Trenutak kada je tačka 3 Ohridskog sporazuma uvrštena u poglavlje 35 pregovora o prijemu Srbije u Evropsku uniju, označio je praktično kraj pregovora u dijalogu Beograda i Prištine i okvirno rešenje konačnog statusa Kosova.
Ostala su još samo dva čina drame. Pretposlednji, koji je upravo pred nama, da se dogovoreno implementira, ili srpskim jezikom rečeno, sprovede u praksi. I poslednji, da se ozvaniči ono što u famoznoj tački 3 piše – da Kosovo bude primljeno u međunarodne institucije, a da se Srbija tome ne protivi, čime bi praktično steklo sve potrebne atribute nezavisnosti.
Srbija će morati da se pomiri sa gubitkom južne pokrajine, ali neće biti prinuđena da to i zvanično objavi. Jedino što u celom procesu ostaje nepoznato jeste – šta će biti sa kosovskim Srbima. Oni u čitavoj drami ostaju najveće žrtve. Ovako na budućnost kosovskog pitanja gledaju sagovornici NIN-a, dobro upućeni u dijalog Beograda i Prištine, ali i život na Kosovu.
Faktor izbora u EU i SAD
Koordinator Nacionalnog konventa za Poglavlje 35 Dragiša Mijačić procenjuje da će na međunarodnom terenu u narednih nekoliko meseci biti dosta izazova, ali i promena, naročito nakon izbora za Evropski parlament, ali i predsedničkih izbora u SAD. Ne izostavlja ni sukobe u Ukrajini i na Bliskom istoku.
„Otuda se može očekivati puno izazova u međunarodnim odnosima koji će se svakako reflektovati i na Balkan, samim tim i na odnose između Srbije i Kosova. Sa druge strane, dijalog Beograda i Prištine je visoko na agendi zapadnog dela međunarodne zajednice, očekujem da će tako i ostati nakon ovih izbora, ali i nakon odlaska Miroslava Lajčaka i Gabrijela Eskobara sa mesta specijalnih izaslanika za dijalog Evropske unije, odnosno SAD. U narednom periodu predstavnici međunarodne zajednice insistiraće na punoj implementaciji sporazuma o putu ka normalizaciji i njegovog aneksa u Ohridu. To su obaveze koje su prihvatili zvaničnici u Beogradu i Prištini, samim tim neće moći da izbegnu insistiranje međunarodnih faktora na implementaciji tih odredbi. Personalna rešenja vezana za imenovanje novih izaslanika nisu presudna u daljim procesima, ko god bude izabran, radiće na stvaranju uslova za primenu sporazuma“, kaže Mijačić za NIN.
Slobodan Samardžić: Odbačeno Kosovo, osramoćena Srbija
Put ka okončanju procesa pregovora Beograda i Prištine raskrčen je odlukom ambasadora Evropskog saveta zemalja članica da se Ohridski sporazum uvrsti u pregovarački proces Srbije ka Evropskoj uniji. Usvajanjem ove odluke, obaveze Srbije iz Briselskog i Ohridskog sporazuma postaju sastavni deo procesa pristupanja Srbije u EU.
„Na osnovu tačke 3 Aneksa iz Ohrida predviđeno je da u slučaju Srbije obaveze iz sporazuma i aneksa postanu sastavni deo pregovaračkog Poglavlja 35 o prijemu Srbije u EU. Otuda ne treba da iznenadi činjenica da je Evropski savet na samitu održanom prethodnog meseca dopunio Poglavlje 35 obavezama iz sporazuma i aneksa. Ovo je još jedna potvrda da zemlje članice EU zahtevaju punu implementaciju onoga što je prošle godine dogovoreno u Briselu i Ohridu, bez obzira na neslaganja koja dolaze iz Beograda ili Prištine. Sam predsednik Vučić je prošle godine nakon ohridskih pregovora izjavio da ukoliko Srbija hoće da ide ka EU, mora da implementira ove sporazume. Nedavna odluka Evropskog saveta o dopuni Poglavlja 35 je otuda samo operacionalizacija onog što smo svi znali da će se dogoditi“, kaže Dragiša Mijačić.
Na pitanje da li priznanje Kosova ipak postaje preduslov evrointegracija Srbije, Mijačić kaže:
„Sporazumom o putu ka normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije nije predviđeno priznanje Kosova od strane Srbije, otuda taj čin nije preduslov evrointegracija Srbije. Štaviše, ne postoji nijedan zvanični dokument EU ili dokument proistekao u procesu dijaloga između Srbije i Kosova koji podrazumeva priznanje. Otuda je pogrešno povezivati proces evrointegracija Srbije sa priznanjem Kosova“.
Uslov da Srbija prizna tzv. Kosovo
Ipak podseća i da pojedine zemlje EU, kao što je Nemačka, zahtevaju da Srbija prizna Kosovo pre prijema u članstvo u EU.
„Imajući u vidu da prijem novih zemalja mora proći verifikaciju u parlamentima zemalja postojećih članica EU, u slučaju Srbije nemački, ali i drugi, parlament može blokirati prijem ukoliko ne dođe do priznanja Kosova. To su pretpostavke koje će se desiti u dalekoj budućnosti, ono što se sad traži od Srbije jeste da normalizuje odnose sa Kosovom u skladu sa sporazumima iz dijaloga i nastavi sa reformskim procesom u skladu sa pregovaračkim poglavljima, a na tim poljima ima još dosta posla da se uradi, što će u najboljem slučaju trajati nekoliko godina“, kaže Mijačić.
Kada je proces pregovora o Kosovu u pitanju, Mijačić posle imenovanja novog specijalnog predstavnika EU očekuje ispunjenje preuzetih obaveza iz Ohridskog sporazuma i njegovog aneksa.
„Neće biti pregovora o novim rešenjima, za EU i SAD sporazumi iz Brisela i Ohrida su okosnica svih daljih procesa u procesu dijaloga. Naravno, biće pregovora o pitanjima kriznog menadžmenta, kao što je pitanje upotrebe dinara, ako se ne reši do jeseni, pitanjima organizovanja lokalnih izbora na severu, ili o povratku Srba u institucije, ali neće se pregovarati o nekim novim rešenjima za regulisanje međusobnih odnosa između Srbije i Kosova. Važno je napomenuti i to da sporazum i aneks podrazumevaju normalizaciju bez priznanja, onu u kojoj će Srbi dobiti ZSO kao novi oblik samouprave na Kosovu, a Kosovo kao država će dobiti mogućnost međunarodne afirmacije. Od Srbije se ne traži da prizna Kosovo“, podvlači Mijačić.
SAD hoće zatvaranje ovog pitanja
Glavna urednica KoSSeva Tatjana Lazarević ističe da EU i SAD „žure da zatvore kosovsko pitanje pre izbora u SAD” onoliko koliko je to moguće u ovom trenutku.
„To pre svega podrazumeva sprovođenje Evropskog (Ohridskog) sporazuma kao rešenja ili prečice za proces prijema Kosova u NATO. I Savet Evrope je samo jedna stepenica na tom putu, a svakako se posredno podrazumeva i u samom sporazumu. I kao što se kosovskom premijeru sada maksimalno pomaže da pošalje nacrt ZSO svom Ustavnom sudu na ocenu ustavnosti, tako se Evropskim sporazumom pomaže Španiji, Grčkoj, Slovačkoj i Rumuniji da, štiteći svoje unutrašnje i spoljašnje interese, kao države članice NATO, jednog dana daju saglasnost za prijem Kosova u NATO, naravno u etapama.”
Srbija se, kaže Tatjana Lazarević, obavezala na de fakto priznanje Kosova prihvatanjem Evropskog (Ohridskog) sporazuma.
„Kada se vratim na Briselski i kada čitam ostale tehničke sporazume, razumem da se Srbija takođe obavezala na de fakto priznanje Kosova kao odvojene teritorijalne, administrativne i političke celine od nje. Iako su i sami međunarodni predstavnici tokom deset godina u javnosti dozirali otvorenost o uslovljavanju Srbije za članstvo Kosova u EU, za godinu i po dana prešao se brz put, od otvorene javne poruke o međunarodnom očekivanju za de fakto priznanje, i to usred Beograda, do odmaklog procesa u zvaničnom uvrštavanju Evropskog sporazuma u Poglavlje 35”, kaže Tatjana Lazarević.
Smokvin list
Po njenom mišljenju, Kosovo jeste prisutno na američkom i evropskom dnevnom redu, te se punom parom radi i sa Beogradom i sa Prištinom, kao i sa regionom.
„Beogradu je potreban smokvin list i to je upravo Zajednica srpskih opština. Ostatak sporazuma je spreman da sprovede, i to već uveliko čini, makar i time što omogućava ili olakšava jednostranu primenu sporazuma sa prištinske strane. No, tempo i dalje diktira kosovski premijer, kome još uvek ne pada na pamet da u tom segmentu žuri na međunarodnom planu, kada za njega, toliko uspešno – brzo „sređuje“ situaciju u sopstvenom dvorištu – „čisti“ sever i ostatak Kosova od Srbije, a bogami, sa ovakvom rigidnom politikom i Kosovo u perspektivi od Srba. Neko izgleda mora da obavi „prljav posao“ i za druge. Kao da postoji presek tri skupa – a u njemu su Srbi na Kosovu kolateralna šteta”, objašnjava ona.
Govoreći o položaju Srba na Kosovu, posebno na severu, Tatjana Lazarević se priseća reči Petra Petrovića Njegoša. „A ja što ću, ali sa kime ću, malo rukah, malena i snaga, jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez igđe ikoga, moje pleme snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja”, pa sve do dela sa kojima se izlazi pred potomke. „Ovo je bitka za ljude. Za Srbe da ostanu, a da ne budu živalj i da Kosovo ne bude više u profiterskom patriotizmu nagorelo ognjište, već naš svetao dom”, kaže Tatjana Lazarević za NIN.
ZSO i zemlja Srba
Posle svega, ostaje otvoreno pitanje formiranja ZSO, kao neke vrste garanta sigurnosti kosovskih Srba. Bez obzira na dugogodišnje protivljenje, te svojevremeno bacanje suzavca u Skupštini Kosova i hapšenja, aktuelni premijer Kosova Aljbin Kurti je prihvatio obavezu da formira Zajednicu srpskih opština. Na to podseća i politikolog iz Prištine Aljbinot Maljoku.
„Asocijaciju opština sa srpskom većinom na Kosovu prihvatila je i vlada premijera Aljbina Kurtija kada je prihvatila francusko-nemački plan. Usklađenost koja se dogodila u Briselu, a potom i Aneksa u Ohridu prošle godine, iako bez potpisa strana, kao rezultat odbijanja Srbije, obaveza je za strane. Tu obavezu moraju ispuniti! Svako odlaganje ili političko manevrisanje samo su štetni za naše zemlje. Nacrt statuta koji je predložila EU mora da bude poslat Ustavnom sudu Kosova, ali Francuska i Nemačka su pogrešile što su iskoristile članstvo Kosova u Savetu Evrope, a imale su i druge prilike da to iskoriste kao pritisak na vladu Kosova da ide napred. Što se tiče odluke ili konačnog mišljenja Ustavnog suda o nacrtu statuta, ne dajem sebi za pravo da predviđam zaključke“, kaže Maljoku.
Osim toga, pored Zajednice/Asocijacije opština sa srpskom većinom, među otvorenim pitanjima ostaje i ono koje se tiče eksproprijacije zemljišta Srba na severu Kosova, tačnije u opštinama Zubin Potok i Leposavić.
Priština je preuzela obavezu da osigura da se ona vrši uz najstrože poštovanje zakona i da svi budući zakoni u ovoj oblasti budu u potpunosti u skladu sa Ahtisarijevim planom, uključujući zaštitu imovine Srpske pravoslavne crkve, te se u skladu sa tim traži da se ispravi Nacrt zakona o eksproprijaciji nepokretne imovine, koji je dostavljen Skupštini Kosova, i to što je pre moguće.
Da li su Lajčak i Eskobar mogli više?
Evropski pregovarač Miroslav Lajčak odlazi sa te pozicije, a neizvesno je još uvek ko će ga i kada naslediti. Gotovo u istom periodu sa pozicije specijalnog izaslanika SAD-a za Zapadni Balkan odlazi i Gabrijel Eskobar.
Iako je za vreme njihovog mandata postignuto više dogovora od Evropskog, te Ohridskog sporazuma i njegovog aneksa, malo toga je na terenu implementirano. Da li su Lajčak i Eskobar mogli više? Glavna urednica KoSSeva Tatjana Lazarević upravo postizanje Evropskog sporazuma za vreme njihovog mandata vidi kao “ciglu ugrađenu u proces međunarodne finalizacije kosovskog pitanja”.
„Njihov je doprinos ni više, ni manje od ostalih. Oni su radili kao dobro usaglašen tim, ali su imali personalno različite stilove javnih osvrta na situaciju. Na primer, ne pamtim da sam ijednog drugog međunarodnog aktera čula da je istakao, odnosno redovno isticao da Srbi na Kosovu ‘imaju pravo na dvostruko državljanstvo, i kao takvi, imaju pravo da učestvuju u društvenom i političkom životu Srbije’, kako je to Eskobar govorio.
Nije se libio da govori o Srbima na Kosovu, da neposredno uputi konkretne opaske i opise u vezi sa njihovim položajem i pravima. Pokazao je emocije nakon obilaska teške situacije u kojoj su se našli najranjiviji građani u metohijskim enklavama usled zabrane gotovinske dinarske isplate na Kosovu.
Lajčak je sa druge strane u javnom obraćanju bio znatno nemuštiji i neodređeniji. Ali doživeli su da ih obojicu gotovo podjednako tako snažno kritikuje, pa čak bih rekla i stigmatizuje kosovska strana, uključujući neprimerene komentare i omalovažavanje što od strane javnih ličnosti i novinara, što preko sistema trolova na mrežama. U svakom slučaju, ovaj je dvojac sprovodio politike onih koji su ih nominovali na te pozicije, a to je pre svega strana koja jasno podržava Kosovo kao nezavisni sistem u odnosu na Srbiju”, kaže Tatjana Lazarević.
