U blizini Kliničkog centra počinje jedna, samo par stotina metara dugačka ulica koja se završava pogledom na Hram Svetog Save. U njoj se nalazi tek nekoliko nezanimljivih instituta, klinika, kao i Medicinski fakultet.
Međutim, ova ulica krije priču o ocu praktične hirurgije u Srbiji, prijatelju Nikole Tesle, učesniku pet ratova i trećem osnivačkom kamenu temeljcu Medicinskog fakulteta u Beogradu – doktoru Vojislavu Subotiću, po kome je i dobila ime.
Ljubav ka učenju i ambicioznost kreću iz porodice
Doktor Vojislav Subotić rodio se u Novom Sadu 1859. godine. Njegov otac Jovan Subotić bio je čuveni srpski političar i pesnik, a majka, Savka (rođena Polit-Desančić), prva predsednica Srpskog ženskog saveza. Roditelji su mu bili izrazito uspešni i uticajni, tako da su Vojislav i njegova braća i sestre rasli u okruženju u kojem je bilo normalno učiti, školovati se i ulagati u znanje.
Osnovnu školu završio je u Zagrebu. Gimnaziju je započeo u Karlovcima, ali je maturirao u Novom Sadu. Želja da pomaže drugima u nevolji uticala je na odluku o životnom pozivu, te tako Vojislav Subotić upisuje medicinu u Beču.
Kao veliki patriota, sa 17 godina napušta studije da bi, kao dobrovoljac, učestvovao u Srpsko-turskom ratu. Po povratku iz boja, studije nastavlja u Parizu i već u 22. godini dobija zvanje doktora medicine.
Želja za učenjem i daljim usavršavanjem odvela ga je na hiruršku kliniku kod čuvenog češkog hirurga i profesora dr E. Alberta gde je neko vreme radio kao aspirant.
Povratak u Srbiju mladog doktora
Po završetku studija medicine u Parizu, mladi doktor Subotić odlučuje da se vrati u Srbiju koju je toliko voleo. Godine 1884. počinje da radi u Zemunskoj bolnici kao gradski fizikus i primarni lekar.
Vredan i ambiciozan, brzo napreduje do položaja upravnika. Odatle prelazi da radi u Palilulskoj bolnicu u kojoj otvara prvo hirurško odeljenje u Beogradu i tako postavlja temelje hirurgije u Srbiji.
Kao izrazito vrednog, nadarenog, upornog i veštog hirurga i organizacionih sposobnosti, 1907. godine biva postavljen na mesto šefa Opšte državne bolnice na Vračaru. Doktor Subotić iz pepela podiže ovu ustanovu koja od izrazite zapuštenosti postaje jedna od najboljih bolnica tog vremena.
Dr Vojislav Subotić se nije plašio promena
Doktor Vojislav Subotić bio je veoma obrazovan, inovativan i nije se plašio promena. Brzo je uvideo važnost koncepta asepse i antisepse (delimično, odnosno potpuno uništavanja mikroorganizama sa površine kože, odnosno tkiva), koji su mnogi veliki medicinski stručnjaci tog vremena osporavali.
Dr Subotić je ostao nepokolebljiv tako da ove principe uvodi u svakodnevnu bolničku praksu, a naročito u hirurškim salama zbog čega drastično opada broj infekcija nakon operacija i povećava se broj preživelih.
Kako ove metode zahtevaju aparate za sterilizaciju, naš veliki lekar uspeva da nabavi autoklav koji postaje smrtni neprijatelj za bakterije Subotićeve bolnice i hirurške sale.
Među prvima je nabavio i rentgen aparat i to već 1901. godine.
Dr Vojislav Subotić je u svom radu počeo da primenjuje opštu anesteziju koja je iz korena promenila koncept hirurških zahvata i otvorila put mnogo kompleksnijim operacijama. Hirurgija u Srbiji je na ovaj način postala lakša (i za operatora i za pacijenta), uspešnija i omogućila doktoru Subotiću da među prvima u svetu izvrši operaciju na pankreasu.
Hirurg u vihorima ratova
U sukobima koji su goreli na Balkanu doktor Subotić je imao veliku ulogu. U ratu sa Bugarima, kao i u Balkanskom ratu, u svoju operacionu salu u Beogradu primao je ranjenike koje su dovodili sa fronta. Čuveni hirurg je tada stekao veliko iskustvo u operativnom lečenju i saniranju povreda nastalih od malokalibarskog oružja koja prouzrokuju izuzetno teške rane.A onda je na vrata zakucao Prvi svetski rat.
Na početku Velikog rata, doktor Subotić je bio upravnik Vojne bolnice u Nišu. Želeći da se približi frontu kako bi mogao što više da pomogne ranjenicima, dr Vojislav Subotić se priključuje ratnicima. Sa vojskom je prešao i Solunski front.
Rame uz rame sa srpskim vojnicima, hrabri doktor je preživeo i Albansku golgotu da bi se u Srbiju vratio slab, namučen i narušenog zdravlja. Tokom ovog izrazito teškog puta od grčke do Srbije javili su mu se sternokardični napadi, čiji simptomi odgovaraju onima koji prate oboljenje danas poznato kao angina pektoris. Ova bolest pratiće ga do kraja života.
Slab, narušenog zdravlja i bez svog hirurškog odeljenja, doktor Subotić odlazi u inostranstvo gde radi kao srpski delegat u interalijalnog komisiji u Parizu i Londonu.
Donekle oporavljen, početkom 1918. odlazi na Krf, a odatle u Solun. Ponudu da bezbedno operiše u pozadini Solunskog fronta odbija. Insistira da bude na frontu i to u Drugoj armiji, pod komandom čuvenog vojskovođe Stepe Stepanovića.
Obilazio je rovove u kojima su bili srpski vojnici
Po pristizanju na front, doktor Subotić je zahtevao da obiđe rovove u kojima su srpski vojnici, bez odmora i zamene, boravili od 1916. pa sve do proboja Solunskog fronta.
Zadivljen hrabrošću i izdržljivošću ratnika rekao je: “Naši ljudi su tako skromni u svom herojstvu da nemamo ni dovoljno načina, ni dovoljno moći da im učinimo što više usluga.”
Sa svojim učenicima, kolegama, sestrama i drugom medicinskom osoblju doktor Vojislav Subotić spasio je mnoge živote. Bio je jedan od prvih hirurga na svetu koji je vršio reparaciju (popravljanje) oštećenih krvnih sudova umesto da ih samo podveže. Ovaj zahvat je predstavljao veliki uspeh svetske medicine, na čemu mu je odao priznanje i najveći vaskularni hirurg tog doba – doktor Rudolf Matanas.
Zahvaljujući veštini i znanju doktora Subotića, mnogi ranjenici ne samo da su preživeli teške rane već su se kući vraćali na nogama što je dotad bila retkost ukoliko bi neko zadobio kuršum u nogu. Spašavali su živote, ali i ruke, noge, pa čak i vid jer su mnogi oboleli od kokošijeg slepila usled nedostatka vitamina tokom višegodišnjeg boravka u rovu.
Poljska hirurška bolnica u Dragomancima
Pošto je, ruku pod ruku, sa svojim učenicima, kolegama i drugim vojnicima, prešao Solunski front, doktor Subotić je u Dragomancima (kod Bitolja) oformio čuvenu Prvu hiruršku poljsku bolnicu Vrhovne komande. Ova izuzetno dobro izgrađena i organizovana bolnica počela je sa radom 22. septembra 1916. godine. Imala je nekoliko operacionih sala, previjališta, rentgen (koji je neprekidno radio dve godine), apoteku, laboratoriju, pa čak i očno odljenje.
Doktor Vojislav Subotić i njegove malobrojne kolege, u ovoj poljskoj bolnici su se vrlo uspešno borili protiv raznih infekcija i zaraza koje su bile sastavni deo života na frontu, često se dovijajući se putem “štapa i kanapa”,.
Rame uz rame sa čuvenim dr Mihailom Petrovićem
Dr Mihailo Petrović, takođe vrstan hirurg, koji je rame uz rame sa dr Subotićem spašavao živote u ovoj bolnici, u svom dnevniku je zapisao: “Tako smo improvizovali udlage, sterilizatore i aparate za destilaciju vode. Gradili smo kuće, operacione sale, ortopedske aparate, da su, naročito Englezi, a docnije i Amerikanci, dolazili da kod nas uzimaju mustru za te poslove”.
Usled velikih uspeha na polju ratne, ali i civilne hirurgije dr Subotić bio je izabran za člana Društva ratnih hirurga SAD i Engleske.
Kamen temeljac Medicinskog fakulteta u Beogradu
Još 1889. godine Narodna skupština Kraljevine Jugoslavije donela je odluku da se Velika škola u Beogradu pretvori u univerzitet. Postojala je sve veća potreba za ovakvom transformacijom i visokoobrazovanim kadrovima. Ovaj naum sproveden je u delo tek 1905. godine kad se osniva Beogradski univerzitet. U tom trenutku medicinski fakultet nije formiran.
Doktor Milan Jovanović Batut, kao profesor i rektor Velike škole, počinje sve jače da insistira na apsolutno neophodnosti osnivanja medicinskog fakulteta. U to vreme, gotovo da nije postojala granica između fizikusa i nadrilekara i vračara. Uvidevši važnost adekvatnog lekarskog kadra u Kraljevini, vlada oformljava komisiju koju su činili doktor Vojislav Subotić, doktor Đorđe Jovanović i doktor Milan Jovanović Batut.
Planove o osnivanju ove ustanove ometa Prvi svetski rat. Tek po završetku, 20. februara 1920. Medicinski fakultet zvanično počinje sa radom.
Doktor Vojislav Subotić je izabran za redovnog profesora hirurgije. Za prvog dekana Medicinskog fakulteta u Beogradu izabran je dr Milan Jovanović Batut dok je prvi prodekan bio dr Subotić. Već 1921. godine, dr Subotić postaje dekan ove fakultetske ustanove.
Osniva prvu hirušku kliniku u Beogradu
Istovremeno, dr Subotić osniva i Prvu hiruršku kliniku u Beogradu na čijem čelu ostaje kao direktor.
Prepun znanja i praktičnog iskustva ovaj cenjeni doktor i profesor počinje da prikuplja i objavljuje literaturu iz hirurgije postavljajući na taj način temelje hirurgije u srpskoj medicini. Njegov prvi rad “Hirurgija crtice iz Bugarsko-srpskog rata” koji je publikovao 1886. opisuje obradu 350 ranjenika uz korišćenje antiseptičkih metoda koje su u to vreme konzervativni lekari nisu podržavali.
Osmislio je i patentirao šinu za imobilizaciju butnjačeMedicin
Doktor Subotić je za života dobio mnogobrojne nagrade. Bio je član Francuskog, Nemačkog, Peštanskog i Međunarodnog hirurškog društva, Društva ratnih hirurga SAD i Engleske kao i Pariske akademije medicine. Takođe je bio i predsednik Srpskog lekarskog društva.
Izdašno iskustvo koje je imao iz ratne hirurgije profesor Subotić je iskoristio kako bi rešio probleme i komplikacije koji su se javljali pri prelomima butne kosti. Osmislio je i patentirao šinu za imobilizaciju butnjače.
Svoj izum prikazao je u Pariskoj akademiji medicine 1916. godine. Francuzi su prepoznali važnost ovog pronalaska te su našem čuvenom hirurgu obezbedili članstvo u Francuskom hirurškom društvu.
Za velikog profesora sve bilo je gotovo beznačajno. Znao je da kaže da su mu najveće priznanje i nagrada poštovanje i ljubav njegovih studenata.
Okićen ovim najlepšim i, za njega najvažnijim ordenima brojnih učenika, doktor Vojislav Subotić preminuo je u Beogradu, u decembru 1923. godine. Imao je samo 64 godine.
Veliki umovi slično razmišljaju
Milutin, sin sestre Nikole Tesle i doktor medicine, zbog rata je 1912. otišao za Srbiju. Primio ga je i ugostio čuveni doktor Subotić. Doktor Milutin Kosanović imao je samo reči hvale za svog domaćina. U leto 1912. godine doktor Vojislav Subotić otišao je u posetu velikom naučniku Nikoli Tesli. Vreme su provodili u dugim razgovorima i temama koje su bile zajedničke ovim velikim umovima.
