У близини Клиничког центра почиње једна, само пар стотина метара дугачка улица која се завршава погледом на Храм Светог Саве. У њој се налази тек неколико незанимљивих института, клиника, као и Медицински факултет.
Међутим, ова улица крије причу о оцу практичне хирургије у Србији, пријатељу Николе Тесле, учеснику пет ратова и трећем оснивачком камену темељцу Медицинског факултета у Београду – доктору Војиславу Суботићу, по коме је и добила име.
Љубав ка учењу и амбициозност крећу из породице
Доктор Војислав Суботић родио се у Новом Саду 1859. године. Његов отац Јован Суботић био је чувени српски политичар и песник, а мајка, Савка (рођена Полит-Десанчић), прва председница Српског женског савеза. Родитељи су му били изразито успешни и утицајни, тако да су Војислав и његова браћа и сестре расли у окружењу у којем је било нормално учити, школовати се и улагати у знање.
Основну школу завршио је у Загребу. Гимназију је започео у Карловцима, али је матурирао у Новом Саду. Жеља да помаже другима у невољи утицала је на одлуку о животном позиву, те тако Војислав Суботић уписује медицину у Бечу.
Као велики патриота, са 17 година напушта студије да би, као добровољац, учествовао у Српско-турском рату. По повратку из боја, студије наставља у Паризу и већ у 22. години добија звање доктора медицине.
Жеља за учењем и даљим усавршавањем одвела га је на хируршку клинику код чувеног чешког хирурга и професора др Е. Алберта где је неко време радио као аспирант.
Повратак у Србију младог доктора
По завршетку студија медицине у Паризу, млади доктор Суботић одлучује да се врати у Србију коју је толико волео. Године 1884. почиње да ради у Земунској болници као градски физикус и примарни лекар.
Вредан и амбициозан, брзо напредује до положаја управника. Одатле прелази да ради у Палилулској болницу у којој отвара прво хируршко одељење у Београду и тако поставља темеље хирургије у Србији.
Као изразито вредног, надареног, упорног и вештог хирурга и организационих способности, 1907. године бива постављен на место шефа Опште државне болнице на Врачару. Доктор Суботић из пепела подиже ову установу која од изразите запуштености постаје једна од најбољих болница тог времена.
Др Војислав Суботић се није плашио промена
Доктор Војислав Суботић био је веома образован, иновативан и није се плашио промена. Брзо је увидео важност концепта асепсе и антисепсе (делимично, односно потпуно уништавања микроорганизама са површине коже, односно ткива), који су многи велики медицински стручњаци тог времена оспоравали.
Др Суботић је остао непоколебљив тако да ове принципе уводи у свакодневну болничку праксу, а нарочито у хируршким салама због чега драстично опада број инфекција након операција и повећава се број преживелих.
Како ове методе захтевају апарате за стерилизацију, наш велики лекар успева да набави аутоклав који постаје смртни непријатељ за бактерије Суботићеве болнице и хируршке сале.
Међу првима је набавио и рентген апарат и то већ 1901. године.
Др Војислав Суботић је у свом раду почео да примењује општу анестезију која је из корена променила концепт хируршких захвата и отворила пут много комплекснијим операцијама. Хирургија у Србији је на овај начин постала лакша (и за оператора и за пацијента), успешнија и омогућила доктору Суботићу да међу првима у свету изврши операцију на панкреасу.
Хирург у вихорима ратова
У сукобима који су горели на Балкану доктор Суботић је имао велику улогу. У рату са Бугарима, као и у Балканском рату, у своју операциону салу у Београду примао је рањенике које су доводили са фронта. Чувени хирург је тада стекао велико искуство у оперативном лечењу и санирању повреда насталих од малокалибарског оружја која проузрокују изузетно тешке ране.А онда је на врата закуцао Први светски рат.
На почетку Великог рата, доктор Суботић је био управник Војне болнице у Нишу. Желећи да се приближи фронту како би могао што више да помогне рањеницима, др Војислав Суботић се прикључује ратницима. Са војском је прешао и Солунски фронт.
Раме уз раме са српским војницима, храбри доктор је преживео и Албанску голготу да би се у Србију вратио слаб, намучен и нарушеног здравља. Током овог изразито тешког пута од грчке до Србије јавили су му се стернокардични напади, чији симптоми одговарају онима који прате обољење данас познато као ангина пекторис. Ова болест пратиће га до краја живота.
Слаб, нарушеног здравља и без свог хируршког одељења, доктор Суботић одлази у иностранство где ради као српски делегат у интералијалног комисији у Паризу и Лондону.
Донекле опорављен, почетком 1918. одлази на Крф, а одатле у Солун. Понуду да безбедно оперише у позадини Солунског фронта одбија. Инсистира да буде на фронту и то у Другој армији, под командом чувеног војсковође Степе Степановића.
Обилазио је ровове у којима су били српски војници
По пристизању на фронт, доктор Суботић је захтевао да обиђе ровове у којима су српски војници, без одмора и замене, боравили од 1916. па све до пробоја Солунског фронта.
Задивљен храброшћу и издржљивошћу ратника рекао је: “Наши људи су тако скромни у свом херојству да немамо ни довољно начина, ни довољно моћи да им учинимо што више услуга.”
Са својим ученицима, колегама, сестрама и другом медицинском особљу доктор Војислав Суботић спасио је многе животе. Био је један од првих хирурга на свету који је вршио репарацију (поправљање) оштећених крвних судова уместо да их само подвеже. Овај захват је представљао велики успех светске медицине, на чему му је одао признање и највећи васкуларни хирург тог доба – доктор Рудолф Матанас.
Захваљујући вештини и знању доктора Суботића, многи рањеници не само да су преживели тешке ране већ су се кући враћали на ногама што је дотад била реткост уколико би неко задобио куршум у ногу. Спашавали су животе, али и руке, ноге, па чак и вид јер су многи оболели од кокошијег слепила услед недостатка витамина током вишегодишњег боравка у рову.
Пољска хируршка болница у Драгоманцима
Пошто је, руку под руку, са својим ученицима, колегама и другим војницима, прешао Солунски фронт, доктор Суботић је у Драгоманцима (код Битоља) оформио чувену Прву хируршку пољску болницу Врховне команде. Ова изузетно добро изграђена и организована болница почела је са радом 22. септембра 1916. године. Имала је неколико операционих сала, превијалишта, рентген (који је непрекидно радио две године), апотеку, лабораторију, па чак и очно одљење.
Доктор Војислав Суботић и његове малобројне колеге, у овој пољској болници су се врло успешно борили против разних инфекција и зараза које су биле саставни део живота на фронту, често се довијајући се путем “штапа и канапа”,.
Раме уз раме са чувеним др Михаилом Петровићем
Др Михаило Петровић, такође врстан хирург, који је раме уз раме са др Суботићем спашавао животе у овој болници, у свом дневнику је записао: “Тако смо импровизовали удлаге, стерилизаторе и апарате за дестилацију воде. Градили смо куће, операционе сале, ортопедске апарате, да су, нарочито Енглези, а доцније и Американци, долазили да код нас узимају мустру за те послове”.
Услед великих успеха на пољу ратне, али и цивилне хирургије др Суботић био је изабран за члана Друштва ратних хирурга САД и Енглеске.
Камен темељац Медицинског факултета у Београду
Још 1889. године Народна скупштина Краљевине Југославије донела је одлуку да се Велика школа у Београду претвори у универзитет. Постојала је све већа потреба за оваквом трансформацијом и високообразованим кадровима. Овај наум спроведен је у дело тек 1905. године кад се оснива Београдски универзитет. У том тренутку медицински факултет није формиран.
Доктор Милан Јовановић Батут, као професор и ректор Велике школе, почиње све јаче да инсистира на апсолутно неопходности оснивања медицинског факултета. У то време, готово да није постојала граница између физикуса и надрилекара и врачара. Увидевши важност адекватног лекарског кадра у Краљевини, влада оформљава комисију коју су чинили доктор Војислав Суботић, доктор Ђорђе Јовановић и доктор Милан Јовановић Батут.
Планове о оснивању ове установе омета Први светски рат. Тек по завршетку, 20. фебруара 1920. Медицински факултет званично почиње са радом.
Доктор Војислав Суботић је изабран за редовног професора хирургије. За првог декана Медицинског факултета у Београду изабран је др Милан Јовановић Батут док је први продекан био др Суботић. Већ 1921. године, др Суботић постаје декан ове факултетске установе.
Оснива прву хирушку клинику у Београду
Истовремено, др Суботић оснива и Прву хируршку клинику у Београду на чијем челу остаје као директор.
Препун знања и практичног искуства овај цењени доктор и професор почиње да прикупља и објављује литературу из хирургије постављајући на тај начин темеље хирургије у српској медицини. Његов први рад “Хирургија цртице из Бугарско-српског рата” који је публиковао 1886. описује обраду 350 рањеника уз коришћење антисептичких метода које су у то време конзервативни лекари нису подржавали.
Осмислио је и патентирао шину за имобилизацију бутњачеМедицин
Доктор Суботић је за живота добио многобројне награде. Био је члан Француског, Немачког, Пештанског и Међународног хируршког друштва, Друштва ратних хирурга САД и Енглеске као и Париске академије медицине. Такође је био и председник Српског лекарског друштва.
Издашно искуство које је имао из ратне хирургије професор Суботић је искористио како би решио проблеме и компликације који су се јављали при преломима бутне кости. Осмислио је и патентирао шину за имобилизацију бутњаче.
Свој изум приказао је у Париској академији медицине 1916. године. Французи су препознали важност овог проналаска те су нашем чувеном хирургу обезбедили чланство у Француском хируршком друштву.
За великог професора све било је готово безначајно. Знао је да каже да су му највеће признање и награда поштовање и љубав његових студената.
Окићен овим најлепшим и, за њега најважнијим орденима бројних ученика, доктор Војислав Суботић преминуо је у Београду, у децембру 1923. године. Имао је само 64 године.
Велики умови слично размишљају
Милутин, син сестре Николе Тесле и доктор медицине, због рата је 1912. отишао за Србију. Примио га је и угостио чувени доктор Суботић. Доктор Милутин Косановић имао је само речи хвале за свог домаћина. У лето 1912. године доктор Војислав Суботић отишао је у посету великом научнику Николи Тесли. Време су проводили у дугим разговорима и темама које су биле заједничке овим великим умовима.
