Kao i uvek kada je reč o fudbalskoj reprezentaciji Srbije, euforija u narodu ide do maksimuma. Sada je (još uvek) nema, jer su „orlovi“ neubedljivo odigrali kvalifikacije, a i samo Evropsko prvenstvo je daleko. Ali, bez ikakve sumnje, biće je. Šteta je što na Evropskom prvenstvu ne možemo da tražimo „Brazil da se igramo“, ali ćemo naći dostojnu zamenu, pa ponovo izazvati jačeg od sebe da nam „sruši sneška“ kog smo decenijama pravili.
Godinama – tačnije decenijama – fudbalska reprezentacija Srbije je okidač za povišeni pritisak i stezanje u grudnom košu za svekoliki srpski živalj, na svim svetskim meridijanima.
Sve medalje i uspehe srpskih sportista u prethodnih 50 godina potpuno bi zasenio (nepravedno, ali je fakat) samo jedan jedini uspeh fudbalera.
Često rastrgani nerealnim očekivanjima, stvorenom euforijom (u čemu su i sami prečesto učestvovali), odličnim igrama za klubove i, nesumnjivo, željom za nastupom u dresu sa nacionalnim grbom – srpski fudbaleri su uvek bili najvoljeniji, najomraženiji i najkritikovaniji sportisti u Srbiji. Nekada samo jedno, nekada kombinacija dva „ponuđena odgovora“, a neretko i sva tri istovremeno.
Ova trenutna latentna depresija, nastala zbog bledih i neubedljivih partija „orlova“ u nikad lakšim kvalifikacijama – sigurno će proći.
Proći će kao Kiril Despodov kroz odbranu Srbije pre nekoliko dana u Leskovcu.
Izbrisaće se ovaj, opet nikad veći, racep između atmosfere u narodu i one u nacionalnom timu. Izbrisaće se, poput svih dobrih partija „orlova“ pre ovih kvalifikacija.
Polako ali sigurno, kao i uvek, zajedno ćemo ići na to Evropsko prvenstvo i zajedno ćemo ići po – titulu šampiona.
Na koncu, naravno – kao i uvek, pašćemo svi zajedno na stražnjicu i pitaćemo se ko je kriv?
Savez, selektor, splavovi, igrači, sudija, UEFA… Samo nećemo biti krivi mi, kao i nikada do sada.
Ali dobro, da ne idemo odmah na kraj filma, jer onda nije zanimljivo ono što je najbitnije.
Mučenje kroz laku grupu
Kada su izvučene kvalifikacione grupe za EP, bilo je jasno da će Srbija igrati u Nemačkoj. Da, da… Danas svi igraju fudbal, lopta je okrugla, ali – ostati bez EP u ovakvoj grupi jednako je neverovatno kao i to da TSC osvoji Ligu šampiona – a ni ne igra je.
Litvanija, Mađarska, Crna Gora i Bugarska. Da je neko pitao Piksija da napiše koga želi u grupi – ovi timovi bi se našli na papiru.
Ali, iz nekog nedokučivog i neobjašnjivog razloga, Srbija je strepela za plasman sve do samog kraja.
Srbija je završila kvalifikacije kao drugoplasirana – iza Mađarske, a u osam mečeva pobedila je četiri puta – dve selekcije, po dva puta.
„Orlovi“ su pobedili Crnu Goru i Litvaniju. Dva teško osvojena boda sa Bugarskom i dva poraza od Mađarske.
Zbog takvih kvalifikacija, u kojima je viđena neubedljiva, rastrzana i, na momente, haotična igra (zli jezici bi rekli „neigra“), raspoloženje među narodom i raspoloženje u ekipi su na krajnje udaljenim tačkama jedne prave.
Začudile su izjave igrača i selektora nakon dramatičnog remija sa Bugarskom u odlučujućem meču . Ponavljamo – na svom terenu.
Jeste ogroman uspeh zaigrati na Evropskom prvenstvu posle 24 godine, ali mora se biti realan i priznati da je bilo teže ne izboriti plasman nego naći se na turniru.
Razumemo ushićenje zbog plasmana nakon iscrpljujućih kvalifikacija, ali slavlje može pomutiti vodu i zamaskirati sve mane koje je Srbija pokazala u prethodnim mesecima.
Mane sa kojima se ne može pret timove jače od Litvanije.
UEFA se godinama trudi da integriše i pruži priliku slabijim i, uslovno rečeno, manjim reprezentacijama, pa je onim, čak i malo jačim, dobrano olakšan posao u kvalifikacijama.
Tako dolazimo do toga da Kilijan Mbape postiže het-trik protiv Gibraltara u pobedi od 14:0.
Ali, isto tako, neće Mbape posle tog meča da izađe i govori kako je izvojevana teška pobeda i ostvaren veliki uspeh.
Jednostavno – očekivano je.
Baš kao i plasman Srbije na Evropsko prvenstvo.
Šta Srbiju čeka u Nemačkoj?
Žreb za grupnu fazu Evropskog prvenstva će biti održan u Hamburgu, drugog decembra.
„Orlovi“ će biti u četvrtom šeširu, a kako još nisu poznati svi učesnici evropske smotre fudbala, još se ne zna ni pun sastav svih šešira.
Zna se da su u prvom šeširu: Nemačka, Portugalija, Francuska, Španija, Belgija, Engleska.
U drugom šeširu su za sada Mađarska, Danska, Albanija i Austrija, dok su u trećem šeširu sigurni Škotska, Slovenija, Slovačka, Češka, Holandija.
Plasman na EP su izborile i Italija, Turska, Rumunija i Švajcarska, a čeka se i na rasplet u grupi D, odakle će put turnira Hrvatska ili Vels.
Poslednja tri učesnika će biti poznata posle plej-ofa.
Sasvim je jasno (zapravo je u tome i poenta), da će Srbija na šampionatu starog kontinenta igrati sa daleko jačim reprezentacijama. Što od Litvanije i Bugarske, što i od sebe.
Šta treba uraditi do početka EP?
Dragan Stojković Piksi je, da ne bude nikakve dileme, apsolutno savršen selektor Srbije.
Svojim imenom, harizmom i petljom, idealan je čovek za to mesto – može da stane pred tim svojom veličinom, znamo da ume da motiviše igrače, želi lep fudbal, a znamo i da njegov tim može da igra isti.
Ali, isto tako znamo i da odavno nešto ne štima u reprezentaciji.
Od magične noći u Lisabonu, kada je Srbija izborila plasman na Svetsko prvenstvo u Kataru, „orlovi“ nisu odigrali niti jedan takav, moćan meč.
Odbrana, praktično, ne postoji, uprkos kvalitetnim igračima koje Srbija (oduvek) ima za taj deo terena.
To nije greška selektora, već trenera u stručnom štabu. A zbog čega se očigledni problemi u igri ne rešeavaju – e to već jeste Piksijeva greška.
Kvalitet stručnog štaba ne odgovara kvalitetu igrača koji su među najboljim u Evropi.
Lepo je igrati na gol više, imati tečnu i uzbudljivu igru, ali smo videli u Kataru, ali i na mečevima kvalifikacija, da to ne pije vodu kada se igra na rezultat.
Neshvatljivo je i nedopustivo da Srbija prima dva gola od Bugarske na svom terenu u odlučujućem meču kvalifikacija.
Ali, sva je prilika da se ništa neće promeniti.
Deluje da će se na greškama i nedostacima raditi, ali u obimu koji je ovakvom strukturom stučnog štaba moguć.
Isto tako, deluje da ni mi, kao narod i gledaoci i navijači, nećemo promeniti ništa.
Uvek ćemo očekivati najviše, bez obzira koliko je to nerealno.
Tako će, naravno, biti i sada.
Ali, to je i suština. Takvi smo mi, a takav je i fudbal. Racio često ostane u ofsajdu, dok po bokovima probijaju mašta i emocije. To jeste lepota ove predivne igre, ali i lepota i porok ljudskog bića.
