Као и увек када је реч о фудбалској репрезентацији Србије, еуфорија у народу иде до максимума. Сада је (још увек) нема, јер су „орлови“ неубедљиво одиграли квалификације, а и само Европско првенство је далеко. Али, без икакве сумње, биће је. Штета је што на Европском првенству не можемо да тражимо „Бразил да се играмо“, али ћемо наћи достојну замену, па поново изазвати јачег од себе да нам „сруши снешка“ ког смо деценијама правили.
Годинама – тачније деценијама – фудбалска репрезентација Србије је окидач за повишени притисак и стезање у грудном кошу за свеколики српски живаљ, на свим светским меридијанима.
Све медаље и успехе српских спортиста у претходних 50 година потпуно би засенио (неправедно, али је факат) само један једини успех фудбалера.
Често растргани нереалним очекивањима, створеном еуфоријом (у чему су и сами пречесто учествовали), одличним играма за клубове и, несумњиво, жељом за наступом у дресу са националним грбом – српски фудбалери су увек били највољенији, најомраженији и најкритикованији спортисти у Србији. Некада само једно, некада комбинација два „понуђена одговора“, а неретко и сва три истовремено.
Ова тренутна латентна депресија, настала због бледих и неубедљивих партија „орлова“ у никад лакшим квалификацијама – сигурно ће проћи.
Проћи ће као Кирил Десподов кроз одбрану Србије пре неколико дана у Лесковцу.
Избрисаће се овај, опет никад већи, рацеп између атмосфере у народу и оне у националном тиму. Избрисаће се, попут свих добрих партија „орлова“ пре ових квалификација.
Полако али сигурно, као и увек, заједно ћемо ићи на то Европско првенство и заједно ћемо ићи по – титулу шампиона.
На концу, наравно – као и увек, пашћемо сви заједно на стражњицу и питаћемо се ко је крив?
Савез, селектор, сплавови, играчи, судија, УЕФА… Само нећемо бити криви ми, као и никада до сада.
Али добро, да не идемо одмах на крај филма, јер онда није занимљиво оно што је најбитније.
Мучење кроз лаку групу
Када су извучене квалификационе групе за ЕП, било је јасно да ће Србија играти у Немачкој. Да, да… Данас сви играју фудбал, лопта је округла, али – остати без ЕП у оваквој групи једнако је невероватно као и то да ТСЦ освоји Лигу шампиона – а ни не игра је.
Литванија, Мађарска, Црна Гора и Бугарска. Да је неко питао Пиксија да напише кога жели у групи – ови тимови би се нашли на папиру.
Али, из неког недокучивог и необјашњивог разлога, Србија је стрепела за пласман све до самог краја.
Србија је завршила квалификације као другопласирана – иза Мађарске, а у осам мечева победила је четири пута – две селекције, по два пута.
„Орлови“ су победили Црну Гору и Литванију. Два тешко освојена бода са Бугарском и два пораза од Мађарске.
Због таквих квалификација, у којима је виђена неубедљива, растрзана и, на моменте, хаотична игра (зли језици би рекли „неигра“), расположење међу народом и расположење у екипи су на крајње удаљеним тачкама једне праве.
Зачудиле су изјаве играча и селектора након драматичног ремија са Бугарском у одлучујућем мечу . Понављамо – на свом терену.
Јесте огроман успех заиграти на Европском првенству после 24 године, али мора се бити реалан и признати да је било теже не изборити пласман него наћи се на турниру.
Разумемо усхићење због пласмана након исцрпљујућих квалификација, али славље може помутити воду и замаскирати све мане које је Србија показала у претходним месецима.
Мане са којима се не може прет тимове јаче од Литваније.
УЕФА се годинама труди да интегрише и пружи прилику слабијим и, условно речено, мањим репрезентацијама, па је оним, чак и мало јачим, добрано олакшан посао у квалификацијама.
Тако долазимо до тога да Килијан Мбапе постиже хет-трик против Гибралтара у победи од 14:0.
Али, исто тако, неће Мбапе после тог меча да изађе и говори како је извојевана тешка победа и остварен велики успех.
Једноставно – очекивано је.
Баш као и пласман Србије на Европско првенство.
Шта Србију чека у Немачкој?
Жреб за групну фазу Европског првенства ће бити одржан у Хамбургу, другог децембра.
„Орлови“ ће бити у четвртом шеширу, а како још нису познати сви учесници европске смотре фудбала, још се не зна ни пун састав свих шешира.
Зна се да су у првом шеширу: Немачка, Португалија, Француска, Шпанија, Белгија, Енглеска.
У другом шеширу су за сада Мађарска, Данска, Албанија и Аустрија, док су у трећем шеширу сигурни Шкотска, Словенија, Словачка, Чешка, Холандија.
Пласман на ЕП су избориле и Италија, Турска, Румунија и Швајцарска, а чека се и на расплет у групи Д, одакле ће пут турнира Хрватска или Велс.
Последња три учесника ће бити позната после плеј-офа.
Сасвим је јасно (заправо је у томе и поента), да ће Србија на шампионату старог континента играти са далеко јачим репрезентацијама. Што од Литваније и Бугарске, што и од себе.
Шта треба урадити до почетка ЕП?
Драган Стојковић Пикси је, да не буде никакве дилеме, апсолутно савршен селектор Србије.
Својим именом, харизмом и петљом, идеалан је човек за то место – може да стане пред тим својом величином, знамо да уме да мотивише играче, жели леп фудбал, а знамо и да његов тим може да игра исти.
Али, исто тако знамо и да одавно нешто не штима у репрезентацији.
Од магичне ноћи у Лисабону, када је Србија изборила пласман на Светско првенство у Катару, „орлови“ нису одиграли нити један такав, моћан меч.
Одбрана, практично, не постоји, упркос квалитетним играчима које Србија (одувек) има за тај део терена.
То није грешка селектора, већ тренера у стручном штабу. А због чега се очигледни проблеми у игри не решеавају – е то већ јесте Пиксијева грешка.
Квалитет стручног штаба не одговара квалитету играча који су међу најбољим у Европи.
Лепо је играти на гол више, имати течну и узбудљиву игру, али смо видели у Катару, али и на мечевима квалификација, да то не пије воду када се игра на резултат.
Несхватљиво је и недопустиво да Србија прима два гола од Бугарске на свом терену у одлучујућем мечу квалификација.
Али, сва је прилика да се ништа неће променити.
Делује да ће се на грешкама и недостацима радити, али у обиму који је оваквом структуром стучног штаба могућ.
Исто тако, делује да ни ми, као народ и гледаоци и навијачи, нећемо променити ништа.
Увек ћемо очекивати највише, без обзира колико је то нереално.
Тако ће, наравно, бити и сада.
Али, то је и суштина. Такви смо ми, а такав је и фудбал. Рацио често остане у офсајду, док по боковима пробијају машта и емоције. То јесте лепота ове предивне игре, али и лепота и порок људског бића.
