Sport ume da bude nemilosrdan. Sportisti, osim jedni sa drugima, često vode borbe i sa samim sobom. Neki svesno, a neki i ne, pokleknu u toj borbi u svojoj glavi, slomljeni pod pritiskom koji moderan sport nosi sa sobom.
Kako je sport kroz vekove bivao sve više profesionalan, zahtevi i očekivanja su srazmerno rasli. Uspeh (ma šta on to bio) učvrstio se na vrhu sportskih ciljeva.
„U zdravom telu – zdrav duh“ postala je mantra za mlade, amatere i decu. U profesionalnim vodama to nije bio uvek slučaj.
Brojni sportisti su, gledajući kroz istoriju, pribegli nedozvoljenim sredstvima kako bi došli do željenog cilja.
A istorija zloupotreba supstanci, lekova, droga i stimulativnih sredstava stara je, praktično, koliko i sport.
Još su u staroj Grčkoj šampioni eksperimentisali sa biljkama kako bi imali bolje rezultate u takmičenjima.
U Rimu su konjima davali alkoholna pića kako bi brže vukli kočije u arenama, a gladijatori su koristili strihinin kako bi se manje umarali i bili snažniji.
Tokom maratona u Sent Luisu, 1904. godine, Tom Hiks je umro zbog kombinacije konjaka i strihinina, a posle nekoliko sličnih slučajeva, 1928. godine, Svetska atletska federacija je postala prva internacionalna organizacija koja je zabranila doping na svim takmičenjima.
Tek 32 godine kasnije su uvedeni anti-doping testovi za takmičare.
Kada je reč o Olimpijskim igrama, prvi takmičar koji diskvalifikovan je Hans Gunar Lijenvol, švedski petobojac.
On je bio pozitivan na etanol 1968. godine u Meksiku, a branio se rečima da je „popio dva piva kako bi smirio živce pre gađanja iz pištolja“.
Broj zabranjenih supstanci je rastao iz godine u godinu, ali su brojni sportisti uspevali da prevare čitav svet ili samostalno, ili uz pomoć države i institucija.
Naravno, najviše pažnje privukli su skandali u koje su bili upleteni oni koje je čitav svet smatrao najboljima.
Ben Džonson predao medalju Karlu Luisu
Kanađanin Ben Džonson je 1988. godine osvojio zlato na 100 metara u Seulu, a tom prilikom je postavio svetski rekord.
Džonson je pao na testu na steroid stanozolol, nakon čega je bio primoran da vrati zlatnu medalju, koja je pripala Karlu Luisu.
Džonsonov slučaj je otvorio oči svetu, pošto je do njegovog pozitivnog testa vladalo uvreženo mišljenje da je doping veliki problem „komunističkog bloka“.
Kasnije su i brojni atletičari iz SAD padali na testovima – Merion Džons je ostala bez medalja, Tim Montgomeri, Tajson Gej, Džastin Getlin…
Nedozvoljene supstance u „Božjoj ruci“
Dijego Maradona, najveći fudbaler svih vremena, vodio je Argentinu do svetske titule 1986. godine, ali je na Mundijalu u SAD, osam godina kasnije, bio pozitivan na efedrin.
Prethodno je bio suspendovan na 15 meseci zbog korišćenja kokaina, pa su svi očekivali veliki povratak velikog Dijega.
Kada je test bio pozitivan, Maradona je izbačen sa turnira i nikada više nije igrao u dresu sa državnim grbom.
Čovek koji je namagarčio planetu – Lens Armstrong
Američki biciklista bio je jedan od omiljenih sportista širom planete.
Sedam puta zaredom je osvojio Tur de Frans, od 1999. godine, pa do 2005. godine.
Njegovi uspesi su postali još značajniji kada je otkriveno da je pobedio rak testita i vratio se sportu.
Imidž uzornog sportiste i čoveka srušio je Lensov nekadašnji kolega iz ekipe, Flojd Lendis, koji je, boreći se sa optužbama za doping, otkrio da je isto činio i Armstrong.
Dve godine kasnije, američka anti-doping agencija je optužila Armstronga, koji nije opovrgao sve što mu se stavljalo na teret.
Na kraju, ostavio je bez titula na Tur de Fransu, a zauvek je izbačen sa biciklističkih takmičenja.
Godinu dana kasnije, Armstrong je priznao grehe, a pojedini stručnjaci smatraju da je njegov slučaj jedan od „najsofisticiranijih, najprofesionalnijih i najuspešnijih programa dopinga u istoriji“.
Najbolji fudbalski trener na stubu srama
Pre nego što je postao trener, Pep Gvardiola je imao i impresivnu igračku karijeru.
Dok je igrao za Brešu 2001. godine, Gvardiola je pao na testu, pošto je bio pozitivan na nandrolon.
Iako je odbacivao optužbe, Gvardiola je suspendovan na četiri meseca.
Diuretici, anabolici, stimulansi i narkotici, odavno su postali prihvatljivo sredstvo za dolazak do cilja i rekorda.
Neki su platili visoku cenu za to – nekome su oduzete medalje, neki su postavljeni na stub srama, a neki su dali čak i život. Za neku sekundu manje, za metar više, za parče metala oko vrata.
Njima se može postaviti jedno jedino pitanje – kao i lopovu uhvaćenom u krađi – da li je vredelo?
Stavljati zdravlje na kocku, igrajući se sa hormonima i organizmom, zbog (ne)uspeha na sportskim borilištima deluje suludo i besmisleno.
Naročito kod amatera ili mladih koji su na startu svojih karijera, a nisu dovoljno upućeni u materiju i nisu u potpunosti svesni kakvu štetu (dugoročno gledano) mogu naneti svom telu. Pogotovo u pubertetu, kada vide rešenje u farmaciji kako bi nabacili mišićnu masu i došli prečicom do željene forme.
Ali, poslednjih godina, u glasnim i beskrajnim borbama za prava svakog pojedinca, deluje da su odškrinuta vrata „laboratorijskim sportistima“, da legalnim putem menjaju svoje telo i takmiče se ravnopravno sa onima koji to nisu radili.
