Спорт уме да буде немилосрдан. Спортисти, осим једни са другима, често воде борбе и са самим собом. Неки свесно, а неки и не, поклекну у тој борби у својој глави, сломљени под притиском који модеран спорт носи са собом.
Како је спорт кроз векове бивао све више професионалан, захтеви и очекивања су сразмерно расли. Успех (ма шта он то био) учврстио се на врху спортских циљева.
„У здравом телу – здрав дух“ постала је мантра за младе, аматере и децу. У професионалним водама то није био увек случај.
Бројни спортисти су, гледајући кроз историју, прибегли недозвољеним средствима како би дошли до жељеног циља.
А историја злоупотреба супстанци, лекова, дрога и стимулативних средстава стара је, практично, колико и спорт.
Још су у старој Грчкој шампиони експериментисали са биљкама како би имали боље резултате у такмичењима.
У Риму су коњима давали алкохолна пића како би брже вукли кочије у аренама, а гладијатори су користили стрихинин како би се мање умарали и били снажнији.
Током маратона у Сент Луису, 1904. године, Том Хикс је умро због комбинације коњака и стрихинина, а после неколико сличних случајева, 1928. године, Светска атлетска федерација је постала прва интернационална организација која је забранила допинг на свим такмичењима.
Тек 32 године касније су уведени анти-допинг тестови за такмичаре.
Када је реч о Олимпијским играма, први такмичар који дисквалификован је Ханс Гунар Лијенвол, шведски петобојац.
Он је био позитиван на етанол 1968. године у Мексику, а бранио се речима да је „попио два пива како би смирио живце пре гађања из пиштоља“.
Број забрањених супстанци је растао из године у годину, али су бројни спортисти успевали да преваре читав свет или самостално, или уз помоћ државе и институција.
Наравно, највише пажње привукли су скандали у које су били уплетени они које је читав свет сматрао најбољима.
Бен Џонсон предао медаљу Карлу Луису
Канађанин Бен Џонсон је 1988. године освојио злато на 100 метара у Сеулу, а том приликом је поставио светски рекорд.
Џонсон је пао на тесту на стероид станозолол, након чега је био приморан да врати златну медаљу, која је припала Карлу Луису.
Џонсонов случај је отворио очи свету, пошто је до његовог позитивног теста владало уврежено мишљење да је допинг велики проблем „комунистичког блока“.
Касније су и бројни атлетичари из САД падали на тестовима – Мерион Џонс је остала без медаља, Тим Монтгомери, Тајсон Геј, Џастин Гетлин…
Недозвољене супстанце у „Божјој руци“
Дијего Марадона, највећи фудбалер свих времена, водио је Аргентину до светске титуле 1986. године, али је на Мундијалу у САД, осам година касније, био позитиван на ефедрин.
Претходно је био суспендован на 15 месеци због коришћења кокаина, па су сви очекивали велики повратак великог Дијега.
Када је тест био позитиван, Марадона је избачен са турнира и никада више није играо у дресу са државним грбом.
Човек који је намагарчио планету – Ленс Армстронг
Амерички бициклиста био је један од омиљених спортиста широм планете.
Седам пута заредом је освојио Тур де Франс, од 1999. године, па до 2005. године.
Његови успеси су постали још значајнији када је откривено да је победио рак тестита и вратио се спорту.
Имиџ узорног спортисте и човека срушио је Ленсов некадашњи колега из екипе, Флојд Лендис, који је, борећи се са оптужбама за допинг, открио да је исто чинио и Армстронг.
Две године касније, америчка анти-допинг агенција је оптужила Армстронга, који није оповргао све што му се стављало на терет.
На крају, оставио је без титула на Тур де Франсу, а заувек је избачен са бициклистичких такмичења.
Годину дана касније, Армстронг је признао грехе, а поједини стручњаци сматрају да је његов случај један од „најсофистициранијих, најпрофесионалнијих и најуспешнијих програма допинга у историји“.
Најбољи фудбалски тренер на стубу срама
Пре него што је постао тренер, Пеп Гвардиола је имао и импресивну играчку каријеру.
Док је играо за Брешу 2001. године, Гвардиола је пао на тесту, пошто је био позитиван на нандролон.
Иако је одбацивао оптужбе, Гвардиола је суспендован на четири месеца.
Диуретици, анаболици, стимуланси и наркотици, одавно су постали прихватљиво средство за долазак до циља и рекорда.
Неки су платили високу цену за то – некоме су одузете медаље, неки су постављени на стуб срама, а неки су дали чак и живот. За неку секунду мање, за метар више, за парче метала око врата.
Њима се може поставити једно једино питање – као и лопову ухваћеном у крађи – да ли је вредело?
Стављати здравље на коцку, играјући се са хормонима и организмом, због (не)успеха на спортским борилиштима делује сулудо и бесмислено.
Нарочито код аматера или младих који су на старту својих каријера, а нису довољно упућени у материју и нису у потпуности свесни какву штету (дугорочно гледано) могу нанети свом телу. Поготово у пубертету, када виде решење у фармацији како би набацили мишићну масу и дошли пречицом до жељене форме.
Али, последњих година, у гласним и бескрајним борбама за права сваког појединца, делује да су одшкринута врата „лабораторијским спортистима“, да легалним путем мењају своје тело и такмиче се равноправно са онима који то нису радили.