Kulturno- umetničko stvaralaštvo Đure Jakšića, jednog od najvećih srpskih slikara i pesnika obeležilo je period druge polovine 19. veka i oblikovalo srpsku nacionalnu svest. Tokom svog života doživeo je mnoge neprijatnosti i nepravde, te je njegov rad, kao i rad velike većine umetnika ovog kalibra, prepoznat tek posle njegove smrti.
Slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac, učitelj i boem, sve to je bio Đura Jakšić. Novi sistem vrednosti, kojem je bio naučen u Austrougarskoj, zajedno sa nekolicinom visoko-obrazovanih ljudi ovog doba, preneo je u Srbiju. Umesto da budu prihvaćeni, oni su kažnjavani i proganjani od strane Srpskog naroda i pogrdno nazivani „švabama“. Lokalni stanovnici, pre svega oni koji su upravljali varošima, bojali su se za svoja mesta u „Lokalnoj samoupravi“, te su u njima videli konkurenciju. Dakle, problem je bio političke prirode. Povrh svega, Đura je bio preke naravi i bez „dlake“ na jeziku, te je često kritikovao politiku i vlast manjih mesta, i to je glavni razlog zašto su se ljudi na pozicijama trudili da ga proteraju sa svojih teritorija.
Srbija je u to vreme bila seljačka zemlja
Svega 120.000 ljudi u tom trenutku je živelo u gradovima. Proces modernizacije i implementiranja nekih novih vrednosti u stil života srpskog naroda, sporo se odvijao. Zbog nerazumevanja i svog karaktera, Đura je često premeštan iz mesta u mesto, tako da je on radio u: Požarevcu, Jagodini, Kraljevu, Kragujevcu i Rači Kragujevačkoj. U Požarevcu je dobio nadimak „Moler“ što je degradiralo njegov raskošni talenat umetnika svetskog glasa. Nažalost, usled nerazumevanja, morao je da radi ove poslove kako bi preživeo, a gradski činovnici su ga sve više sputavali u njegovim namerama. U ovom gradu, jedina podrška i potpora, bili su mu žena i troje dece.
Kako je Đura zaradio novac za dalje školovanje?
Prvi posao koji mu je doneo malo veći novac i omogućio dalje školovanje bio je naslikavanje ikonostasa u crkvi u Srpskoj Crnji 1853. godine. Nakon ovog posla, upisuje fakultet „Lepih umetnosti“ u Minhenu. Po povratku iz Minhena, vraća se u Srbiju i nastanjuje u Kikindi, gde otvara slikarsku radionicu. Period u Kikindi, obeležila je njegova ljubav prema krčmarici Mili kojoj je i posvetio pesmu „Mila“, međutim, ta ljubav nije bila uzvraćena. Ova žena, Đuri je bila inspiracija za njegovu čuvenu sliku – „Devojka u plavom“.
Đurin život u Novom Sadu
Nakon samo godinu dana provedenih u Kikindi, Jakšić se seli u Novi Sad, gde nastaju jedna od njegovih najznačajnijih dela koji su inspirisana bogatom srpskom istorijom i mitologijom. Tada je naslikao portrete Cara Dušana, Kneza Lazara i Marka Kraljevića. Uporedo sa stvaranjem umetničkih dela na platnu, Đura piše pesme posvećene kosovskom boju kao što su: „Kosovo“, „Suza Lazareva“ i „Car Lazo dohodi gornjaku“.
Selidba u kneževinu Srbiju
Prvi posao kao učitelj, dobio je u Podgorcu kod Boljevca, zatim u selu Sumrakovcu, pa u varošima: Požarevcu, Jagodini i Kragujevcu. Tada nastaju neke od najlepših Đurinih pesama, pod ciklusom „Na Liparu“. Odraz Đurinog stvaralaštva i buntovništva ogledao se u kritici prema Turskoj i Austrougarskoj vlasti u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Boki. Njegova poezija nastala je u periodu između 1860. i 1878. godine, kada je u Srbiji počela da se budi nacionalna svest i kada se očekivalo da može doći do sukoba između Srbije i Turske.
Zato se njegova poezija koncentriše oko nekoliko značajnih istorijskih događaja, kao što je Crnogorsko-turski rat 1862. godine, Francusko-pruski rat 1871. godine i Bosansko-hercegovački ustanak 1875. i 1876. godine. Dakle, Jakšićeva rodoljubiva poezija, bila je jedna vrsta pritiska na zvaničnu politiku kneževine Srbije da što pre uđe u rat sa Turcima. Težnja za oslobođenjem i ujedinjenjem srpskog naroda, bila je izraz njegovog stvaralaštva.
Nasleđe Đure Jakšića najbolje se ogledalo nakon njegove smrti, a interesantna je parola sa stihovima „Bolje grob-nego rob“ prilikom martovskih demonstracija 1941. godine. Ove reči prisutne su u četiri njegove pesme, a oslikavaju konačnu želju sa slobodom.
Borba sa slobodu
Đurina borba za slobodu se najbolje ogleda u osudi tadašnje Evrope u pesmi „Jevropa“. Evropu tog vremena naziva „zbrčkanom starom lutkom“ i „oglašenom prostitutkom“ i kaže: „Izginusmo, al’slobodni, jer Srbin neće da bude rob, tamo daleko na svetom grobu, potražićemo život ili grob“. On je bio veliki patriota, podržavao je srpsku vlast, ali je kritikovao slabosti srpske vojske, pogotovo u Srpsko-turskom ratu 1876. godine.
Njegove reči i dan danas bude nacionalnu svest i želju sa borbom kod srpskog naroda.
Poslednjih šest godina života, Đura je proveo u Beogradu, radeći kao korektor državne štamparije, gde je konačno imao stalna primanja i osećao se prihvaćenim. Živeo je i stvarao u boemskoj četvrti, popularnoj „Skadarliji“, posebno u kafanama „Tri šešira“ i „Dva jelena“ izazivavši često divljenje kod običnog naroda, ali i mržnju od strane ljudi na vlasti kojima se rugao na sebi svojstven i originalan način. Živeo je relativno kratko, samo 46 godina, ali mnogi će reći uobičajen životni vek za jednog umetnika. Sahranjen je 1876. godine u Beogradu.
Đura Jakšić će ostati upisan zlatnim slovima u istoriju srpskoga naroda, a njegovo popularno lirsko delo „Otadžbina“ u kome on iskazuje veliku ljubav prema svojoj domovini, kazuje se i kazivaće se na mnogim komemoracijama i važnim događajima za našu zemlju.
