Димитрије Нешић био је српски математичар, професор и ректор Велике школе, председник Српске краљевске академије, министар просвете и члан Државног савета.
Рођен је 20. октобра 1836. године у Београду, где је након завршене гимназије уписао студије на Лицеју, које је наставио на Великој техничкој школи у Бечу, па на Политехници у Карлсруеу. Године 1862. постављен је за суплента на катедри за математику, а када је Лицеј следеће године прерастао у Велику школу, био је међу првих осам професора који су бирали остали наставни кадар и ту остао запослен до одласка у пензију 1894. године. Тада је своје место препустио Михаилу Петровићу Аласу.
Предавао је еуклидску геометрију, тригонометрију, аналитичку геометрију, комбинаторику, алгебру, диференцијални и интегрални рачун. Написао је неколико уџбеника и штампао тринаест научних радова у „Гласнику Српског ученог друштва“ и „Гласу Српске краљевске академије“, а за потребе Србије је путовао у Европу са циљем да проучи њихове системе мера. Резултат тога било је доношење Закона о метарским мерама 1873. године, као и књига Метарске мере, која је имала велику просветитељску улогу у тој области код нас.
Био је први директор Друге београдске гимназије, ректор Велике школе у два мандата, редовни члан Српског ученог друштва и међу првих шеснаест академика приликом оснивања Српске краљевске академије 1886. године, као и њен трећи по реду председник.
Математичар, професор и академик, одликован Орденом Светог Саве И и II степена, као и Орденом Белих орлова IV реда, Димитрије Нешић сахрањен је на Новом Гробљу у Београду.
Нешић је својим знањем и посвећеношћу значајно обликовао српско образовање и науку. Кроз предавања и управљање образовним институцијама, оставио је неизбрисив траг у интелектуалном животу Србије. Његов допринос академској заједници и државној управи показује колико посвећеност образовању може обликовати будућност народа.
Димитрије Нешић је пример како стручност и посвећеност могу изградити темеље за напредак и знање будућих генерација.
Први прави математичар
Природне науке су одједном добиле велику пажњу, јер без њих, а нарочито разних области математике – аритметике, алгебре, нацртне геометрије и тригонометрије – није могла ни да се замисли настава тек основане Артиљеријске школе у Београду.
У престоницу је пренет и Лицеј. У то доба још није било јасно утврђено ко може да буде професор математике, а није било ни програма наставе, па је сваки предавао према свом нахођењу. Тако је било све док се није појавио Димитрије Нешић.
Још док је студирао на Лицеју у Београду, професорима није могла да промакне Нешићева велика жеља за знањем и преданост у раду, али то младом Димитрију није било довољно. Схватио је да не може да успе уколико не упозна савремена достигнућа науке. Зато се већ на другој години студија обратио Министарству просвете и црквених дела да га прими за питомца и пошаље у иностранство.
Добио је стипендију као један од најбољих ђака, и отишао у Беч, тада познати центар за природне и техничке науке. Са бечке Велике техничке школе се после годину дана преместио у Карлсруе, и ту је за четири године завршио студије на Политехници. Већ при крају студија пријавио се на конкурс Лицеја у Београду за професора упражњене катедре за физику, метеорологију и физичку географију.
На предлог Министарства просвете кнез Милан Обреновић је указом 1862. поставио Нешића за суплента на катедри за математику, и ту је он у почетку предавао вишу математику, геометрију и архитектуру.
