Vrbica – Lazareva subota (grč: Σάββατο του Λαζάρου), ili Subota pravednog Lazara, uoči Cveti, posvećena je vaskrsenju Lazara iz Vitinije, koga je Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih posle četvorodnevnog prebivanja u grobu. Ovaj praznik je ustanovljen u Jerusalimu krajem IV veka. Posle vaskrsenja, Lazar je bio Episkop na Kipru. Ovaj praznik Srbi, a mnoge porodice slave Lazarevu subotu kao krsnu slavu. Na Lazarevu subotu praznuje se posebano i vrlo živopisan običaj poznat pod imenom Vrbica. Ovog dana bralo se olistalo pruće od vrbe. Lazareva subota, odnosno Vrbica, dan je dečje radosti.
Do Drugog svetskog rata, Lazareva subota (Vrbica) proslavljala se i kao školska svečanost. Deca su se, lepo obučena, ukrašena zvončićima, kretala u povorkama i provodila vreme u igri po porti i učestvovala u ophodu oko crkve posle podne. Uvek se držala litija izvan hrama. Prateći elementi ovog praznika imaju biblijsko utemeljenje (Jn 12). Posle Lazarevog vaskrsavanja, Isus Hristos ulazi svečano u Jerusalim, a masa razdraganog sveta dočekuje ga svečano; pored ostalog, u rukama nose palmove grančice. Današnje vrbove grančice zamena su za palmine. Ubrane vrbove grančice na Lazarevu subotu nosile su se i blagosiljale u crkvi, pa su potom čuvane u kućama. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici. Koji je smisao ovog događaja koji Crkva tako svetlo, radosno i pobedno praznuje na Lazarevu subotu? Kako spojiti žalost i suze Hristove sa Njegovom silom kojom je vaskrsao mrtvoga Lazara?
Crkva praznovanjem Lazareve subote odgovara: Hristos plače zato što je u smrti svog prijatelja sagledao trijumf smrti u svetu, smrti koju Bog nije stvorio, a koja je zagospodarila i gospodari svetom, zatrovavši svekoliki život i pretvorivši ga u besmisleno smenjivanje dana, koji se neumitno urušavaju ka propasti. I, gle, evo Hristove zapovesti: „Lazare, iziđi napolje!“. To je izazov koji Hristos upućuje smrti. To je zapovest kojom Hristos objavljuje rat smrti. To su reči kojima Hristos objavljuje da sama smrt mora biti umrtvljena i uništena. To je čudo ljubavi koja trijumfuje nad smrću. Da bi uništio smrt i njenu tminu, sam Hristos – a to znači sam Bog, sama Ljubav, sam Život – silazi do groba Lazarevog, silazi da bi se tamo licem u lice sreo sa smrću, da bi je razrušio, da bi nam darovao večni život za koji nas je sazdao Bog.
Živimo u svetu, u državama koje su se odrekle Boga, koje su isključivo zanete same sobom, koje stalno strepe za svoju vlast, silu, moć i pobedu. U tom svetu gotovo i da nema više mesta za Božju ljubav, Božju svetlost i Božju radost. Ali, gle, na taj jedinstveni dan, na Cveti – dok stojimo u prepunim crkvama – opet i opet odjekuje ono isto carsko „Osanna!“, i mi iznova govorimo sebi i svetu oko sebe, i svedočimo: nije umrlo, nije nestalo, nije iščezlo sa lica zemlje Carstvo Hristovo koje je tako jarko zasijalo u taj dan u Jerusalimu. Na Cveti se obraćamo iznova Bogu govoreći: Ti si naš jedini car, mi znamo i verujemo i ispovedamo da će pobediti Carstvo Tvoje ljubavi, Carstvo Tvoje pobede nad grehom, zlom i smrću, i znamo da nam radost te vere niko oduzeti ne može. I premda ljudi sve svoje nade polažu na silu i nasilje, i premda ljudi veruju samo u oružje, zatvore i strah – pobediće Carstvo Tvoje! I premda ljudi muče druge ljude – pobediće Carstvo Tvoje!
o.Aleksandar Šmeman, Tajne praznika
