U svojoj kovačkoj vatri Dalibor Trkulja iz Inđije ručno kreira unikatna sečiva od damaskus čelika sa čudesnim šarama. Sa kleštima i čekićem u ruci, Dalibor je ovaj zanat počeo da uči kako bi sebi pružio odušak od zahtevnog posla u jednoj italijanskoj firmi. Ali, nakon što je na tržištu nastala prava jagma za njegovim proizvodima, rado je odlučio da kancelarijski posao u potpunosti zameni kovačkom radionicom, a odelo kožnom keceljom.
Kada je Dalibor počeo sa izradom noževa od damaskusa?
To je bila neka 2014-15. godina, kada sam počeo da se zanimam za izradu noževa iz hobija. Zapravo, bio sam u potrazi za predahom od posla, a ovo mi se učinilo zanimljivim i odlučio sam da se oprobam kao kovač.
Inače, potpuno sam samouko krenuo. Uzeo sam nakovanj, napravio kovačku vatru i prionuo na posao. Napravio sam jedan, drugi, pa treći nož… U principu, tako je išlo.
Koliko je bilo teško doći do početnog znanja?
Ono što mi je bilo jasno od samog starta jeste da neću moći sve da nađem na jednom mestu. I to je ono što početnici u bilo kojoj profesiji treba odmah da shvate. No, ako vas nešto zanima, postepeno ćete stvari povezati u jednu kompletnu priču. Na kraju, sasvim je nebitno da li će vam to uspeti iz prve ili druge, važno je naći informacije i isprobati to u praksi. Tako sam ja barem radio.
Da li je Daliboru kovanje odmah išlo od ruke?
Naravno da ne. Damaskus je krajnje specifičan čelik. Izrada predmeta od njega se ne može naučiti iz bilo kakve knjige, Youtube tutorijala ili nečega trećeg. Isključivo kroz pokušaje i promašaje.
Štaviše, nakon silnih izrađenih sečiva, i dan-danas damaskus predstavlja veliki izazov. On je zaista unikatan zato što je nemoguće replicirati prethodne šare, koje se pokazuju tek nakon zaranjanja sečiva u posebnu kiselinu. Sada, kada bolje razmislim, mislim da je u tome i leži čar ovoga posla.
Kako je došlo do prve prodaje?
U saradnji sa rođakom, koji je pravio drvene delove, poput drški. Ubrzo sam se osamostalio i počeo da prodajem svoja sečiva. Isprva su klijenti putem Facebooka, a potom i Instagrama čuli za noževe pod imenom Dalibor Trkulja. Nedugo zatim, naišli smo na probleme izazvane prirodom našeg proizvoda, tj. blokade od strane društvenih mreža zato što su noževi bili prepoznati kao oružje. No, na sreću uspeli smo da rešimo ovaj problem.
Mnogi ne znaju, a trebalo bi pomenuti da ovakav vid proizvoda nije moguće reklamirati, baš zbog gore pomenutih stvari. To znači da sve narudžbe koje imamo dolaze isključivo putem preporuke što nam je posebno drago.
Kada je izrada noževa od damaskusa postala održiva priča?
Od 2020. godine, kada sam napustio prethodni posao, gde sam uspešno vodio proizvodnju jedne inostrane firme u Rumi. Da se razumemo, i pre toga je poslovanje bilo profitabilno, ali kada imate porodicu, tačnije suprugu i troje male dece, nije lako prelomiti, napustiti siguran posao i, na papiru, živeti od izrade noževa.
U stvari, još uvek je neobičan prizvuk kada kažem da se bavim pravljenjem sečiva od damaskusa.
Uglavnom, te 2020. godine ovo je preraslo u porodičan posao, jer mi se priključila i supruga Borka. Ona je preuzela izradu kožnih futrola od našeg komšije iz Rume. Pošto am i posmatranjem naučio kako šta ide, pokazao sam joj, a ona je sve veoma brzo savladala. Znanje je dopunjavala gledanjem Youtube klipova i već nakon dve-tri futrole, njeni radovi bili su jednako dobri i spremni za prodaju.
Odakle Dalibor nabavlja sirovine?
Nažalost, primorani smo da čelik uvozimo iz Engleske. Ponekad se zadesi da ga ima u malim količinama u Srbiji i to, naravno, kupimo, ali takve situacije su zaista retke. Kako smo registrovana firma, nemamo problem sa uvozom, pa tako i dobavljamo neophodni materijal.
Akcenat je prirodnim materijama, koje ne bojimo dodatno, već ih ostavljamo onako kako je priroda stvorila.
Upravo iz navedenih razloga koristimo jelenske rogove, koje kupujemo od lovaca ili skupljamo u martu kada ih životinje odbace. Kada je u pitanju drvo, rabimo fosilizirano drvo, koje se vadi iz reka i jarkih je boja.
Koliko izgleda postupak izrade noža od damaskusa i koliko on traje?
Sam proces traje tri-četiri dana, a počinje pravljenjem komada damaskusa. Zatim se kuje u oblik. Nakon toga sledi grubo brušenje, te kaljenje. Potom se komad otpušta kako čelik ne bi bio krt, odnosno kako bi omekšao i dobio na elastičnosti. Naposletku se radi fino brušenje u konačan oblik, potapanje u kiselinu radi izvlačenja šara na površinu, oštrenje, izrada drške i futrole, te pakovanje.
Tokom čitavog postupka mi šaljemo slike svakog koraka našim klijentima, tako da non-stop mogu da budu u toku sa izradom njihovog predmeta. Sa tom praksom smo počeli 2018-19. godine, kada su Pakistanci masovno prisvajali naše slike i reklamirali kao svoje. Tome smo stali na put dodavanjem vodenog žiga na fotografije.
Razlika u izradi lovačkog i kuhinjskog noža?
Da, razlikuju se po načinu brušenja, debljini oštrice i nekim drugim parametrima koji su svojstveni za ta sečiva. Ako govorimo o težini izrade, tu nema nikakve razlike. U početku je bilo izazovno spajanje čelika, ali kada godinama to radite, to vam uđe u ruku.
Do sada je izradio oko 1.500 noževa
Prema nekoj evidenciji, za gotovo deceniju rada u radionici Dalibora Trkulje izrađeno je oko 1.500 noževa od damaskusa. Što se ponude tiče, od noževa imamo kuvarske, lovačke i kamperske, sekire i druge proizvode od damaskusa, kao što su britve za brijanje, otvarači za flaše i privesci.
Dalibor pravi i indijanske sekire
To je tomahavk, imitacija lule mira. Do sada smo napravili 5-6 komada, gde je sekira uvek funkcionalna, dok lula u zavisnosti od želje kupca može biti funkcionalna ili ukrasna. Vrlo su zahtevne za izradu i iziskuju dosta više vremena od obične sekire, ali mi volimo izazove.
Znate kako, uvek smo spremni na izazove i stvarno volimo da pravimo drugačije stvari. Tako da, do sada smo od damaskusa izradili šestar, viljušku, kašiku, praćku, francuski ključ 10 i 13, čekić i još štošta.
Samo postoji jedan uslov, a to je da je izvodljivo ručno izraditi željeni predmet. Jednostavno, ne želimo da se latimo nikakve CNC mašine da bismo takav jedan predmet izradili.
10% klijenata šalju sopstveni nacrt
Da, ali takve porudžbine su zaista retke. Možda svega 10% klijenata šalju sopstveni nacrt, preostali ili pošalju neku sliku sa interneta ili osnovnom proizvodu dodaju ili oduzmu nešto – u principu, naprave nekakvu kombinaciju.
Šta je najizazovnije za izradu?
Kako u svetu, tako i kod nas, popularan je damaskus sa bakrom, koji se dodaje radi estetike. I to je zaista teško za izradu, prvenstveno zato što se bakar topi na 900 stepeni, a damaskus se spaja 1300 stepeni. I onda je poprilično zaguljeno sačuvati tu crtu bakra unutra, da ona ne iscuri.
Proizvodi bliski srcu
Tradicionalno krajem svake godine organizujemo humanitarnu akciju, gde prodajemo neke od naših proizvoda. Skupljeno sumu prosledimo nekoj od humanitarnih organizija. Tako da, ti proizvodi su mi ubedljivo najdraži.
Da li je nekada došlo do oštećenja nekog od Daliborovih noževa?
Od 1.500, koliko smo do sada iskovali, samo jedan nož je pukao. To se desilo tako što je vlasnik pod nekim uglom prešao preko njega ni manje ni više nego bagerom! Kada je reč o sitnim oštećenjima, iako su ona krajnje retka, uvek smo tu na raspolaganju našim klijentima, kako da osvežimo da bi povratili one prijamčive šare, tako da ih i naoštrimo.
Koliko dugo se čeka na noževe?
I te kako, jako je velika potražnja. Negde od 2021. godine pa sve do danas 12-13 meseci unapred smo rasprodati. Razlog tome je zato što svega ograničen broj njih možemo napraviti – između 20 i 25 komada mesečno.
Da li je Daliboru potrebna pomoć od drugih kovača?
Ne, iako će možda naizgled zvuči oholo. No, da objasnim. Mišljenja sam da, ukoliko bi to neko drugi iskovao, to više ne bi bio nož Dalibora Trkulje, to jest mene, zar ne? I, kao takav, jednostavno ne bi zanimao kupce. Uostalom, ovo je porodičan biznis, gde čak i naša deca pomažu – doduše, oko pospremanja, ali svejedno pomažu.
Ko su klijenti?
Uglavnom su to lovci i ljudi koji puno vremena provode u prirodi. Takođe, možda iznenađujuće, ali ima i dosta kolekcionara, koji u svojoj zbirci imaju i po 200-300 noževa. Istovremeno, ne smemo zaboraviti ni na kuvare, koji neretko koriste naše nožove u svom poslu.
Strano tržište
Stranci do nas dolaze pretežno preko društvenih mreža. Zapravo, u nekom trenutku smo više proizvoda izvozili nego što smo prodavali na domaćem tržištu, što je bilo za ne poverovati. Međutim, kada je nekoliko televizija uradilo priloge o nama i našem porodičnom biznisu, i kod nas je buknula potražnja za noževima. Tako da, što se tiče prodaje, to je sada ujednačeno.
Gde je najdalje poslat predmet od damaskusa?
To je nemoguće odgovoriti. Završili su na neverovatnim mestima: od većine evropskih država, preko Singapura, do Meksika, SAD i Kanade. Gotovo da nema gde nismo poslali neki od naših proizvoda.
Kako se biznis razvijao tokom pandemije?
Sjajno, iako to možda ružno zvuči. Ljudi su većinu vremena provodili kod kuće, na telefonu, gde su na društvenim mrežama pratili dešavanja. I tako bi naišli na ono čime se mi bavimo. Eventualni problemi su se javljali prilikom slanja zbog tada aktuelnih mera, ali, mimo toga, sve je išlo kao po loju.
Edukacije u vezi kovačkog zanata
To se već neko vreme krčka. Najpre bismo da počnemo da postavljamo kratke edukativne video-klipove na društvenim mrežama, a potom i konkretnim obukama. Zapravo, velika je potražnja za tim. Zaista dobijamo neverovatan broj upita na mesečnom nivou.
No, da bi toga došlo, neophodno je da radionica bude slobodna. Kada vidim koliko porudžbina imamo, za sada to deluje neizvodivo. Zato što nam je ipak na prvom mestu kupac. Mi moramo da ga ispoštujemo, a to ćemo učiniti kvalitetnom i izradom na vreme, što je naš zaštitni znak – svaki naš komad je isporučen nekoliko dana pre roka.
Planovi za budućnost?
Već izvesno vreme je plan da se pojavimo na nekom od evropskih sajmova i to u ulozi izlagača. Po svemu sudeći, to će se konačno ostvariti u nekoj bliskoj budućnosti, ali svejednom nam držite fige. Takođe, želeli bismo da malo podignemo svest o brendu, ali to je dugotrajan proces – nije nešto što se dešava preko noći.
