Амерички свемирски брод „Орион“, део мисије „Артемис II“, стигао је до Месеца. Путовање је трајало око четири дана, не рачунајући први дан проведен у Земљиној орбити, а повратак ће трајати отприлике исто толико.
Ипак, за разлику од „Аполо“ мисија од пре пола века, „Орион“ неће ући у лунарну орбиту. Уместо тога, пратиће такозвану путању слободног повратка, обилазећи Месец и користећи његову гравитацију да се замахне назад ка Земљи. Овај исти маневар спасио је посаду „Апола 13“.
Избор је намерно направљен. „Артемис II“ је, пре свега, пробни лет. НАСА је одлучила да минимизује ризик. Уместо да пошаље „Орион“ директно ка Месецу, летелица је прво ушла у ниску Земљину орбиту помоћу горњег степена ракете, а затим кренула користећи сопствени релативно слаб мотор.
Да је тај мотор отказао, „Орион“ би се једноставно вратио у Земљину атмосферу након неколико орбита и слетео. Његова путања је намерно конзервативна: у најнижој тачки летелица је пролазила на само 185 километара изнад Земље, практично „пријањајући“ уз атмосферу. Када је паљење мотора било успешно, даљи маневри постали су мање критични.
„Орион“ није прошао близу Месеца
Најближи пролаз био је око 6.500 километара, скоро двоструки пречник Месеца. Због тога очекивања спектакуларних снимака треба ублажити. Лунарна научна компонента мисије је углавном симболична. Њена стварна сврха је тестирање система и процедура.
Ипак, „Артемис II“ је поставио рекорд. Никада раније људи нису путовали тако далеко од Земље. Претходни рекорд, постављен током „Апола 13“, сада је надмашен. Док је „Орион“ пролазио иза Месеца, комуникација је била изгубљена око 40 минута. Слетање у Тихи океан планирано је за суботу.
До сада, лет је протекао без већих проблема. Пријављено је неколико мањих техничких грешака, али ништа необично за овако сложену мисију. На Земљи, међутим, ситуација је далеко нестабилнија.
Проблеми у Вашингтону
Најзначајнији недавни развој није у свемиру, већ у Вашингтону. Амерички лунарни програм пролази кроз темељно реструктурирање.
Дана 24. марта, директор НАСА Џаред Ајзекман представио је иницијативу „Игнишн“. У пракси, ово означава крај „Артемис“ програма у облику у ком је био замишљен 2019. године.
Први знак промене био је да је „Артемис III“, првобитно планиран за 2028, померен на 2027, али без слетања на Месец. Уместо тога, мисија ће се фокусирати на тестирање лунарних лендерa у орбити близу Земље.
Два конкурентска система су у развоју
Два конкурентска система су у развоју, један компаније „СпејсИкс“, други „Блу Ориџин“. Ако бар један буде спреман, НАСА ће наставити. „Орион“ ће се спајати са лендером, изводити маневре и тестирати системе управљања. Мисија би могла да траје до три недеље.
Слетање људи је сада померено на „Артемис IV“, планиран за 2028. годину. Та мисија би, ако све иде по плану, послала два астронаута на површину Месеца на до недељу дана, док би двоје остало у орбити, чиме би био надмашен рекорд „Апола 17“ од три дана.
Постоје и планови за „Артемис V“ у истој години, иако је, с обзиром на историју кашњења, то оптимистично.
„Лунар Гејтвеј“ је отказана
Још значајније, „Лунар Гејтвеј“, мала свемирска станица која је требало да кружи око Месеца, практично је отказана.
Овај концепт је дуго био критикован. Његова високо елиптична орбита значила би да би станица већину времена била далеко од Месеца, што би ограничило њену корисност. У неким сценаријима, чак би и евакуација астронаута била непрактична.
Ипак, „Гејтвеј“ је био дубоко уграђен у америчке планове. Његово порекло иде још из времена администрације Барака Обаме, када је замишљен као корак ка дубоком свемиру, а не као лунарна база.
Интеграција у „Артемис“ програм створила је додатне проблеме
„Орион“, на пример, је дизајниран са релативно слабим мотором, оптимизованим за долазак у орбиту „Гејтвеја“, а не за флексибилно кретање око Месеца.
Један од предлога је веома амбициозан: комбиновање погонског система станице са прототипом нуклеарног реактора и модулом за слетање опремљеним са четири хеликоптера, стварајући нову летелицу под називом „СР-1 Фридом“. Она би могла бити послата ка Марсу већ у децембру 2028.
У теорији, то би био први беспилотни међупланетарни систем на нуклеарни погон. У пракси, временски оквир делује веома оптимистично.
САД планирају велики број беспилотних мисија ка Месецу
Истовремено, Сједињене Државе планирају велики број беспилотних мисија ка Месецу. До краја 2028. очекује се више од двадесет лендерa који ће носити опрему за почетак изградње сталне базе.
То укључује ровере, лунарна возила и такозване „хопер“ дронове — летелице на ракетни погон које могу да истражују терен где класични дронови не могу. Планирани су и додатни комуникациони и осматрачки сателити у лунарној орбити.
Према тренутним плановима, око 2033. године могла би бити успостављена стална лунарна база, где би астронаути боравили и до месец дана. База би делимично користила мали нуклеарни реактор, а главни циљ био би тестирање коришћења лунарних ресурса.
Све ово се уклапа у шири правац америчке свемирске политике. У децембру 2025, председник Доналд Трамп потписао је извршну уредбу под називом „Обезбеђивање америчке свемирске надмоћи“.
Циљ је јасан: обезбедити технолошку и стратешку доминацију у свемиру.
Обим ових амбиција је импресиван. Али исто тако су велике и неизвесности. „Артемис II“ можда иде по плану, али цео програм у целини остаје дубоко нестабилан.
