На данашњи дан пре 90 година, између два светска рата, у Нишу, рођен је један од најславнијих српских и југословенских песника, есејиста и преводилац Бранко Миљковић.
Још за свог кратког живота назван – принцом поезије. Како је тада саопштено, извршио је самоубиство 12. фебруара 1961. године у Загребу, мада се око његове смрти и даље обавија вео мистерије. Наводно је извршио самоубиство, али што време више одмиче, све је више познавалаца прилика у тадашњој Југославији и његових живих савременика, који тврде да је убијен.
Званично се говорило о самоубиству Бранка Миљковића, а њему најближи пријатељи, познаници и песници, тврдили су да се убио јер није више могао да поднесе притисак и ругање. Неки су говорили да није могао да прежали сукоб са Комунистичком партијом, због којег се у једном тренутку чак одрекао своје поезије и песама. Остали су говорили да је патио због неузвраћене љубави….
Књижевник из Ниша Дејан Стојиљковић у роману „Звезда над празнином” пише да је песник убијен по налогу Удбе.
Бранко Миљковић је у Нишу завршио основну школу и гимназију „Стеван Сремац”. Већ тада о њему се знало да израста у великог песника. Одлази са родитељима, у Београд, као већ препознати таленат који са лакоћом ствара и са собом носи више од стотину написаних песама.
Завршава Филозофски факултет, али слободоуман бунтовник и велики боем не мирује. Не крије да на њега велики утицај имају француски симболисти Пел Валери и Стефан Маларме. Био је надахнут античким филозофима, посебно Хераклитом.
Прву збирку песама објављује 1957. године под насловом „Узалуд је будим” која постиже огроман успех. Потом штампа нове – „Ватра и ништа”, „Порекло наде”, „Крв која светли”, са пријатељем Блажом Шћепановићем обављује „Смрт против смрти”…
Већина његових дела обележена су социјалним и родољубивим темама. Паралелно успешно преводи на српски језик поезију са руског и француског, пише есеје и критике.
Одлази у Загреб где се његов живот завршава у 27. години.
Бранкови родитељи Марија и Глигорије, и Бранков брат Драгиша поклонили су 1971. године нишком Народном музеју сачувану заоставштину Принца поезије. Тада су рекли да желе да све што је везано за Бранка остане његовом родном граду.
Заоставштина садржи више од 1.700 предмета – рукописа, књига, личних предмета из његове радне собе. Велики део тога чини сталну поставку у спомен-соби Бранка Миљковића, коју у Народом музеју дели са такође великаном књижевности Стеваном Сремцем.
На обележавању 90 година од рођења Бранка Миљковића, у удружењу које носи његово име, речено је:
„Ми смо сви следбеници његових стихова и увек ћемо обележавати његово рођење. Славићемо живот, јер се такав песнички лик не заборавља”.
Чланови овог удружења су испред споменика говорили стихове песама Бранка Миљковића, а у спомен-соби у Народном музеју читали су стихове својих песничких остварења усмерених према принцу поезије. Дан рођења песника обележила је и Основна школа „Бранко Миљковић”, чији су ученици такође обишли спомен-собу и говорили о поезији и животу чувеног песника.
Кућа у којој је живео и стварао, у Улици Ђорђа Кратовца 52 у Београду, први пут је отворена за јавност октобра 2019. године.
Град Ниш уз подршку Министарства културе Србије сваке године додељује песничку награду „Бранко Миљковић”.
