Problem. Nova tehnologija, kao i sve tehnološke inovacije od industrijske revolucije naovamo, ima generalno za cilj da zameni ljudski rad mašinama. U tom pogledu veštačka inteligencija suštinski se ne razlikuje od automatizovane predilice uvedene u tekstilnu industriju 1820-ih godina: ona zamenjuje ljudski rad, mada to danas čini na mnogo višem nivou ljudskih veština. (Na mnoge načine ovakav razvoj je bio predvidljiv, jer je tokom istorije dolazilo do konstantnog porasta nivoa veština koje su bile zamenjivana mašinama – počevši od nekvalifikovanih i repetitivnih poslova koje su nekada obavljali robovi, pa sve do sve složenijih oblika rada.)
Sa stanovištva raspodele dohotka, problem je u tome što zamena rada kapitalom dovodi do toga da sve veći deo nacionalnog dohotka odlazi vlasnicima kapitala. Ovo, prevedeno na konkretne ljude koji taj dohodak primaju, znači da preduzetnici, pronalazači novih mašina i investitori u nove tehnologije dobijaju nesrazmerno više. Investitori su, po definiciji, ljudi koji poseduju kapital i pripadaju najvišim slojevima u raspodeli dohotka. Zbog toga povećanje udela kapitala u ukupnom dohotku gotovo neminovno vodi ka povećanju ukupne nejednakosti u prihodima.
To, naravno, nameće pitanje: koje mere treba preduzeti kako bi se zaustavio ili ublažio rast nejednakosti u prihodima? Postoje tri načina na koja se to može učiniti: širenjem raspodele vlasništva nad kapitalom tako da efekat rasta kapitalnog udela ne osete samo najbogatiji; većim oporezivanjem najviših prihoda kapitala nego što je to sada slučaj; i zabranom određenih novih finansijskih aktivnosti koje donose prihod učesnicima ali su „direktno neproizvodne“.
U nastavku ću razmotriti ove tri mogućnosti.
Širenje vlasništva kapitala
Kapital je izuzetno koncentrisan. Donji grafikon pokazuje da, u proseku, 77 odsto domaćinstava u razvijenim i srednje razvijenim ekonomijama nema nikakve ili ima skoro nikakav prihod od kapitala u gotovini („skoro nikakav“ znači manje od 100 dolara po osobi godišnje). Važno je napomenuti da se ovde pod kapitalom podrazumeva isključivo finansijski ili produktivni kapital koji vlasniku donosi novčani prihod. Dakle, to se ne odnosi na bogatstvo u širem smislu, koje obuhvata, na primer, nekretnine, nakit, umetnička dela, nameštaj i slično.
Zemlje sa najširom raspodelom prihoda od kapitala, odnosno sa najmanjim udelom domaćinstava koja nemaju kapitalne prihode, jesu Norveška, Južna Koreja i (što je zanimljivo) Kina. Ipak, čak i u tim zemljama, oko polovina domaćinstava ne ostvaruje nikakve prihode od kapitala. U Sjedinjenim Američkim Državama taj procenat iznosi skoro 60, dok u drugim razvijenim zemljama prelazi 70%. (O tome sam detaljnije pisao ovde.)
Problem u vezi sa veštačkom inteligencijom, kao što je već pomenuto, je sledeći: ako tako mali broj ljudi poseduje finansijski i produktivni kapital, od njegovog rastućeg značaja imaće koristi oni koji već imaju kapitalne resurse, a to će dodatno osnažiti one najbogatije i povećati nejednakost. (Čak i ako se broj domaćinstava bez prihoda od kapitala ne poveća, dovoljno je da se najbogatiji još više obogate, pa da nejednakost poraste.)
Kako proširiti vlasništvo nad kapitalom? Ovo pitanje je ranije već bilo razmatrano, ali bez većih rezultata. Margaret Tačer je govorila o „kapitalizmu za narod“. To se uglavnom završilo privatizacijom državnih stanova. Planovi za akcije zaposlenih (ESOP) u SAD bili su još jedan način da se vlasništvo proširi na radnike. Rezultati su takođe bili mali, ali, kao što je Izabel Sovil istakla, to je uglavnom zbog toga što davanje akcija radnicima nije bilo finansijski podstaknuto: ako bi kompanije imale poreske olakšice kada dele akcije radnicima, verovatno bi bilo više ESOP planova. Zapravo, nema očiglednog razloga zašto izvršni direktori treba da budu plaćeni akcijama kompanije, a radnici ne.
U nekim zemljama su privatni penzioni fondovi korišćeni ne samo da bi se izbegli potencijalno finansijski neodrživi sistemi sa definisanim naknadama, već i da bi se raspodelio prihod od kapitala. Na primer, kao što se vidi na gornjem grafikonu, u Ujedinjenom Kraljevstvu udeo domaćinstava bez prihoda od kapitala smanjuje se sa 84% na 79%, kada se uračunaju prihodi od privatnih penzija.
Sve ove metode mogle bi se koristiti sa jasnim ciljem da se vlasništvo nad kapitalom proširi na veći broj ljudi i time ublaži rast nejednakosti, koji bi gotovo automatski usledio sa većom primenom novih tehnologija, uključujući i veštačku inteligenciju.
Oporezivanje najviših prihoda od kapitala
Još jedan prilično očigledan način da se obuzda rast nejednakosti jeste da se kapital više oporezuje. Često se porez vidi kao jedino rešenje, ali, kao što sam implicitno već naveo, oporezivanje treba da bude samo jedan od mogućih pristupa. Nijedan problem ne može se rešiti isključivo oporezivanjem.
Paradoksalno, prihodi od kapitala u SAD trenutno se oporezuju po nižim stopama nego prihodi od rada: na primer, marginalna poreska stopa na prihod od rada do 100.000 dolara godišnje iznosi 24%, a za kapital 15%; za prihode preko 400.000 dolara razlika je još veća: 35% naspram 15%. Više o tome možete pročitati u sjajnoj knjizi Rej D. Medof Drugi stalež: Kako je poreski zakon stvorio američku aristokratiju (The Second Estate: How the Tax Code Made an American Aristocracy). Dakle, postoji veliki prostor za povećanje poreza.
Drugi pristup, na mnogo načina sličan oporezivanju, jeste direktno vlasništvo države u novim tehnologijama ili inovacijama kojima je država značajno finansijski doprinela – gde je država, u stvari, mogla biti „anđeoski investitor“ (neko ko ulaže svoj novac u startape ili male firme u ranoj fazi razvoja, često u zamenu za vlasnički udeo u toj kompaniji). Takvi doprinosi često ostaju nepriznati.
Marijana Macukato je to ubedljivo dokazala na primeru mnogih kompanija iz Silicijumske doline u SAD. Verovatno se slična stvar dešava i danas, i vlade ne bi trebalo da se stide da potvrde svoje pravo na deo prihoda od kapitala. Odluka američke vlade da preuzme značajan udeo u kompaniji „Intel“ može se posmatrati upravo u ovom svetlu. Direktno vlasništvo države je još lakše opravdati u zemljama kao što je Kina, gde je uloga države, direktna i indirektna, u podršci inovacijama još veća.
Zabrana štetnih novih tehnologija
Poslednji način da se spreči da nove tehnologije povećaju nejednakost jeste da se zabrane neke spekulativne aktivnosti koje su direktno „neproduktivne“. Ovo je svakako najteži i najradikalniji način i treba ga koristiti vrlo oprezno. Ipak, ne treba ga isključiti kao opciju.
Šta je „neproduktivna“ aktivnost u ekonomiji, teško je precizno odrediti. Teoretski, svaka aktivnost i svaki prihod koji proizilazi iz dobrovoljnih transakcija između ekonomskih aktera je opravdan. Ali u praksi postoje ograničenja. Prodaja droge ili oružja je u mnogim zemljama zabranjena, iako se obe mogu posmatrati kao aktivnosti između dobrovoljnih učesnika.
Sa novim tehnologijama, međutim, postoje aktivnosti (vezane za kriptovalute i finansijske spekulacije generalno) čiji je jedini cilj spekulacija. One ne povećavaju količinu dobara ili usluga, niti očigledno poboljšavaju raspodelu resursa. Mnoge takve aktivnosti više lične na lutriju: neki se bogate, a mnogi osiromašuju. Kao što je Adam Smit u jednom malo primećenom pasusu primetio pre više od 250 godina: što je lutrija veća, to je više gubitnika.
Opcija zabrane ne bi trebalo da se odbaci, ali treba je primenjivati mudro i samo u ekstremnim slučajevima – kada je, na primer, oporezivanje teško ili je aktivnost toliko štetna ili puna negativnih spoljnih efekata da zabrana može biti opravdana.
Kombinovanjem ova tri pristupa, u različitim proporcijama i u različito vreme, vlade mogu imati šansu da rast nejednakosti u prihodima drže pod kontrolom, a da pritom ne sputavaju inovacije ni uvođenje novih tehnologija.
