Bolest je jedno od sredstava koje nas priziva duhovnom preobraženju. U pitanju je svojevrsna egzistencijalna kriza. Nama se daje pauza. Na neki trenutak lišeni smo mogućnosti aktivnog socijalnog života. Određeni deo vremena moramo da ostanemo nasamo sa sobom, ponekada izdržimo snažan fizički bol, ponekada prosto nemoć.
Sveti Oci su shvatali da bolest za nas može biti isceljujuća. Isceljujuća upravo za dušu. Sveti Grigorije Bogoslov je pisao: „Zaista, telesnim bolestima duša se približava Bogu“ a prepodobni Amvrosije Optinski: „Zdravlje je dar Božiji, kako primećuje Prepodobni Serafim Sarovski, međutim, ovaj dar nije uvek koristan: kao i svako stradanje, bolest ima silu da nas očišćuje od duševne nečistoće, izglađuje grehe, smiruje i smekšava našu dušu, primorava da se zamislimo, postanemo svesni svoje nemoći i setimo se Boga. Zato su bolesti potrebne i nama i našoj deci.“
Međutim, ključno pitanje je – kako dozvoliti sebi da proživimo bolest da bismo stekli duhovnu korist od toga?
Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje upravo kao pravoslavni psiholog. Svi mi smo ponekada bolesni, ozbiljno ili ne. Međutim, bolesti prisustvuju u našem životu periodično se mešajući u naš život kao neka drugačija vrsta obrazovanja…
Bolest se, kako to obično biva, sa nama događa potpuno u pogrešno vreme. Ona ometa, narušava naše planove, izaziva telesnu i fizički neudobnost. Sve to se doživljava kao neke spoljašnje negativne okolnosti koje smo dužni da prevladamo.
Šta se događa? Umesto smirenog prihvatanja činjenice bolesti od strane čoveka, on (tačnije njegov ego) počinje da se protivi. Retko polazi za rukom da se od početka javljanje bolesti sagleda kao okolnost koju nam je Gospod popustio i koja ima određeni smisao. Sama okolnost pojave bolesti nosi u sebi zadatak koji je neophodno rešiti, naći tačan odgovor. Možda umesto roptanja treba prihvatiti ovaj događaj, potruditi se da proživimo bolest tako da „na kraju“ postanemo drugačiji. Makar i malo, ali drugačiji.
Bolest je jedno od sredstava koje nas priziva duhovnom preobraženju. U pitanju je svojevrsna egzistencijalna kriza. Nama se daje pauza. Na neki trenutak lišeni smo mogućnosti aktivnog socijalnog života. Određeni deo vremena moramo da ostanemo nasamo sa sobom, ponekada izdržimo snažan fizički bol, ponekada prosto nemoć. I tu je veoma važno početi sa življenjem svoje bolesti u stanju „ovde i sada“. Što znači da napustimo zabrinutost povodom poremećenih planova, neostvarenih spoljašnjih dela.
To se još zove i – ne suprotstavljati se Bogu. Dati Mu mogućnost da izgradi, uredi naše unutrašnje prostranstvo. I usredsrediti se na sebe, tačnije u dubinu sebe. Pažljivo oslušnuti simptome svog tela. Često nam ono može došapnuti pravilni put za olakšanje bolesti. Šta se dešava sa našim mislima, osećanjima? Da li nam polazi za rukom da zadržimo um u miru? Šta smeta?
Prethodno potiskivana sećanja i osećanja izlaze na nivo svesti. Ukoliko je moguće, treba pisati nešto poput zapisa u dnevniku. To će pomoći da strukturiramo svoju svest, postanemo svesni svoje prošlosti, ocenimo svoju sadašnjost i saglasno sa tim izmenimo odnos prema planovima za budućnost.
Ispravno proživljena bolest dovodi do duhovnog i ličnosnog sazrevanja. To se tiče i načina na koji boluju deca. Često roditelji govore da je, bolujući, dete postalo drugačije. Ličnosnom odrastanju kao procesu potrebno je vreme, kada ljudska duša može da se nalazi u stanju sagledavanja (sazercanja), a um u stanju osmišljavanja svog iskustva. U suprotnom, prethodno životno iskustvo nije u stanju da se integriše i postane deo ličnosti.
Navedimo primer iz klasične književnosti koji ilustruje ovaj proces. Fjodor Dostojevski završava svoj roman „Zločin i kazna“ bolešću Raskoljnikova. Upravo činjenicom da ga je bolest izmenila. Ona je predstavljala onaj uslov, zahvaljujući kome je duša mogla da počne svoju duhovnu transformaciju unutar ličnosti u kojoj su gordost, ego, egoizam predstavljali temelj i osnovu. Na kraju epiloga „Zločina i kazne“ piše da je Raskoljnikov izašao iz bolesti kao druga, obnovljena ličnost. Verovatno se to može nazvati metanojom, u smislu preobraženog uma, svesti.
„Pa, šta i sa svim tim mukama iz prošlosti! Sve, čak njegov zločin, čak presuda i zatvor, činili su mu se sada, u prvom porivu, nekom spoljašnjom, čudnom činjenicom, koja kao da se i nije dogodila sa njim. Međutim, on to veče nije mogao da dugo i neprestano misli o nečemu, usredsređujući se na nešto mišlju; pa on ništa i ne bi rešio sada svesno; on je samo osećao; umesto dijalektike nastupio je život i u svesti je trebalo da se izgradi nešto potpuno drugačije. Pod jastukom je ležalo Jevanđelje. Uzeo ga je mahinalno…“
Za divljenje je kako je piscu pošlo za rukom da opiše ovaj proces. Nakon očiglednog i snažnog doživljaja koji je pripremio tlo za transformaciju, sam proces duhovnog uzrastanja je već počeo. Prosto je bilo potrebno da se on ne ometa. Roman se završava upravo time: „Međutim, tu već počinje nova priča, priča postepenog obnavljanja čoveka, istorija postepenog ponovnog rođenja, postepenog prelaska iz jednog sveta u drugi, poznanstva sa novom, do tada potpuno nepoznatom stvarnošću“.
Dakle, smisao i naznačenje bolesti se sastoji u tome da je ona u stanju da dovede do oslabljenja našeg ega.
Prinudno, bez snage da se suprotstavi okolnostima zbog telesne bolesti, neudobnosti, ograničenjem društvene aktivnosti, možda čovek po prvi put dobija blagosloveno iskustvo smirenja. To je stanje kada se na neki trenutak duša izdiže iznad ega, iznad svetovnih privezanosti i sujete ovog sveta.
U tom iskustvu čovek je u stanju da vidi u sebi druge horizonte i druge visine. On se možda po prvi put dotiče samoga sebe, onakvog kakvog ga vidi Bog. Međutim, to je malo. Tačnije, to je početak procesa. Duša nastavlja da traži mogućnost za svoj razvoj, za očuvanje u večnosti. Taj proces je, kako kasnije postaje jasno čoveku, beskonačan. On zahteva od čoveka sve njegove napore. Očigledno, najvažnije na toj etapi za čoveka je da svesno definiše usmerenost tog procesa, osnaži se u toj usmerenosti.
Suština metanoje (preobražaja svesti) sastoji se u tome da je sada sila ličnosti usmerena ne na osnaživanje svog egoizma, niti na snishođenje svojoj gordosti, već na ostvarenju sebe u Bogu. A to je put osvešćenog sticanja (sa Božijom pomoći) u sebi takvih vrlina kao što su smirenje i ljubav. I eto, čovek je već u stanju da potpuno iskreno izgovori reči: Slava Bogu za sve!
Svima želim da ne budu bolesni, a ako i budu, neka bude sa korišću!
Marina Legostajeva, pravoslavni psiholog
Prevod: Stanoje Stanković
