Ko je to? Sedamsto hiljada đaka, njihovi roditelji, učitelji i nastavnici. Ogroman broj ljudi. Odokativno preračunato, to je skoro dva miliona direktno vezanih i zainteresovanih za školu. Dodajmo na to i druge službe koje se obrazovanjem bave i koje od njega žive, od ministarstava i nevladinih organizacija do pekara i kioska brze hrane. Tome bi trebalo priključiti i čitavo društvo jer ova deca iz škole treba da izađu i postanu stub budućnosti.
Zamislite taj pokret u ponedeljak. Trebao bi biti veličanstven. U većini dečijih glava verovatno i jeste. Oni su bezazleni i žive u stvarnosti koju smo im mi trasirali. A nas sve ostale treba da bude sramota. Jer smo lažovi. Jer smo kukavice. Jer smo lenji. Jer smo nezainteresovani. Jer nas je, suštinski, baš briga. Baš nas je briga za svu tu našu decu jer ih šaljemo na mesto kojim smo nezadovoljni, na koje vičemo, čije probleme nismo sposobni da rešimo, već čekamo da ih umesto nas razbistri i u normalan tok uvede neko drugi. Samo nismo saglasni ko to tačno treba da bude.
Vi znate, ili bi trebalo da znate, kako stoje stvari u našoj školi i kakav joj je rejting na međunarodnom planu. Isto tako znate kakvo je raspoloženje u domaćoj javnosti, koliko je obrazovanje spušteno na najniže grane, koliko je potcenjeno i obesmišljeno. Znate isto tako kakva je atmosfera u školama, koliko nasilja i diskriminacije ima, kakav je položaj dece sa posebnim potrebama. Obraćali su vam se razni stručni ljudi sa predlozima za unapređenje i reformu sistema. Obraćali su vam se sindikati i dopisima, i kroz diskusije koje ste na fol organizovali, i kroz ogorčene proteste na ulici. Stizali su vam izveštaji iz takozvane baze. Stizali su vam izveštaji relevantnih institucija. Dočekala su vas ubistva i premlaćivanja. Upozoreni ste na loše planove i programe. Popisan vam je broj škola koji nema toalete i tekuću vodu. Suočeni ste sa crnom statistikom koja govori o broju mladih ljudi koji zemlju napuštaju ili želi napustiti. Imate informaciju da se ove godine na nastavničke smerove malo ko upisao.
Pa gde ste vi? Šta ste uradili? Stručnjake ne slušate, mišljenja nastavnika ne uvažavate, uspešnu decu ne podstičete, ne nagrađujete adekvatno, ne pratite njihov razvoj, planove ne upodobljujete, zakone o sprečavanju nasilja ne donosite. Decu sa posebnim potrebama gurate u pismene protokole gde je naoko sve u redu. U odabiru udžbenika huškate roditelje na nastavnike. Iskucavate nebrojene dopise školama jedva čitljive i bez ikakve suštine osim sitnopalanačkog otklona: mi smo im rekli, postoje zakoni, neka institucije rade svoj posao, a iza čega stoji najlicemernije pranje savesti i najobičnija nezainteresovanost i lenjost, a verovatno i neznanje. Ne znate tačan broj prosvetnih radnika. Znate za slučajeve gde jednu normu dele i po tri nastavnika jer treba namiriti apetite podobnih, ali vas to ne dotiče. Ne zanima vas ni to što uskoro neće biti obrazovanih nastavnika. Na kraju, nemate nikakvu strategiju. Vi se školom ne bavite. Vi čekate da prođe taj mandat koji ste dobili i nadate se da vam neće doneti previše neprijatnosti, a našu decu ne volite.
Roditelji!
Gde šaljete decu u ponedeljak? Kako ćete im objasniti sopstveno nezadovoljstvo? Hoćete li iskreno reći da ste školom nezadovoljni, ali oni u tu istu školu moraju ići jer tako rade i druga deca, a čemu ona služi ne znate ni sami, niti ste dovoljni hrabri i vredni da išta menjate. Jer to „ne zavisi od vas“. A od koga zavisi? Borili ste se da budete ravnopravno uključeni u školski život. I dobili ste to, makar deklarativno, jer ja ne primećujem vaše aktivno prisustvo tamo gde treba da ga bude. Najaktivniji ste na društvenim mrežama. U ogovaranju. U školi ćutite. Jer se plašite da bi se protivni glas mogao obrušiti protiv vašeg deteta. Da, slažem se da bi to moglo biti. Ali samo ako je to jedan usamljeni glas. Ako su glasovi udruženi i objektivni, situacija se menja. Zašto ne podržite svoje nastavnike kada se bune protiv preobimne administracije i prevaziđenih programa, kada se bune protiv nasilja, kada su poniženi i pretučeni, već im tražite mane, prebrojavate broj radnih sati, sažaljevate ih ili im rovarite po novčaniku? Vi roditelji i vaši nastavnici ste na istom zadatku. Treba da stvorite vaspitano i obrazovano dete. Srećno dete. Dete koje će imati budućnost. Dete koje neće želeti da pobegne odavde i koje ćete gledati preko vibera.
Zašto, dragi roditelji, ne zahtevate da se ova država koju plaćate, koja treba da bude vaš servis, bavi vašom decom na pravi način? Nemojte svoj bes i ogorčenje sipati na nastavnike. Sami ste krivi. Pristali ste da vam deca budu u fokusu samo prve nedelje škole kada će vam ministarka verovatno objasniti kako da ih prevedete preko ulice.
Kolege prosvetari!
Nemate dostojanstva. Zaboravili ste da ste deo struke koja bi trebala biti osnov svakog društva. U vas gleda nekoliko stotina hiljada dece očekujući da ih povedete, pružajući vam neograničeno poverenje. A vi? Apatični, pristajete, ne branite se, ćutite, zaboravili ste šta je solidarnost. Vi ovih dana špartate planove, pravilnike, seckate sličice za panoe, popunjavate rubrike, uzdišete jer se odmor završava. Razmišljate li šta ćete raditi ako ove školske godine u vašoj školi bude pucnjave? Smišljate li strategiju koja će vas zaštiti na roditeljskim sastancima kada izložite cenu ekskurzije? Da li ste osmislili plan odstupnice ako vam neko traži ocenu na poklon ili vam zapreti sa: znaš li ti ko sam ja?
Ma, samo vi špartajte! I pitajte se u tišini doma svog kako ćete obraditi neke besmislene lekcije i decu spremiti za maturu. Pitajte se i kako ćete preživeti sa platom koja vam sleduje. Pitajte se i kako ste došli na tako niske grane da svako može o vas očešati jezik, a vi da oćutite. Jer to nije vaš posao. Ne možete ništa promeniti. Ni vi decu ne volite. Jer od njih pravite poltrone i osobe bez kičme, bez ličnog mišljenja. Na svako dečije pitanje, na kritiku, odgovorićete kako je sve to propisao neko od gore, kako niste to vi smislili. Mislite da ste tako skinuli odgovornost sa sebe? E, pa niste. Vi ste na to prvi pristali kao odrasli i odgovorni ljudi, a sad na istu matricu želite i decu prestrojiti. Zato vas ista ta deca i ne poštuju. Oni ne vide u vama integritet, ne vide da se zalažete za njihova prava, ne osećaju sigurnu ruku koja ih vodi ka cilju. Deca vide preplašene i potčinjene ljude, siromašne duhom, bedne po statusu. Roditelji vas ne cene. Oni misle da svoj posao ne radite kako treba, da ste neuki, bahati, da ih pljačkate, da ste lenji. Ismevaju vas zbog nemuštih protesta, uvek istih, skraćenja časova svakog prvog septembra kojima se ne postiže ništa. Ismevaju vas zbog neartikulisane dreke jer ne znate šta hoćete, ne znate koja vas cipela žulja. Ismevaju vas zbog poniznosti pred nadležnima kada se pretvarate u preplašene đačiće i ispunjavate zahteve strogih inspektora.
Više od trideset godina radim u školi i odgovorno tvrdim da situacija nije nikada bila gora. Svi odrasli imaju svoju odgovornost i svi od toga peru ruke. Svi bi da probleme reši neko drugi. Zato… jadna naša deca! Napravili smo im svet u kome je sve privid bez čvrstog oslonca i jasnog puta. Svojim primerom im pokazujemo da su pun trbuh i koliba važniji od slobode. Dozvolili smo da nas posmatraju kao nemoćne, ponižene, večno ispaštajuće bez sopstvene krivice. Na optužbe odgovaramo bez srama sa: nisam ja, majke, mi… ili… nemoj mene, molim te.
