Od početka sezone u Superligi Srbije napravljeno je 15 promena na mestu glavnog trenera. Međutim, u pitanju nije anomalija, već dobro poznati scenario koji se ponavlja iz godine u godinu i predstavlja jedan od gorućih problema srpskog fudbala. Prošlo je dva meseca otkako se Savo Milošević sa oreolom spasioca vratio u Partizan i preuzeo kancelariju glavnog trenera, koja je ostala upražnjena odlaskom Aleksandra Stanojevića.
Za ta dva meseca, Partizan je zabeležio sedam pobeda na devet susreta, vratio se na drugo mesto na tabeli posle lošeg starta sezone i konačno počeo da napreduje.
Gostujući na RTS-u po svom povratku u „Humsku“, Milošević je rekao da je želja da pomogne klubu bila glavni razlog za dolazak, ali i vera da može da donese nešto dobro.
Sve međutim – pa i Miloševićev rad – ima svoju cenu, a Radna grupa koja je trenutno na čelu kluba nije mogla, ili želela da je plati.
Kako nije bio voljan da spusti svoja primanja na traženi iznos, Milošević je podneo ostavku i na taj način se po drugi put u svojoj karijeri upisao u crnu trenersku listu, u kojoj se krije veliki broj problema srpskog fudbala.
Istorija koja se ponavlja
Otkako je počela sezona u Superligi Srbije, zaključno sa Miloševićevim odlaskom, promenjeno je čak 15 glavnih trenera.
Neki klubovi, poput Partizana i Vojvodine, menjali su šefa struke dva puta, dok samo četiri ekipe nisu napravile najbolniju promenu u stručnom štabu.
Vladan Milojević, Simo Krunić, Feđa Dudić i Nikola Drinčić još uvek imaju istog poslodavca, dok je ostalih 12 ekipa do polovine regularnog dela sezone već moralo da traži novog trenera.
Neki su klub napuštali na svoju inicijativu, neki u dogovoru sa rukovodstvom, a nekima su presudili loši rezultati.
Na pomenutoj listi nalazi se i Goran Stevanović, jedan od iskusnijih superligaških trenera i donedavni šef struke Napretka, koji se sa klubom rastao posle poraza od Železničara u 17. kolu.
Osim u srpskim superligašima, Stevanović je karijeru gradio širom sveta, bilo da je reč o trenerskom ili selektorskom poslu. Vodio je Partizan, Čukarički i Napredak, ali i reprezentacije Gane i Omana, a radio je i kao pomoćnik u stručnom štabu reprezentacije Srbije i Crne Gore.
Prema njegovom mišljenju, ogroman broj promena trenera u kratkom periodu ne može doneti ništa dobro srpskom fudbalu.
„Ja sam naravno protiv tolikih promena. Danas živimo u eri informatike gde su informacije dostupne i statistika napredna i gde je sve merljivo. Kontinuitet i iskustvo međutim nisu merljivi, a neophodni su za uspeh“, izjavio je Stevanović za RTS.
Međutim, početak nove sezone samo je nastavak trenda koji već godinama ne izlazi iz mode u srpskom fubalu.
„Bez kontinuiteta nema uspeha, makar ne onog pravog“
U prethodnih pet godina, ne računajući tekuću sezonu, superligaški klubovi su napravili 163 promene na mestu glavnog trenera. To znači da prosečan srpski superligaš dva puta godišnje promeni šefa struke, što su zapanjujuće brojke.
Naravno, to ne znači da je u opticaju bilo 163 trenera, s obzirom na to da su određeni stručnjaci u tom periodu predvodili više od jednog kluba, ili jedan klub više puta.
Stevanović smatra da su ti podaci zabrinjavajući, ali i da glavne razloge za takav trend treba tražiti na dve adrese.
„Podaci su katastrofalni i poražavajući za sve koji se bave ovim poslom. Mislim da odgovornost snose i klubovi, ali i treneri. Klubovi bi morali da imaju razlog i viziju zbog kojih dovode trenera, a ne da to bude reda radi. Murinjo je na primer veliko trenersko ime, ali su u Barseloni rekli da on nikada neće biti glavni trener usled drugačije vizije i filozofije. Sa druge strane, mislim da moje kolege prerano uzimaju palicu šefa stručnog štaba i da je neophodno da pre toga budu pomoćnici, kao što sam i ja bio u reprezentaciji“, rekao je popularni „Plavi“.
Ipak, Stevanović veruje da bi klubovi svakako morali da nekada istrpe inicijalni nedostatak rezultata, ukoliko trener ima viziju.
„Potrebno je takođe imati i viziju. Na primer, videli smo da je Klop bolje prošao od Solskjera, iako je Norvežanin možda imao bolju početnu poziciju. Nemac ništa nije osvojio isprva, ali se kasnije pokazalo kakav je trener, jer je imao poverenje kluba. Kada toliko često menjate trenere, nemoguće je da oni pokažu šta sve znaju, da naprave tim kakav im odgovora i na kraju ne možete onda ni doći do kontinuiteta i rezultata“, izjavio je Stevanović.
Naravno, nije svaki od superligaških klubova u prethodnih pet godina promenio isti broj trenera, a kada su redovni učesnici u pitanju, situacija je najgora u Novom Pazaru.
Čak 23 promene je klub sa Gradskog stadiona napravio u pomenutom rasponu, a ukupno 20 trenera pokušalo je da uspostavi određeni sistem. Situacija je nešto povoljnija u Radničkom iz Niša koji je napravio 18 promena, koliko je načinio i doskorašnji superligaš Radnik iz Surdulice.
Najmanje je menjala Crvena zvezda, na čijoj klupi je sedelo „samo“ tri stručnjaka, s tim što se Milojević vratio u klub nakon odlaska 2019. godine. TSC je napravio sedam promena, a Radnički 1923 devet. Vojvodina, Spartak i Čukarički su trenera menjali deset puta, Mladost 12, a Napredak 14 puta.
Stevanović se prisetio i vremena kada su stvari u srpskom fudbalu izgledale drugačije i kada su treneri dobijali veću šansu. Kao primer je dao slučaj Ivice Osima koji je u teškom periodu dobio podršku tadašnjeg predsednika Saveza Miljana Miljanića.
„Nekada su naši treneri imali više vremena da pokažu kakvi su vizionari i više im se verovalo. Imali smo Miljana Miljanića, Acu Obradovića, a odličan primer je i slučaj Ivice Osima. On nije uspeo da kvalifikuje ekipu za Evro 1988. godine i tada su svi bili za njegovu smenu, ali je Miljanić tada rekao da je Osim najbolji trener u Jugoslaviji i dao mu podršku. Dve godine posle toga na Svetskom prvenstvu u Italiji bili smo peti“, rekao je Stevanović.
Podaci i brojke svakako mogu da brinu, imajući u vidu koliko se često menjaju treneri u Superligi, ali i u ostalim rangovima srpskog fudbala, naročito u poređenju sa najjačim evropskim ligama.
Uz to, česta promena trenera odražava se i na razvoj mladih igrača. Suočeni sa imperativom dobrih rezultata odmah po dolasku na klupu, većina stručnjaka se odlučuje za proverene i iskusne igrače, ne želeći da se upuštaju u rizik koji donosi forsiranje mladih fudbalera.
Izostanak trajnog rešenja na klupi takođe je jedan od razloga za loše rezultate srpskih klubova u Evropi, ali i za nemogućnost izgradnje identiteta i bilo kakvih naznaka mogućeg napretka na evrosceni.
Stevanović je svestan da rešenje problema nije jednostavno pronaći, ali da bi za početak, osim ukazivanja poverenja trenerima, trebalo više uključiti nauku u sport i donošenje važnih odluka.
„Mnogo faktora je uključeno u ovaj problem i nije često lako doneti pravu odluku. Ja sam uvek za kontinuitet, ali sve ima svoje granice i nekada nije dobro beskrajno verovati u projekat koji nema izgleda da uspe. Treba se međutim stoga više uključiti u svetske trendove i podići nivo učešća nauke u našem sportu. Vidimo i sami koliko je nauka bitan faktor u svetskom fudbalu i kako bi se donosile što bolje odluke, neophodno je da je i mi iskoristimo“, zaključio je Stevanović.
Jasno je naravno da do promena neće doći brzo, te postoji verovatnoća da će za vreme čitanja teksta još neki trener biti prinuđen da traži novi posao i da će podaci sa početka postati zastareli.
