Од почетка сезоне у Суперлиги Србије направљено је 15 промена на месту главног тренера. Међутим, у питању није аномалија, већ добро познати сценарио који се понавља из године у годину и представља један од горућих проблема српског фудбала. Прошло је два месеца откако се Саво Милошевић са ореолом спасиоца вратио у Партизан и преузео канцеларију главног тренера, која је остала упражњена одласком Александра Станојевића.
За та два месеца, Партизан је забележио седам победа на девет сусрета, вратио се на друго место на табели после лошег старта сезоне и коначно почео да напредује.
Гостујући на РТС-у по свом повратку у „Хумску“, Милошевић је рекао да је жеља да помогне клубу била главни разлог за долазак, али и вера да може да донесе нешто добро.
Све међутим – па и Милошевићев рад – има своју цену, а Радна група која је тренутно на челу клуба није могла, или желела да је плати.
Како није био вољан да спусти своја примања на тражени износ, Милошевић је поднео оставку и на тај начин се по други пут у својој каријери уписао у црну тренерску листу, у којој се крије велики број проблема српског фудбала.
Историја која се понавља
Откако је почела сезона у Суперлиги Србије, закључно са Милошевићевим одласком, промењено је чак 15 главних тренера.
Неки клубови, попут Партизана и Војводине, мењали су шефа струке два пута, док само четири екипе нису направиле најболнију промену у стручном штабу.
Владан Милојевић, Симо Крунић, Феђа Дудић и Никола Дринчић још увек имају истог послодавца, док је осталих 12 екипа до половине регуларног дела сезоне већ морало да тражи новог тренера.
Неки су клуб напуштали на своју иницијативу, неки у договору са руководством, а некима су пресудили лоши резултати.
На поменутој листи налази се и Горан Стевановић, један од искуснијих суперлигашких тренера и донедавни шеф струке Напретка, који се са клубом растао после пораза од Железничара у 17. колу.
Осим у српским суперлигашима, Стевановић је каријеру градио широм света, било да је реч о тренерском или селекторском послу. Водио је Партизан, Чукарички и Напредак, али и репрезентације Гане и Омана, а радио је и као помоћник у стручном штабу репрезентације Србије и Црне Горе.
Према његовом мишљењу, огроман број промена тренера у кратком периоду не може донети ништа добро српском фудбалу.
„Ја сам наравно против толиких промена. Данас живимо у ери информатике где су информације доступне и статистика напредна и где је све мерљиво. Континуитет и искуство међутим нису мерљиви, а неопходни су за успех“, изјавио је Стевановић за РТС.
Међутим, почетак нове сезоне само је наставак тренда који већ годинама не излази из моде у српском фубалу.
„Без континуитета нема успеха, макар не оног правог“
У претходних пет година, не рачунајући текућу сезону, суперлигашки клубови су направили 163 промене на месту главног тренера. То значи да просечан српски суперлигаш два пута годишње промени шефа струке, што су запањујуће бројке.
Наравно, то не значи да је у оптицају било 163 тренера, с обзиром на то да су одређени стручњаци у том периоду предводили више од једног клуба, или један клуб више пута.
Стевановић сматра да су ти подаци забрињавајући, али и да главне разлоге за такав тренд треба тражити на две адресе.
„Подаци су катастрофални и поражавајући за све који се баве овим послом. Мислим да одговорност сносе и клубови, али и тренери. Клубови би морали да имају разлог и визију због којих доводе тренера, а не да то буде реда ради. Мурињо је на пример велико тренерско име, али су у Барселони рекли да он никада неће бити главни тренер услед другачије визије и филозофије. Са друге стране, мислим да моје колеге прерано узимају палицу шефа стручног штаба и да је неопходно да пре тога буду помоћници, као што сам и ја био у репрезентацији“, рекао је популарни „Плави“.
Ипак, Стевановић верује да би клубови свакако морали да некада истрпе иницијални недостатак резултата, уколико тренер има визију.
„Потребно је такође имати и визију. На пример, видели смо да је Клоп боље прошао од Солскјера, иако је Норвежанин можда имао бољу почетну позицију. Немац ништа није освојио испрва, али се касније показало какав је тренер, јер је имао поверење клуба. Када толико често мењате тренере, немогуће је да они покажу шта све знају, да направе тим какав им одговора и на крају не можете онда ни доћи до континуитета и резултата“, изјавио је Стевановић.
Наравно, није сваки од суперлигашких клубова у претходних пет година променио исти број тренера, а када су редовни учесници у питању, ситуација је најгора у Новом Пазару.
Чак 23 промене је клуб са Градског стадиона направио у поменутом распону, а укупно 20 тренера покушало је да успостави одређени систем. Ситуација је нешто повољнија у Радничком из Ниша који је направио 18 промена, колико је начинио и доскорашњи суперлигаш Радник из Сурдулице.
Најмање је мењала Црвена звезда, на чијој клупи је седело „само“ три стручњака, с тим што се Милојевић вратио у клуб након одласка 2019. године. ТСЦ је направио седам промена, а Раднички 1923 девет. Војводина, Спартак и Чукарички су тренера мењали десет пута, Младост 12, а Напредак 14 пута.
Стевановић се присетио и времена када су ствари у српском фудбалу изгледале другачије и када су тренери добијали већу шансу. Као пример је дао случај Ивице Осима који је у тешком периоду добио подршку тадашњег председника Савеза Миљана Миљанића.
„Некада су наши тренери имали више времена да покажу какви су визионари и више им се веровало. Имали смо Миљана Миљанића, Ацу Обрадовића, а одличан пример је и случај Ивице Осима. Он није успео да квалификује екипу за Евро 1988. године и тада су сви били за његову смену, али је Миљанић тада рекао да је Осим најбољи тренер у Југославији и дао му подршку. Две године после тога на Светском првенству у Италији били смо пети“, рекао је Стевановић.
Подаци и бројке свакако могу да брину, имајући у виду колико се често мењају тренери у Суперлиги, али и у осталим ранговима српског фудбала, нарочито у поређењу са најјачим европским лигама.
Уз то, честа промена тренера одражава се и на развој младих играча. Суочени са императивом добрих резултата одмах по доласку на клупу, већина стручњака се одлучује за проверене и искусне играче, не желећи да се упуштају у ризик који доноси форсирање младих фудбалера.
Изостанак трајног решења на клупи такође је један од разлога за лоше резултате српских клубова у Европи, али и за немогућност изградње идентитета и било каквих назнака могућег напретка на евросцени.
Стевановић је свестан да решење проблема није једноставно пронаћи, али да би за почетак, осим указивања поверења тренерима, требало више укључити науку у спорт и доношење важних одлука.
„Много фактора је укључено у овај проблем и није често лако донети праву одлуку. Ја сам увек за континуитет, али све има своје границе и некада није добро бескрајно веровати у пројекат који нема изгледа да успе. Треба се међутим стога више укључити у светске трендове и подићи ниво учешћа науке у нашем спорту. Видимо и сами колико је наука битан фактор у светском фудбалу и како би се доносиле што боље одлуке, неопходно је да је и ми искористимо“, закључио је Стевановић.
Јасно је наравно да до промена неће доћи брзо, те постоји вероватноћа да ће за време читања текста још неки тренер бити принуђен да тражи нови посао и да ће подаци са почетка постати застарели.
