Od samog nastanka naše vrste, postavljaju se tri osnovna pitanja, a to su pitanje Boga, sveta i čoveka. Kao biće koje je obdareno slobodom i razumom, čovek je tragao za svojim istinskim smislom dugo vremena. Ubrzo je shvatio da je on biće koje se kreće i poseduje stvaralački karakter, kako prema sebi, tako i prema svetu.
U savremenoj civilizaciji čovek je svoju slobodu i energiju usmerio ka strastima i materijalnom, usled čega je zaboravio da poseduje mogućnost nadilaženja svojih bioloških ograničenja.
Do sredine četvrtog veka, hrišćani su svoje nasleđe temeljili na fenomenu mučeništva, mučeničkom svedočenju vere. Nakon tog perioda, hrišćani su tražili neki novi vid identifikacije. Taj novi vid identifikacije, hrišćani su pronašli u asketizmu.
Askeza postoji u mnogim oblicima, ali samo u pravoslavlju, koje ne odbacuje telesno i svet ima karakter celokupnog preobražaja bića, kako duhovnog, tako i telesnog. Grčka reč „askesis“ označava vežbanje i odnosi se kako na vežbanje tela, tako i na duhovno vežbanje. Odnosno, ona pomaže čoveku da se oslobodi strasti koje ga vode ga pogrešnim postupcima. S’ toga ne čudi što je ova reč u srpsko-slovenskom jeziku prevedena kao podvig, što znači kretati se napred.
Asketska praksa
U 4. veku Sv. Vasilije Veliki i Grigorije Nisijski pokušavaju da uspostave asketsku praksu koja je bazirana na nekim principima koji su već postojali u jelinskoj filosofiji i njenoj duhovnoj praksi. To se pre svega odnosi na elemente filosofije platonizma i stoicizma. Preobrazivši u hrišćansko, pravoslavno ruho, nazvali su je pravom filosofijom.
Hrišćanska askeza u sebi sadrži dva elementa: prvi je afirmativan a drugi je negativan. Ovaj drugi element tiče se uzdržanja od prekomernih uživanja u telesnim zadovoljstvima, suzbijanja strasti i ambicija u materijalističkom pogledu. Za razliku od drugog elementa, ovaj prvi element askeze se tiče njene suštine a ona je zadobijanje Božije blagodati. Ona čoveka vodi ka vrlinskom životu i zadobijanju Carstva Nebeskog. Zato je borba protiv strasti u svetootačkoj literaturi uvek sagledavana kao borba za pravilno ustremljenje čovekove slobode i delovanje u skladu sa vrlinom.
Međutim, ne trebamo ostati privrženi samo ovom drugom, negativnom elementu. Potrebna nam je borba za Gospoda jer ćemo prilikom tog procesa odbaciti sve ono što nije dobro za nas. Odlučnost je bitna, ali će borba biti „prava“ jedino ako je potpomognuta Božijom blagodaću a ne samo ljudskim naporima.
Samospoznaja
Svetogorski monah Martinijan kaže da je najvažnija stvar za čoveka i jednog hrišćanina da spozna samog sebe. On naglašava da je moderna civilizacija odbacila ono što se nalazi unutar jednog čoveka, odbacila je njegov duhovni aspekat bića. Samospoznaja, kroz borbu sa našom palom prirodom vodi do spoznaje Boga. S’toga, askeza predstavlja okret ka izgradnji naše unutrašnje ličnosti i zaborav na ambicije i zaokupljenost brigama ovoga sveta. Na taj način ona predstavlja jednu egzistencijalnu promenu, promenu našeg pogleda na svet, odnosno preumljenje, novi način života. Kroz fenomen preumljenja, čovek počinje da sagledava život drugim očima, sagledava ga kao dar, dar od Onoga koji nam daje život a to je Bog.
Čovek dolazi u stanje koje asketski oci nazivaju „bezbrižje“. Askeza je stanje u kome je čovek slobodan od briga i ličnih ambicija. To nije stanje u kome se mi odričemo naših svakodnevnih obaveza, nego stanje u kome vidimo šta zavisi od nas a šta od Gospoda. Usavršavanje našeg bića stavljamo na prvo mesto i ne dozvoljavamo svetovnim stvarima da nas okupiraju.
Čovek je biće koje se kreće
Imati vlast nad samim sobom, pobediti razum strastima vodi ka bestrašću ili apatiji. Za razliku od filosofije stoicizma, ovaj pojam ne predstavlja umrtvljivanje naše životne energije nego usmerenje te energije ka Dobru. Dakle, potrebno je da budemo slobodni od strasti a ne da umrtvimo naše strasti. Čoveku je potrebna energija kako bi stvarao,kako bi se kretao i održavao svoj dinamički karakter bića.
Oci kažu da je čovek stvoren da bi nastavio stvaranje sveta. Na neki način mi već gradimo večnost u vremenu, u kome Bog daje svoj deo, ali i mi dajemo svoj doprinos tako da dolazi do prožimanja sa Njim.
Elementi askeze
Postoji još nekoliko bitnih elemenata po kojima je askeza karakteristična a to su: post, zajednička i lična molitva, poslušanje i metanije. Međutim, sve u skladu stepena koji duhovnik odredi u datom trenutku. Ovo je dokaz da nije bitno razvijati samo umne sposobnosti, nego i telesne, jer je čovek biće koje je sazdano kako od duha, tako i od tela. Sve ovo činimo kako bi prenebregli egocentrizam i svu svoju ljubav usmerili ka Gospodu. Ta božanska ljubav ne može se meriti sa onom ljubavlju u svetu,toliko da se ljubav prema svetovnim stvarima i ne može nazvati ljubavlju. Prevladavanjem samoljublja u zajednici sa Bogom i bližnjima, zadobija se savršena ljubav.
Moderan čovek i asketizam
Postavlja se pitanje kako jedan sasvim običan hrićašnin, laik, može da implementira ove elemente monaške askeze u svoj život? Naravno, od njega se ne očekuje da napusti i zanemari svoje svakodnevne, svetovne obaveze. Čovek treba da se potrudi da živi u skladu sa Božijim zakonom; voli bližnje, učestvuje na svetim Bogosluženjima, posti, pričećuje se i svakodnevno uzrasta u vrlini. Na taj način on se kreće ka svom cilju, a cilj svakog hrišćanina jeste večna zajednica sa Bogom.
