Кад је на празник Архиђакона Стефана, Дан Републике Српске, 9. јануар Његова светост патријарх Порфирије боравио у Бањалуци док је излазио из Саборног храма, пришло му је многи вјерника да поздрави свог пастира. Он је тад само рекао: “молите се, само се молите, највише за мене”. Убрзо затим, док су их сви заобилазили, па чак и погледом, патријарх Порфирије пришао је и поздравио се са ратним војним инвалидима и борцима Војске Републике Српске.
Он, који је на трону Светог Саве, и јесте насљедник Светог Саве, тражи благослов од народа који прилази њему. И ту се као жива слика види колико је тежак његов крст, али дубока, христолика духовност коју има у себи.
Није то први пут да је патријарх ту на обиљежавању крсне славе Републике Српске, када се многи крију и боје се и да је честитају због одлука неких судова и страних тумача. Међу првим посјетама била му је Република Српска. И то нема везе с тим што му је ту ђедовина, јер свако парче српске земље је његово. Не, откада је на своје груди ставио светосавски крст и патријарашке панагије, патријарх је увијек гдје је најтеже.
Као добри пастир, као истински духовни отац свих Срба, он је долазио гдје год је била потребна утјеха, гдје год је требало храбро стојати, опојати, прославити, али и оплеменити и просвијетлити.
Заиста, он достојно носи титулу насљедника Светог Саве. Дошао је патријарх и ових дана опет у Републику Српску. Прво у највећи српски град под земљом, васкрсну, свету српску земљу Доњу Градину. А онда је дошао у Бањалуку, да би се обратио будућности, младима у Републици Српској.
Међутим, управо та духовна снага и бескомпромисно стајање уз свој народ, како у молитви тако и у националном поносу, учинили су га главном метом оних којима јака Црква не иде у прилог. Усљед дубоких подјела које се вјештачки намећу нашем друштву, патријарх се нашао на удару који прелази границе уобичајене критике. Свака његова ријеч се мјери под лупом, сваки потез погрешно тумачи, а лични напади на њега као првојерарха постали су свакодневица одређених центара моћи.
Ипак, јасно је да циљ тих напада није само дискредитација Патријарха Порфирија као личности. Намјера је много дубља и опаснија: обезглавити Цркву као институцију која је кроз вијекове била једини сигуран свјетионик српског бића. Ударајући на првог међу једнакима, настоји се ослабити сам трон Светог Саве, како би сваки сљедећи патријарх у будућности био лишен ауторитета и снаге коју ова позиција носи.
Али, Патријарх стоји поносно. Попут камена темељца који држи читав стуб и не допушта му да се сруши под налетима вјетрова, он свједочи да је јединство изнад сваке поделе. Своју очинску љубав показује ондје гдје је она најдрагоцјенија – међу младима. Баш као што је недавно радосно дочекао студенте у Храму Светог Саве, тако је и студенте из Бањалуке отворено пригрлио, показујући им да нису само будућност народа, већ жива садашњост наше Цркве.
Баш у данима Празника над Празницима, патријарх Порфирије боравио је у својој кући, на Косову и Метохији. Данас, кад косово-метохијске Србе сви заборављају, кад су напуштени од свих, дошао је он. Баш као отац, како дивно описа Живојин Ракочевић.
Прославити Васкрс са страдалним народом у Пећкој Патријаршији и Високим Дечанима није био само протокол, већ дубоки чин идентификације са распетим Косовом. Док се многи упиру да ту свету земљу представе као терет или прошлост, Патријарх је тамо отишао да свједочи живот.
Његово присуство међу Србима у енклавама била је најживља вјежби молитве коју је затражио у Бањалуци – доказао је да трону Светог Саве не требају дипломатски пасоши да би био на своме, већ само чиста вјера и љубав према сваком дјетету. И у својој кући, на Косову и Метохији, и у Бањалуци и гдје год је стизао радосно је узвикивао: “Христос васкрсе!”, учећи нас и подсјећајући да не очајавамо и да смо с Христом живи и једно тијело.
Та слика патријарха са омладином, насупрот свим нападима и медијским хајкама, најбољи је одговор онима који би да нас разједине. Он изнова потврђује да није само поглавар у оном општем смислу, већ жива веза између наше славне прошлости и генерација које долазе, чврст ослонац који Србе спаја духом и завјетом Светог Саве.
Изнад свих друштвених и политичких превирања, Патријарх Порфирије стоји као истински христолика личност, чија снага извире из дубоке, молитвене духовности. Он је човјек који одбија да подилази пролазним трендовима и уским, острашћеним идеологијама које често дијеле народ. У његовим наступима огледа се невјероватна ширина интелекта који разумије модерни свијет, али га не копира, већ га оплемењује јеванђељским вриједностима. Та духовна ширина му омогућава да у сваком човјеку види Христов лик. Управо зато његова ријеч одјекује тако снажно, јер она није страначки памфлет или нека испразна политичка фраза, већ искрени хришћански подвих и љубав која не зна за границе које су људи исцртали.
