Najstrašnije je to što u našem narodu, u našem društvu, postoji karakteristika slična zavisnosti narkomana ili alkoholičara: toksična vesternozavisnost. Ona ne dolazi samo iz našeg vremena, već iz 18. i 19. veka. Ova zavisnost se s nama okrutno našalila: zanosimo se njihovim idejama, težimo da ih imitiramo, nekritički usvajamo njihove vrednosti – i svaki put to vodi ka kolapsu. Onda se urazumimo, distanciramo se od Zapada, s naporom vraćamo suverenitet, ali se onda sve ponavlja. To je kao da date flašu votke kodiranom alkoholičaru ili injekciju morfijuma skoro izlečenom narkomanu.
Tokom tri i po godine rata i prethodnih godina, mi smo se skoro rešili te zavisnosti. Ali, nažalost, regresija je moguća: relokanti, strani agenti će se vratiti, biće im oprošteno, zaboravljeno – i to će biti kraj. Rusija se posle toga neće uzdići.
Tramp deluje razumnije, pristojnije, ali ako popustimo iskušenju „lakih droga“ u vidu zbližavanja sa Amerikom ili Zapadom, to bi moglo biti kobno. Naše društvo je sad mnogo bolje pripremljeno za rat, čak i za eskalaciju, nego za mir. Primirje bi moglo biti katastrofalno za nas. Sve smo izgubili ne u ratovima, već u miru – 1989, 1991. – kad smo raširenih ruku išli u susret Zapad.
Nikome se ne može verovati, posebno ne satanskoj zapadnoj civilizaciji. Ona se ne zove bez razloga satanskom: đavolu se nikad ne može verovati. On se ne može uništiti, on je večan, ali je uvek potrebno boriti se protiv njega. Što dalje, Evropa se sve više pretvara u đavolsku civilizaciju, postajući sve neprijateljskija prema nama.
Ako Zapad ima svoje cikluse i unutrašnje kontradikcije, oni se moraju iskoristiti. One koji su nam bliski – MAGA, evropske populiste, Fica, Orbana – moramo podržati. U njima su još žive tradicionalne vrednosti, protest protiv izopačenja liberalizma, globalizma i duboke države. To su naši pobunjenici unutar satanske civilizacije. Ali generalno, Zapad je oličenje zla, i to zlo raste. Kad nam se Zapad osmehne, raširivši crveni tepih, to može imati koban efekat na one koji od njega zavise.
Ako smo mi, poput slovenofila, Evroazijaca, pristalica velike suverene civilizacije, svesni svega toga – kao što je to naš predsednik – onda je situacija drugačija. Međutim, okruženje, vaspitano 90-ih na zavisnosti od Zapada, još nije shvatilo dubinu promena koje se dešavaju. Za snažnu, samouverenu rusku elitu, svaki odnos sa Zapadom – bilo da je to prijateljstvo ili neprijateljstvo – bio bi u našu korist. Borili bismo se, pobeđivali, gradili odnose bez gubitka dostojanstva, bez slepog poverenja, već koristeći prilike da ojačamo svoje pozicije.
Naš predsednik je oličenje takve suverene elite, kao i Lavrov, Belousov, Ušakov – simboli takve snage. Za njih je eskalacija, čak i direktan rat, deo strateškog plana. Nama je potrebna upravo takva elita. Ali čovek koji je slab pred Zapadom, sa patogenim jezgrom liberalizma i zapadnjaštva, sa zapadnim melodijama u glavi – on predstavlja opasnost.
Setite se filma „Nulti dan“, gde je bivšem predsedniku SAD kroz projekat „Proteus“ usađivan poseban zvuk. Naše elite ponekad čuju Rolingstonse ili diplomatske refrene usred vojnih sastanaka. Ta otvorenost za spoljne uticaje – kroz zapadne gadžete, kapitalizam – kvari nas i razlaže. Zavisnost naših elita od Zapada je naša slaba tačka, i opasnija je u prijateljstvu nego u ratu.
(Telegram kanal A. Dugina; preveo Ž. Nikčević)
