Најстрашније је то што у нашем народу, у нашем друштву, постоји карактеристика слична зависности наркомана или алкохоличара: токсична вестернозависност. Она не долази само из нашег времена, већ из 18. и 19. века. Ова зависност се с нама окрутно нашалила: заносимо се њиховим идејама, тежимо да их имитирамо, некритички усвајамо њихове вредности – и сваки пут то води ка колапсу. Онда се уразумимо, дистанцирамо се од Запада, с напором враћамо суверенитет, али се онда све понавља. То је као да дате флашу вотке кодираном алкохоличару или инјекцију морфијума скоро излеченом наркоману.
Током три и по године рата и претходних година, ми смо се скоро решили те зависности. Али, нажалост, регресија је могућа: релоканти, страни агенти ће се вратити, биће им опроштено, заборављено – и то ће бити крај. Русија се после тога неће уздићи.
Трамп делује разумније, пристојније, али ако попустимо искушењу „лаких дрога“ у виду зближавања са Америком или Западом, то би могло бити кобно. Наше друштво је сад много боље припремљено за рат, чак и за ескалацију, него за мир. Примирје би могло бити катастрофално за нас. Све смо изгубили не у ратовима, већ у миру – 1989, 1991. – кад смо раширених руку ишли у сусрет Запад.
Никоме се не може веровати, посебно не сатанској западној цивилизацији. Она се не зове без разлога сатанском: ђаволу се никад не може веровати. Он се не може уништити, он је вечан, али је увек потребно борити се против њега. Што даље, Европа се све више претвара у ђаволску цивилизацију, постајући све непријатељскија према нама.
Ако Запад има своје циклусе и унутрашње контрадикције, они се морају искористити. Оне који су нам блиски – МАГА, европске популисте, Фица, Орбана – морамо подржати. У њима су још живе традиционалне вредности, протест против изопачења либерализма, глобализма и дубоке државе. То су наши побуњеници унутар сатанске цивилизације. Али генерално, Запад је оличење зла, и то зло расте. Кад нам се Запад осмехне, раширивши црвени тепих, то може имати кобан ефекат на оне који од њега зависе.
Ако смо ми, попут словенофила, Евроазијаца, присталица велике суверене цивилизације, свесни свега тога – као што је то наш председник – онда је ситуација другачија. Међутим, окружење, васпитано 90-их на зависности од Запада, још није схватило дубину промена које се дешавају. За снажну, самоуверену руску елиту, сваки однос са Западом – било да је то пријатељство или непријатељство – био би у нашу корист. Борили бисмо се, побеђивали, градили односе без губитка достојанства, без слепог поверења, већ користећи прилике да ојачамо своје позиције.
Наш председник је оличење такве суверене елите, као и Лавров, Белоусов, Ушаков – симболи такве снаге. За њих је ескалација, чак и директан рат, део стратешког плана. Нама је потребна управо таква елита. Али човек који је слаб пред Западом, са патогеним језгром либерализма и западњаштва, са западним мелодијама у глави – он представља опасност.
Сетите се филма „Нулти дан“, где је бившем председнику САД кроз пројекат „Протеус“ усађиван посебан звук. Наше елите понекад чују Ролингстонсе или дипломатске рефрене усред војних састанака. Та отвореност за спољне утицаје – кроз западне гаџете, капитализам – квари нас и разлаже. Зависност наших елита од Запада је наша слаба тачка, и опаснија је у пријатељству него у рату.
(Телеграм канал А. Дугина; превео Ж. Никчевић)
