„Koliko god se konopac rastezao, ipak ćeš završiti u omči!“
(Vladimir Visocki, „Razbojnička pesma“)
Realnost može biti i ne–virtuelna. Neke stvari su očigledne. Možemo ih direktno posmatrati. Druga stvar je, na primer, Ormuski moreuz. Šta se tamo sada dešava? Ko koga blokira? Kakve zaključke možemo izvući o događajima koje znamo iz tuđih izveštaja? Šta ako tamo i nema događaja, već samo reči?
Tokom proteklih 10-15 godina, neki istraživači su koristili termin „simulakrum“, koji je skovao filozof Žan Bodrijar, da bi analizirali međunarodne odnose i razumeli veze između stvarnosti i njenih tumačenja. Međutim, teško da je iko od ovih istraživača mogao da zamisli da će se čitav jedan američki predsednik baviti proizvodnjom simulakruma u takvim razmerama!
Bodrijara nazivaju postmodernistom, što znači da je modernost završena, a postmodernost, zajedno sa svojim odgovarajućim misliocima, počela. Međutim, on je svoju knjigu o simulakrumima napisao 1981. godine, pre 45 godina. Da li je postmodernost završena? I kako bismo trebali nazvati ono što se sada dešava? U svakom slučaju, Trampov diplomatski stil, takoreći, idealan je za sadašnju eru društvenih medija i instant poruka: samo nastavite da pišete bez prestanka, a drugi neka to opovrgnu. Ako mogu.
Ispostavlja se, kao što su poklonici simulakruma obećali: slike i reprezentacije zamenjuju stvarnost. Od početka primirja, novinskim pejzažom dominiraju izjave američkog predsednika na društvenim mrežama. Iako je više puta dokazano da ove izjave možda ne samo da nemaju činjeničnu osnovu, već jednostavno protivreče same sebi, nemoguće je na njih ne reagovati. Na kraju krajeva, reč je o izjavama američkog predsednika…
I evo, sad smo došli do zanimljive tačke: da li će se ova stvarnost, koja se više ne može nazvati virtuelnom, sudariti sa stvarnošću koju određuje ukupnost stvarnih događaja i delovanja širokog spektra učesnika? Da li će u doglednoj budućnosti doći trenutak kad cene nafte neće određivati Trampove izjave, već stvarne i akutne nestašice, ne samo u najsiromašnijim zemljama već i u najvećim ekonomijama, poput onih u Evropi?
Dolazak ovog trenutka nije samo neprijatan već i neizbežan. Ali kada? Šta bi moglo da ga odloži ili potpuno promeni trenutnu situaciju?
U svakom slučaju, Trampova zapanjujuća sposobnost da menja dinamiku vesti, preusmerava sveopštu pažnju ili odlaže kritične trenutke dok novi događaji ne reše problem, naišla je na veoma opipljivu materijalnu prepreku: potrošnju određenog resursa. U meri korišćenja nafte, potrebne su njene nove količine, koje su trenutno nesposobne da prevladaju Ormuski moreuz. Da li američki predsednik u svom arsenalu ima trik koji može da reši ovaj problem?
