U Domu Narodne skupštine Srbije, 9. aprila 2026. godine, održana je međunarodna konferencija „Stradanje Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj u periodu 1941-1945. godine“ . Učesnicima se obratio i profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Miloš Ković. Sledi transkript njegovog izlaganja.
Poštovane dame, uvažena gospodo.
Poslednji put sam kročio ovo zdanje pre gotovo 10 godina. Tada je Demokratska stranka Srbije koju je tada vodila dr Sanda Rašković Ivić, pokrenula inicijativu da Skupština usvoji Rezoluciju o genocidu u Nezavisnoj državi Hrvatskoj nad Srbima, Jevrejima i Romima.
Ta rezolucija nije dobila većinu i ona je propala u ovom domu baš onako kako se dogodilo i sa svim narednim inicijativama.
O samom genocidu i o svemu što se dogodilo od `41. do `45 a što je ustvari počelo 1914. i što se nastavilo 1991. i do `95 godine, vi dovoljno toga znate.
Ono što bih ustvari samo kratko hteo da kažem je potreba da se odgovori na pitanje: Kakvu politiku sećanja vodimo danas?
Kakav je odnos danas prema sećanju na genocid u Nezavisnoj državi Hrvatskoj?
A to je u stvari nastavak ove priče od pre 10 godina. Dakle, u ovoj Skupštini se uporno odbijaju predlozi Rezolucija o genocidu nad Srbima. Ova država nema Dan sećanja na genocid nad srpskim narodom. Ona pamti holokaust, i treba da ga pamti, pamti dakle stradanje i Roma i Jevreja, ali svest o tome šta su Srbi pretrpeli tri puta u XX veku.
Ovaj treći pokušaj, naravno, njemu se deo srpskog naroda u Republici Srpskoj odupro ali nije uspeo da se odbrani narod u Krajini. Svest o tome nije zaživela u srpskom narodu.
Ova Skupština je bila kadra da usvoji rezoluciju o Srebrenici, ali kažem ne i o Jasenovcu.
Ja mislim da je to glavno pitanje na koje treba odgovoriti i verujem da je to u stvari ono što bi trebalo da bude cilj celog ovog pokreta i cele ove inicijative.
Naravno, po mom mišljenju. Jer onog časa, kada osvestimo, kada razumemo šta se dogodilo od 1941 do 1945. I kada to uđe u temelje Srpskog nacionalnog identiteta, onako kao što smo u te temelje postavili Svetog Savu, Svetog Simeona i možemo tako da idemo sve do Karađorđa i do kralja Petra i do današnjih dana.
Dakle, kada Jasenovac, Jadovno, Stari Brod, Garavice i da ne nabrajam budu u temeljima srpskog identiteta, i kada budemo na pitanje ko smo to mi, odgovarali, mi smo narod iz Jasenovca iz Jadovna… sa Starog Broda, to će značiti suštinsku, dubinsku promenu u javnom životu ove zemlje, a naravno onda i Republike Srpske i srpskog naroda u okruženju.
To će značiti konačni početak oslobođenja od jugoslovenskih iluzija i to će značiti početak konačno trezvene politike Republike Srbije. Republika Srpska vodi po mom mišljenju trezveniju politiku. Kada kažem trezvena, šta to znači? To znači svest o tome odakle nam preti opasnost.
Ne govorimo samo o `41, mi govorimo i o vojnim sporazumima susednih zemalja, govorimo u vojnom sporazumu Republike Hrvatske sa delom naše teritorije.
I naravno sa susednom državom Albanijom.
Dakle, da li je gotovo, da li je završeno?U kakvim uslovima žive Srbi u Hrvatskoj?
Ovde nije reč o pozivu na nove konflikte, niti na nove sukobe.
Niko ne želi ratove, sukobe. Ovde je reč samo o tome, da naša politika u regionu bude određena, obeležena, definisana rečima: Nikada više. Dakle, nikada više nećete staviti ruke na našu decu, onako kao što se desilo `41. godine i onako kao što se dogodilo `95 godine.
Dakle nikada više!
Znači cilj, nije politika konfrontacija, sukoba, negovanja neprijateljstva, niti učenja naše dece u školama da bilo koga mrze. Cilj je samo sačuvati duhovnu i biološku supstancu ovog naroda.
Dakle, po mom mišljenju trebalo bi da uđemo u vreme u kome neće biti od suštinske važnosti jesmo li levičari ili desničari, jesmo li monarhisti ili republikanci.
Cilj politike ove zemlje trebalo bi da bude biološka odbrana srpskog naroda, koja onda podrazumeva naravno i duhovni opstanak, ne samo u Srbiji i na Kosovu nego i u Republici Srpskoj i u Republici Hrvatskoj i svuda gde srpski narod živi, pre svega na teritoriji Bosne i Hercegovine i Federacije, Makedonije a onda i na drugim krajevima.
Dakle danas je reč o fizičkom opstanku srpskog naroda i mislim da je to ono što treba da odredi sveukupno naše ponašanje u budućnosti.
Dakle, svaki susret sa stranim diplomatama treba da podrazumeva pitanje šta je njihov stav o Jasenovcu?
Ako sa druge strane dođe igra brojevima ili nešto slično niste dužni da mu pružite ruku.
Sa druge strane mi imamo državu, koja ne samo da sprečava donošenje Rezolucije o genocidu nad Srbima, nego preko akademskih institucija na državnom budžetu vodi politiku smanjivanja broja žrtava Jasenovca.
Takvu politiku vode dakle državne strukture i takvu politiku vode ljudi bez ikakvih akademskih referenci u tematici o kojoj je reč.
Dakle to je takođe važno pitanje koje moramo da postavimo. Dakle, zašto se ova država bavi smanjivanjem broja žrtava Jasenovca, broja koji je davno utvrđen i o kome govori ceo niz istorijskih izvora iz onog vremena i kasnije.
To mislim da treba da bude naš cilj u budućnosti.
Time bih završio ono što sam hteo da kažem.
Dakle, nikada više ne sme da se ponovi ono što se dogodilo `41, to treba da bude ideja vodilja celokupnog našeg postupanja u budućnosti.
Hteo bih na kraju da zahvalim ovoj parlamentarnoj grupi koja je organizovala ovaj susret.
Hvala Vam.
Priredila redakcija portala Jadovno 1941.
