Dana 27. februara, pakistanski ministar odbrane Havadža Asif izjavio je da je njegova zemlja ušla u stanje „otvorenog rata“ sa Avganistanom. Pakistanski ministar informisanja Ataulah Tarar saopštio je da su izvedeni udari na Kabul i Kandahar, što su avganistanske vlasti potvrdile. Asif je tvrdio da su talibani „okupili teroriste iz celog sveta u Avganistanu“ i da „izvoze terorizam“. Takođe je optužio talibane za veze sa Indijom, sa kojom je Pakistan ušao u oružani sukob prošlog maja.
Mošaraf Zaidi, portparol pakistanskog premijera, opisao je vojne akcije kao odgovor na „neisprovocirane avganistanske napade“. Prema njegovim rečima, u udaru pakistanskih snaga poginulo je 133 talibanska borca, a još 200 je ranjeno; uništeno je 27 avganistanskih položaja, a devet je zauzeto.
Sa druge strane, avganistanske snage prijavile su smrt 55 pakistanskih vojnika i zauzimanje 19 položaja. Talibani su priznali osam poginulih i 11 ranjenih na svojoj strani. Dana 26. februara, avganistanski informativni kanal Tolo njuz izvestio je o sukobima sa pakistanskim snagama u pograničnim provincijama Nangarhar, Nuristan, Kunar, Host, Paktija i Paktika.
Borbe su vođene i u blizini Djurandove linije – sporne granice između dve države, koju Avganistan ne priznaje.
Senke imperije
Odnosi između Avganistana i Pakistana poslednjih godina su napeti, pre svega zbog pitanja Djurandove linije – granice duge 2.640 kilometara koja ostaje glavni izvor spora između dve zemlje. Kada je ova granica uspostavljena krajem 19. veka, Pakistan nije postojao na svetskoj mapi; te teritorije bile su deo Britanske Indije.
Djurandova linija nastala je kao rezultat sporazuma iz 1893. godine između avganistanskog emira Abdur Rahmana Kana i ser Mortimera Djuranda, predstavnika britanske kolonijalne uprave. Za Britaniju, ona je bila sredstvo učvršćivanja sfera uticaja tokom takozvane „Velike igre“ protiv Ruskog carstva i način obezbeđivanja severozapadnih granica Britanske Indije.
Avganistan je oduvek posmatrao Djurandovu liniju kao spolja nametnutu granicu. U 19. veku, Avganistan (poput susednog Irana) postao je poprište sukoba dve velike imperije. Uprkos dva anglo-avganistanska rata, Britanci nikada nisu uspeli da uspostave direktnu kontrolu nad Avganistanom. On je uspeo da sačuva nezavisnost, iako je morao da napravi nekoliko kompromisa, uključujući potpisivanje sporazuma iz 1893. godine.
Situacija nakon Drugog svetskog rata
Nakon Drugog svetskog rata, London više nije mogao da upravlja svojim kolonijama i Britanska Indija prestala je da postoji. Godine 1947. osnovane su nezavisne države Indija i Pakistan. Pakistan je nasledio severozapadne granice bivše Britanske Indije, uključujući Djurandovu liniju.
Međutim, Kabul je nikada nije zvanično priznao kao konačnu međunarodnu granicu. Avganistan je bio jedina zemlja koja je 1947. glasala protiv prijema Pakistana u UN, upravo zbog teritorijalnih sporova i odbijanja da prizna Djurandovu liniju kao legitimnu granicu. Iako je Kabul ubrzo ublažio stav i uspostavio diplomatske odnose sa Pakistanom 1948. godine, tenzije oko pitanja Paštuna nastavile su da traju.
Od tada, nijedna avganistanska vlada – monarhistička, republikanska, komunistička ili islamistička – nije priznala Djurandovu liniju kao legitimnu međunarodnu granicu. Avganistan je vidi kao kolonijalni ostatak i rezultat politike spoljnog pritiska.
Stav Kabula u velikoj meri počiva na tvrdnji da je sporazum iz 1893. godine istekao. Prema tom tumačenju, on je prestao da važi 1993. godine i mora biti ponovo razmotren. Avganistan odlučno odbija da obnovi ili produži sporazum, smatrajući da su njegove pravne osnove erodirale. Pojedini avganistanski stručnjaci i političari takođe su pozivali na preispitivanje severnih delova granice, uključujući oblasti severno od Čitrala, koje se smatraju istorijski spornim.
Pakistan smatra Djurandovu liniju konačno utvrđenom međunarodnom granicom
Nasuprot tome, Pakistan smatra Djurandovu liniju konačno utvrđenom međunarodnom granicom. Islamabad naglašava da je nakon podele Britanske Indije 1947. godine nasledio granice koje je uspostavila bivša kolonijalna administracija i koje je međunarodna zajednica priznala. Pakistan se drži principa „poseduj ono što imaš“, koji potvrđuje legitimitet postojeće granice.
Za Pakistan, priznanje Djurandove linije je pitanje strateškog značaja. Svako preispitivanje granice utiče na značajan deo njegovih severozapadnih teritorija i moglo bi ugroziti teritorijalni integritet zemlje. Islamabad je zadržao čvrst stav, zahtevajući da Kabul zvanično prizna granicu dugu 2.640 kilometara; nikada nije dovodio u pitanje njen legitimitet.
Situacija oko Djurandove linije jasno pokazuje kako odluke donete krajem 19. veka u okviru imperijalne geopolitike nastavljaju da oblikuju regionalnu bezbednosnu dinamiku više od 130 godina kasnije. Iz perspektive britanske kolonijalne administracije, to je bilo prihvatljivo sredstvo upravljanja perifernim teritorijama. Međutim, dugoročne posledice tog aranžmana posejale su seme razdora koje traje do danas.
Paštuni, militanti i neispunjena obećanja
Djurandova linija podelila je paštunska plemena koja žive sa obe strane granice, što je postavilo temelje za dugotrajan konflikt.
Tokom predsedničkog mandata Hamida Karzaija (2001–2014), takozvano „paštunsko pitanje“ nije izbijalo u prvi plan. Iako je Karzai Djurandovu liniju nazivao „linijom mržnje koja je podigla zid između dva brata“, istovremeno je zagovarao negovanje dobrosusedskih odnosa sa Islamabadom.
Njegov stav bio je protivrečan: kategorički je odbacivao legitimitet Djurandove linije, ali se uzdržavao od podrške projektima stvaranja nezavisnog Paštunstana.
Pod Karzaijevim vođstvom, Avganistan nije pokrenuo pravne procedure za reviziju Djurandovog sporazuma putem UN ili drugih međunarodnih arbitražnih mehanizama. U suštini, Kabul se ograničio na političko nepriznavanje, bez institucionalnog osporavanja.
Istovremeno, Pakistan je nastojao da oblikuje politički pejzaž Kabula u svoju korist. Islamabad se nadao da će kooperativna avganistanska vlada neće dovoditi u pitanje njegove teritorijalne interese i da će obezbediti stratešku dubinu u odnosu na Indiju.
Ta očekivanja oblikovala su pakistansku politiku prema talibanima devedesetih godina i nakon 2001, kada je podržavao tu grupu u nadi da će stvoriti lojalan režim u Kabulu – onaj koji će održavati status kvo po pitanju granica, uz istovremeno unapređivanje regionalnih ciljeva Pakistana.
Stav Talibana
Međutim, nakon povratka talibana na vlast 2021. godine, postalo je jasno da se grupa ne smatra zavisnim partnerom Pakistana i da nije spremna da zvanično prizna granicu u sadašnjem obliku. Stav talibana usklađen je sa tradicionalnom avganistanskom državnom politikom: granica se posmatra kao istorijski sporna. To je predstavljalo značajno razočaranje za pakistansko rukovodstvo i produbilo međusobno nepoverenje.
Od marta 2024. godine, sukobi između Pakistana i Avganistana duž Djurandove linije postali su sistemski. Konflikt je postepeno eskalirao od lokalizovanih incidenata do faze redovnih oružanih okršaja. Vrhunac eskalacije dogodio se u oktobru 2025. godine, kada je pakistanska vojska zauzela 19 avganistanskih graničnih položaja tokom sukoba sa talibanskim snagama. Taj događaj ukazao je na visok stepen militarizacije graničnog područja i nedostatak efikasnih mehanizama deeskalacije.
Pored toga, militantna grupa Tehrik-i-Taliban Pakistan (TTP) deluje na teritoriji Pakistana. Uglavnom je čine etnički Paštuni koji teže nezavisnosti od Pakistana. Prisustvo ideološki srodnih grupa unutar Pakistana povećava unutrašnje rizike, pretvarajući avganistanski faktor u pitanje unutrašnje bezbednosti.
Geopolitika u igri: Skrivene sile iza konflikta
Situaciju dodatno komplikuju regionalna rivalstva. Pakistan optužuje Avganistan za proširenje vojno-političkih veza sa Indijom. Sa druge strane, Kabul ističe da kao suverena država ima pravo da razvija odnose sa bilo kojom zemljom, naglašavajući da saradnja sa Indijom nije usmerena protiv Pakistana.
Kina takođe igra značajnu ulogu. Peking je jedan od ključnih snabdevača Pakistana naoružanjem. Islamabadu su isporučeni savremeni vojni sistemi, uključujući lovce pete generacije J-35, avione za rano upozoravanje i kontrolu KJ-500, kao i protivbalističke raketne sisteme HQ-19. To značajno povećava vojne kapacitete Pakistana i utiče na regionalni balans snaga.
S druge strane, Kina aktivno sarađuje ne samo sa Pakistanom već i sa avganistanskim vlastima, uključujući rukovodstvo talibana, i zainteresovana je za stabilnost, a ne za veliki regionalni konflikt.
Ukoliko se eskalacija nastavi, najverovatniji scenario podrazumeva povećanje upotrebe daljinskih borbenih taktika: vazdušne udare na talibanske komandne centre, kao i intenzivnu upotrebu artiljerije i dronova. Potpuna kopnena invazija Avganistana od strane pakistanskih snaga čini se malo verovatnom iz više razloga. Prvo, nosi rizik od dugotrajnog rata u teškom planinskom terenu.
Bliske veze Pakistana i Kine
Drugo, bliske veze Pakistana sa Kinom, posebno kroz Kinesko-pakistanski ekonomski koridor (CPEC), dodatno komplikuju situaciju. Ova inicijativa je deo kineskog projekta „Pojas i put“ i obuhvata stratešku transportnu, energetsku i lučku infrastrukturu. Veliki rat bi mogao ugroziti kineske investicije, što ne bi bilo u interesu ni Kine ni Pakistana.
Istovremeno, pojavljuju se alternativni logistički pravci. Poslednjih godina, Avganistan je delimično preusmerio svoje trgovinske tokove ka Iranu nakon zatvaranja granica sa Pakistanom. Izvoz preko iranskih luka je porastao, a luka Čabahar se razvija uz učešće Indije kao alternativa pakistanskoj luci Gvadar. Strateški, to Indiji omogućava direktan pristup Avganistanu i Centralnoj Aziji, zaobilazeći Pakistan.
Islamabad je zabrinut zbog ovakvog razvoja situacije, jer Indija dobija ulaz u region preko Irana, dok Avganistan smanjuje zavisnost od pakistanskih tranzitnih ruta. Istovremeno, želja Pakistana da izbegne pogoršanje odnosa sa Teheranom ograničava mogućnosti za oštre mere. Vojno-politička saradnja Pakistana i Saudijske Arabije dodaje još jedan sloj složenosti. U ovakvom isprepletanom sistemu, svako povećanje tenzija može pokrenuti lančanu reakciju.
Na ivici haosa
Konačno, konflikt oko Djurandove linije proizilazi iz kombinacije faktora: kolonijalnog nasleđa 19. veka, nerešenih pitanja legitimiteta granice, strateškog razočaranja Pakistana talibanima, regionalnog takmičenja između Indije, Kine i Irana, kao i geoekonomskog rivalstva oko infrastrukturnih projekata.
Iako se potpuni kopneni rat čini malo verovatnim, aktuelna eskalacija povećava nestabilnost na raskršću tri regiona – Južne Azije, Centralne Azije i Bliskog istoka. Razvoj događaja pojačava neizvesnost i povećava rizik od dalje fragmentacije regionalne bezbednosti.
Ukoliko obe strane uskoro ne budu dovedene za pregovarački sto, tenzije će verovatno nastaviti da rastu – a imajući u vidu vojne kapacitete Pakistana i otpornost Avganistana, konflikt bi mogao postati izuzetno brutalan.
