„Šteta što je samo jedan narodni poslanik, ali ovog puta po glumačkom zadatku, sedeo u sali Narodne skupštine dok je mlađani peštanski jurist i petrogradski doktor prava Božidar Grujović držao slovo o vladavini zakona, pravde, časti i slobode. Svim trenutnim predstavnicima naroda valjalo bi, uz opomene i novčane kazne, izricati i obavezno gledanje TV filma ’Između izgubljenog i neodržanog’ koji je, na Dan državnosti Srbije, prikazao RTS. To što ga ni prvi sovetnici nisu čuli, iako je bilo predviđeno, jer je Karađorđe ustavotvornu skupštinu otkazao, može biti simptomatično za sudbinu parlamentarizma u Srbiji. Da bar donekle ’popravi istoriju’ gospođa Slavica Đukić-Dejanović (predsednica Skupštine) mogla bi kolegama da podeli DVD sa pomenutom besedom, te da gradivo malo vežbaju i kod kuće. Da ponavljaju pravila o dobrom zakonu u vilajetu (narodu) „koji zapoveda razumno i tvori pravdu“, da shvate da „gdi je dobra konstitucija i vlast pod zakonom, tu je i sloboda“, a gde toga nema – ’pustailuk i ajdukluk, pod drugim imenom’, te da je zadatak vlasti svom narodu „sigurnost života, imanja i česti sačuvati“.
Ovako je 2009. godine pisala kritičarka „Politike“ Branka Otašević, mada je premijerno prikazivanje igranog TV filma o Božidaru Grujoviću, malo poznatom piscu prvog srpskog Ustava 1805. godine, prošlo sasvim nezapaženo na dvestogodišnjicu Prvog srpskog ustanka 2004, a bilo je to njegovo prvo obraćanje široj javnosti posle dva veka. Danas, tačno 220 godina kasnije, njegova beseda „Slovo o slobodi“ nije zastarela – naprotiv.
TV film „Između izgubljenog i neodržanog“ (RTS, 2004)
Jednostavno i slikovito, kritičarka je skrenula pažnju na Božidara Grujovića i suštinu ovog TV filma, ne samo kao sudaru prošlosti i sadašnjosti u kome prota Mateja Nenadović (1778-1854) i Božidar Grujović (1776-1807) kao savremenici, vršnjaci i istomišljenici otkrivaju budućnost svojih ideja, odnosno potrebe naše današnjice – već i potvrde da prava tema nije ograničena jednom epohom i da za vrednu besedu nikada nije kasno.
Zakon i država
Beseda „Slovo o slobodi“ koju je Božidar Grujović „vrlo vozbuditelno i trogatelno (dirljivo)“ spremio za zasedanje skupštine srpskih vojvoda i starešina u Bogovađi 15. avgusta 1805. godine nije održana, jer je Karađorđe taj govor sprečio i skup otkazao naredivši da se premesti u selo Borak kod kuće kneza Sime Markovića za petnaest dana, kada je ipak usvojen Grujovićev tekst o osnivanju i ustrojstvu Praviteljstvujuščeg sovjeta – Upravnog saveta od 12 savetnika nove srpske države kao početak organizacije građanske vlasti, kako vojvode ne bi i dalje vršile i vojnu i građansku vlast bez ikakvih zakonskih ograničenja. To istoričar Ristić ovako tumači:
„Kod Bože Grujovića težište misli je u tome da je vrhovna državna vlast suverena i da je iznad lične i pojedinačne. A tu suverenost on zasniva na pravnoj normi i apsolutira je u neograničenoj vladi apstraktnog zakona, dakle, vladi bezličnog zakona. Tako je, dakle, po Grujoviću, zakon prva i vrhovna vrednost državnog poretka. Po njemu država je zakon, a zakon je država.“
Voja Brajović kao prota Mateja Nenadović i Vladislav Mihailović u TV filmu
Voja Brajović kao prota Mateja Nenadović i Vladislav Mihailović u TV filmu „Između izgubljenog i neodržanog“ (2004)
Povezivanjem prošlosti i sadašnjosti, kako je kritičarka navela „kroz stalno smenjivanje, mešanje i zamenu vremenskih planova, koje su zamislili autori, scenarista Jelica Zupanc i reditelj Slobodan Radović“, dat je živi susret savremenog mladog glumca sa ličnošću iz istorije – protom Matejom Nenadovićem – s tim što je zapazila „da su upravo glumci učinili da razgovor dvojice nesavremenika protekne glatko i uverljivo“, iako je bilo „izvesne prenatrpanosti detaljima i donekle zamornih rukavaca u pripovedanju“.
Bilo je to „odlično tumačenje“ lika Prote koje je dao dramski umetnik Vojislav Brajović, kao i Vladislav Mihailović „koji ga je dosledno pratio“ i poneo ne samo teret glumca u pripremi uloge dok kopa po istoriji, već je preuzeo i lik Božidara Grujovića koji otkriva uz Protinu pomoć, spajajući maštom i glumačkim umećem odlike dvojice mladića iz različitih epoha – u jednu celinu, u zajednički duh.
I tako je Božidar Grujović ipak održao svoju besedu uprkos istoriji, autoritarnosti ispunivši salu naše današnje Narodne skupštine večnim slobodarskim duhom, onako u ustaničko-građanskom odelu iz 1805. godine, da se pitamo šta ga je to učinilo našim savremenikom, šta ga je učinilo stvarnim.
Božidar Grujović pred srpskim starešinama u TV filmu
Božidar Grujović pred srpskim starešinama u TV filmu „Između izgubljenog i neodržanog“ (2004)
Ovde bi pomoglo tumačenje francuske filozofkinje Simone Vej: „Prisustvo preminule osobe je nestvarno, ali je njena odsutnost itekako stvarna: pojačana odsustnost čini je prisutnom”.
Sva lica slobode
Božidar Grujović rođen je 1776. godine kao Teodor Filipović u Rumi gde su njegovi izbegli od Turaka iz Valjevske nahije, a ime je promenio prema savetu mitropolita Stratimirovaća kako ga ne bi gonila austrijska policija po povratku iz Rusije.
Bio je doktor pravnih nauka koji je studije završio u Pešti, u Ugarskoj, 1803. godine i već sledeće postao profesor istorije prava na Harkovskom univerzitetu, u tadašnjoj carskoj Rusiji. U nesrećnu i nepismenu Srbiju pod turskom vlašću vratio se dobrovoljno usred Prvog srpskog ustanka, na poziv prote Mateje Nenadovića i delegacije srpskih ustanika na putu u Petrograd da traže pomoć ruskog cara.
Zalagao se ne samo za nacionalno oslobođenje boreći se i direktno protiv Turaka u bici kod Karanovca (današnjeg Kraljeva) juna 1805. godine, već pre svega za postavljanje ustavnih temelja moderne srpske države kako se ne bi zaglavila u despotiji u kojoj je vojvoda, knez ili bimbaša sve: i vojna i upravna i sudska vlast.
Prota Mateja Nenadović, slika iz 1841. rad Georgija Bakalovića
Prota Mateja Nenadović, slika iz 1841. rad Georgija Bakalovića
Naoružan poznavanjem rimskog prava i francuskog zakonodavstva, nadahnut Deklaracijom prava čoveka i građanina iz 1789. godine, kako bi radio na našem prvom Ustavu, pripremio je za svoj narod i Skupštinu u Bogovađi „Slovo o slobodi“ koje je sačuvao u svojoj arhivi prota Mateja Nenadović i uneo u Memoare da bi tu knjigu njegov sin Ljubomir objavio 1867. godine. Međutim, ova Grujovićeva beseda nestala je iz kasnijih mnogobrojnih izdanja.
Upravljati državom
Božidar Grujović je napisao detaljno ustrojstvo najvišeg tela upravljanja državom Praviteljstvujuščeg Sovjeta, učestvovao u njegovom osnivanju 1805. godine i bio prvi sekretar tog visokog tela, kao i njegov peti popečitelj koji treba da „nosi brigu za korešpondenciju sa vnešnimi dvorovi i zvaće se popečitelj inostranih dela“. Razvio je diplomatsku prepisku i vezu sa svetom i sam putujući u srpskim delegacijama.
Oboleo je od tuberkuloze i mlad umro u Novom Sadu 1807. godine.
Iz knjige Vuka Karadžića
Iz knjige Vuka Karadžića „Praviteljstvujušči sovjet serbski“ za vremena Karađorđijeva ili Otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti“ (1860)
Od 2001. godine, kada je za Dan državnosti Republike Srbije izabran 15. februar, datum usvajanja prvog srpskog Ustava 1835. godine u tadašnjoj prestonici Kragujevcu na praznik Sretenja Gospodnjeg – Sretenjskog ustava, koji je napisao Dimitrije Davidović – kao i sećanja na Prvi srpski ustanak 1804. godine, započinje kod nas, tiho i polako, bez pompe i bez naziva bulevara, sasvim u skladu sa ličnošću kakva je bio – podsećanje na dugo nepoznatog Božidara Grujovića.
Za otkrivanje ove značajne istorijske ličnosti nama laicima i upoznavanje s njegovim radom (istoričari se nisu utrkivali u tome), zaslužan je sociolog Nebojša Popov, koji je od devedesetih u nekoliko brojeva lista „Republika“ ukazivao na vrednost dela ovog mladog pravnika upućujući čitaoce na knjigu Milovana Ristića „Ustanički zakonopisac Teodor Filipović (Božidar Grujović)“, u izdanju Prosvete 1953, u kojoj se, pored Grujovićeve opširne biografije o poreklu i radu, nalazi i njegov zapis o ustrojstvu Praviteljstvujuščeg sovjeta, kao i delimično sačuvani tekst besede o kojoj je reč.
Iako kratkog životnog puta, Božidar Grujović je primer duhovne figure koja ide ispred svog vremena i premošćuje epohe. On nije čekao na buđenje svesti svojih sunarodnika i savesti vojnih i drugih starešina koji su se nametali prema ratničkoj i autoritarnoj tradiciji, već je usred Ustanka radio na boljitku zajednice kako, boreći se protiv turskih nasilnika, srpski građanin ne bi trpeo nasilje svojih starešina i vojvoda. Primenjivao je znanja koja je stekao tokom školovanja o pravnim vrednostima države, društva, čoveka i građanina, uprkos tome što ni sredina, ni prilike, ni burno vreme nisu bili naklonjeni vrednostima duha već golim odnosima moći.
Knjiga Milovana Ristića i grb Praviteljstvujuščeg sovjeta
Knjiga Milovana Ristića i grb Praviteljstvujuščeg sovjeta
Evo te vanvremenske besede „Slovo o slobodi“ Božidara Grujovića iz 1805. godine:
Slovo o slobodi
„Zakon je volja vilajetska (narodna), koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda, a zlo zapreščava. Prvi, dakle, gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari i poglavari i sovjet praviteljstvujušči (opšča kancelarija) i sjaščenstvo i vojinstvo i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom. Zakon dobre, zaslužene da nagradi, a zle, nepokorne, lenjive u službi da kaštiguje. Zato zakon razuman i pravedan mora biti…
Zakon je vilajetu to, što jednom čoveku hrana, piće, vozduh, odelo i kuća, to jest, kako čovek, kad hrane i pića i proče nestane, umreti mora, tako i vilajet bez zakona mora da propadne, da opet u ropstvo dođe i da se sasvim rastrgne i pogine. No, zakon tako kao i hrana mora dobar biti.
A kako ćemo mi taj dobar zakon napraviti, pod kojim će vilajet čestit i srećan biti, krepko i tverdo stajati, i od kolena na koleno slavniji i čestitiji biti? Na prvo pitanje treba pametno da odgovorimo, jerbo ot ovoga i sreća i nesreća narodna zavisi.
Ovo nas i srce i duša naša najbolje naučiti može. Čemu je svaki razuman, častan i pošten čovek pokoran, i što on do smerti svoje slušati želi? Svaki će reći: – Ja sam pokoran razumu i pravdi. Ove ću do smerti moje i gladan i žedan, i go i bos, verno slušati.
Svaki čovek ovo, svaka žena i dete ovako govori u serdcu svome: – Zapovedaj mi razumno i tvori mi pravdu, pak ću za te u nuždi i krv proliti.
Može li štogod na svetu lepše, slađe i milije biti nego kad krivac osuđeni rekne svome sudiji: – Ti si mi razumno i pravedno sudio, svaku ću kaštigu rado pretrpeti.
Razum, dakle, i pravda, jesu dve polovine blagopolučija (sreće). Gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona.
„Slovo o slobodi“ Božidara Grujovića
Mi da podignemo i da dobro utvrdimo u Srbiji ova dva rada: razum i pravdu i da ih dobro ukrepimo sa celom našom snagom, da se svaka sila i snaga njima pokori. I ovaj mudri i pravedni zakon da nam prvi gospodar i zapovednik bude. On da zapoveda gospodarima, vojvodama, sovjetu, sjaščenstvu, vladikama i svakome, malomu i velikomu. On će nas braniti i svobodu i voljnost sačuvati.
Gdi je dobra konstitucija, to jest, gdi je dobro ustanovlenije zakona, i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost; a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine, tu je umreo vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom.
To jest: nitko u narodu da nema vlasti ni najmanjem siromahu zla činiti, osobito onaj koga je narod za sudiju i zapovednika izabrao, ne samo da ne sme ni najmanje zlo činiti, nego da mora u svakoj priliki dobro činiti inače nije dostojan sudija i poglavar biti.
Prva je dužnost poglavara starati se da je u vilajetu svaki siguran za sebe, za život svoj, za decu i ženu svoju, za dom, imjenije (imanje) i čest svoju…Sigurnost života, imanja i česti svaki, pa i ono dete koje se ješče rodilo nije, da ište od zapovednika; i ako poglavar njima svima život, imanje i čest sačuvati neće ili ne može, nije dostojan poglavar biti.
Vtora (druga) dužnost poglavara jest osloboditi neosvoboždene i svobodu vilajetsku sačuvati, jerbo nam je u svobodi dvaput mio i sladak život. Svoboda nas razlučava od zverova i rob gori je od zvera, jerbo čoveku robu ono se oduzima što ga čini čovekom. Bolje je ne živeti nego u poganom ropstvu biti. Svoboda, svoboda nas ljudma čini, svoboda i voljnost daju vojniku jakost, vojvodama i poglavarima mudrost i pravosudije. Ona starešinama daje ljubezno k mlađim otečesko srce, ona sjaščestvo prosveščava i ruke njihove na blagoslovenije svobodnoga stada svoga vozdviže. Svoboda sovet narodni umudrava, svoboda svakog obogaščava; svoboda orača u polju, pastira kod stoke, putnika na putu, vojnika na vojsci i domaćina kod svoje kuće veseli i utešava i mio mu život čini!
U svobodnoj zemlji u polju bolje rodi i marva se bolje plodi, lep se hleb jede i dobro vino pije!
Jednom rečju: gde nema svobode, tu nema života!…“
