Posle 73 godine od pobede Oktobarske revolucije, 13. oktobra 1990. godine u moskovskoj crkvi Svetog Vasilija Blaženog na Crvenom trgu održana je prva pravoslavna liturgija. Nakon godina progona i pokušaja da se vera proglasi „opijumom za narod“, skoro veka stradanja Ruske pravoslavne crkve, ovo je bilo svojevrsno vaskrsenje i pobeda Pravoslavlja nad bezbožnom ideologijom.
Na stotine hiljada ljuda pod sovjetskom vlašću bilo je izloženo zlostavljanjima samo zbog svoje pravoslavne vere. Ukupan broj žrtava tokom godina represije i progona ne može se precizno ustanoviti.
Ruska crkva unela u sabor novomučenika i ispovednika 1.774 lica. Većina ruskog naroda očuvala je svoju pravoslavnu veru uprkos svim progonima.
Vera i Crkva su bile ozbiljna prepreka za formiranje „novog sovjetskog građanina“ i zato su Sovjeti objavili pravi rat religiji, koju su tretirali kao „opijum za narod“.
Dok još nisu uspostavili potpunu vlast u celoj zemlji, boljševici su već krenuli u obračun sa svim onim što je bilo karakteristično za „stari režim“. Nova sovjetska vlast je sveštenstvo i običaje Pravoslavne Crkve doživljavala kao neodvojivi deo starog modela državnog ustrojstva i sistema vrednosti. Boljševici su faktički hteli da likvidiraju privrženost veri, svojstvenu običnom narodu, i da stvore novu religiju – veru u komunizam i njegove vođe.
„Opijum za narod“
Crkva je bila važna komponenta života u carskoj Rusiji. Ona je bila zadužena za evidenciju rođenih i umrlih, za instituciju braka i moral svojih parohijana. Taj element duhovnog života se u praksi ponekad svodio na birokratsku formalnost sistema po kome funkcioniše država.
Što se tiče ruskih seljaka (a početkom 20. veka 85% seljaka u Rusiji je bilo nepismeno), Crkva je njima i dalje bila jedini izvor predstava o dobru i zlu. Sveštenik im je na bogosluženju čitao Sveto Pismo i u propovedima objašnjavao smisao pročitanog teksta i dovodio ga u vezu sa događajima u svakodnevnom životu, govorio im da je monarhija oblik postojanja ljudske zajednice koji je Sam Bog uspostavio, i da nju ne treba menjati, nego svako treba da zna svoje mesto u njoj.
Boljševicima se posebno nije svidelo uprošćeno shvatanje po kome hrišćanin za stradanja dobija nagradu „na onom svetu“, a u ovom svetu mora sve da trpi. Oni su u tome videli čistu obmanu pomoću koje se velike narodne mase drže u stanju obespravljenosti i siromaštva, dok drugi koriste njihov trud i uživaju u dokolici i bogatstvu.
Boljševike je inspirisao Karl Marks, a njemu pripadaju reči „religija je opijum za narod“. Tu formulaciju je u svojim radovima ponavljao i lider ruske revolucije Vladimir Lenjin. Boljševici su je usvojili kao parolu. Lenjin je pisao da se vera u nekakav bolji zagrobni život rađa upravo zahvaljujući nemoćnom položaju ugnjetene klase i njenom nesposobnošću da se odupre „eksploatatorima“. Religija im, po Lenjinu, nudi „jeftino opravdanje celokupnog njihovog eksploatatorskog postojanja“.
Boljševička propaganda je brzo i na vrlo pristupačan način počela da vodi borbu protiv „popova“, kako su sveštenici tada prezrivo nazivani. Na sovjetskim plakatima su sveštenoslužitelji prikazivani kao karikature, kao gojazna i veoma odbojna bića u mantijama i sa bradom koja „zaluđuju“ narod.
Oduzimanje crkvenih dragocenosti, represije
Boljševici su brzo sa reči prešli na dela. U krvavom ratu protiv Crkve stradali su i pravednici i duhovnici. Smatra se da je od ruku boljševika prvi stradao o. Ivan Kočurov, sveštenik Jekaterininskog hrama u Carskom Selu. Ubili su ga crvenoarmejci kada su 1917. godine upali u bivšu carsku rezidenciju.
Zatim je 1918. godine izdat ukaz „O odvajanju crkve od države i škole od crkve“. Crkvena zemlja je nacionalizovana, a brak i porodični odnosi nisu više bili u nadležnosti Crkve.
Boljševici su 1918-1920. pokrenuli antiversku kampanju u okviru koje su bogohulno skrnavili mošti ruskih svetitelja u želji da raskrinkaju mit o njihovoj netruležnosti i da tako suzbiju kult njihovog poštovanja. Propaganda je obilato koristila fotografije sa otvorenim ćivotima.
Boljševici su 1922. godine otišli još dalje i počeli da oduzimaju crkvene dragocenosti pod izgovorom da se bore protiv masovne gladi, a takođe za oživljavanje ekonomije koja je uništena u Građanskom ratu. U specijalnu državnu riznicu su skladišteni bogoslužbeni predmeti od dragocenih metala, okovi ikona, krstovi i sve ostalo što je moglo sadržati zlato, srebro ili drago kamenje. Mnogo toga je kasnije prodato na Zapad.
Sveštenici su se protivili varvarskom pljačkanju hramova, zbog čega su ih čekisti hapsili, optuživali za kontrarevolucionarnu delatnost i antisovjetsku propagandu, mučili i represirali. Početkom 1920-ih je stradalo više od hiljadu sveštenoslužitelja. Među njima je bilo i uglednih arhijereja iz Moskve i Peterburga.
Veliki odjek je imao događaj u gradu Šuja, u Ivanovskoj oblasti, gde su parohijani Voskresenskog hrama pokušali da spreče otimanje dragocenosti iz hrama, posle čega su krasnoarmejci otvorili vatru na grupu vernika. Nekoliko ljudi je poginulo, a sveštenici toga hrama su kasnije demonstrativno osuđeni na smrt i streljani.
Raskol u Crkvi
Pojedini sveštenoslužitelji su posle Revolucije emigrirali, ali je većina ostala u zemlji i nastavila da vrši bogosluženja. Važno je istaći da je u leto 1917. godine, dakle uoči revolucije, u Moskvi održan veliki crkveni sabor i tada je vaspostavljena patrijaršija koju je ukinuo još Petar I. Novoizabrani patrijarh Tihon je uživao veliki autoritet među arhijerejima. Kada je počeo Građanski rat on je osudio ljude koji prolivaju krv i pozvao ih da se urazume.
Tihon je uhapšen 1922. godine i moglo se očekivati da će biti pogubljen kao i mnogi drugi sveštenoslužitelji. Međutim, ubrzo je pušten, a u njegovo ime je objavljeno priznanje da je on, navodno, bio pod štetnim uticajem antisovjetski nastrojenih lica i da „odsada nije neprijatelj sovjetske vlasti“. U nameri da se obračunaju sa crkvenom jerarhijom boljševici su inicirali raskol u ruskom pravoslavlju. Naime, sveštenici lojalni boljševicima, takozvani „obnovljenci“, okrenuli su se protiv patrijarha i na kraju su ga uklonili sa trona.
Zatvaranje i rušenje hramova
Posle Lenjinove smrti u partiji se razbuktala borba za vlast, tako da su represije Crkve privremeno splasnule. Međutim, već 1928. godine su ponovo preduzete mere „jačanja antireligijske borbe“, koja je sada već izjednačena sa klasnom borbom. Počelo je masovno dizanje hramova u vazduh, i to je trajalo do kraja 1930-ih. Pre uspostavljanja sovjetske vlasti u carskoj Rusiji je bilo 54.000 hramova, a pred raspad SSSR-a ostalo ih je svega oko 7.000.
Pojedini hramovi su ponovo sagrađeni, kao na primer Hram Hrista Spasitelja u Moskvi. Mnogi su, međutim, nepovratno izgubljeni. Boljševici su hteli da unište i Hram Vasilija Blaženog, ali su se poslenici kulture zauzeli za njegovo očuvanje i otvorili u njemu muzej. Postoji, doduše, i druga verzija, tj. čitava istorijska anegdota o tome kako je ovaj hram opstao. Priča se, naime, da je Staljinov saborac Lazar Kaganovič predstavio vođi projekat rekonstrukcije Crvenog trga i da je sa makete uklonio figuru hrama, ali mu je Staljin, navodno, rekao: „Lazare, vrati to na mesto!“, piše Russia beyond.
Boljševici su bez dvoumljenja dizali u vazduh starinske hramove ako su oni predstavljali smetnju u izgradnji hidroelektrana ili u proširivanju puteva i ulica. Mnogi hramovi su zatvoreni, a zatim su korišćeni u neke druge svrhe, od skladišta žita do fabričkog prostora. Manastiri su često preuređivani u zatvore, a u Kazanjskoj sabornoj crkvi u Peterburgu je otvoren, ni manje ni više, Muzej istorije religije i ateizma.
Novi talas represija
Krajem 1930-ih je počeo Veliki Staljinov teror, tj. masovne represije. Nisu ih izbegli ni preostali sveštenoslužitelji. Oni su sve vreme hapšeni, često i za vreme bogosluženja, i najčešće iz političkih pobuda, tj. „za antisovjetsku agitaciju“. Mnoštvo pravoslavnih sveštenika i arhijereja je završilo u zatvoru ili progonstvu, a takođe na teškim robijaškim radovima u logorima Gulaga. Mnogi su tamo streljani ili su na drugi način izgubili život.
Na Butovskom poligonu kod Moskve je 1937. i 1938. streljano oko 20.000 ljudi, od toga oko hiljadu služitelja različitih veroispovesti. Patrijarh Aleksije II je tokom 1990-ih za masovne grobnice na ovom mestu rekao da je to „Ruska Golgota“, jer su svi ti ljudi represirani bez suđenja, po presudi koju su izricale „trojke Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove (NKVD)“. Posle raspada SSSR-a kanonizovani su sveti Butovski novomučenici (321 sveštenik).
Ukupno je kanonizovano preko 1.700 novomučenika i ispovednika Crkve Ruske koji su bili gonjeni posle revolucije 1917. godine. Prema nekim procenama, u vezi sa crkvenim pitanjima je tokom postojanja SSSR-a stradalo 100.000 ljudi.
