Jedno od najvećih iskušenja sa kojima se Pravoslavlje danas suočava je sklonost da se religija pomeša sa verom. Ugledni pravoslavni teolog Hristos Janaras piše: „Najveći problem hrišćana – pa čak i pravoslavnih – je to što su hrišćanstvo institucionalizovali i pretvorili Crkvu u religiju. Na taj način su gajili fundamentalizme, mržnje, podele, magičnu percepciju i odnos sa Bogom, takođe konkurentsku naklonost jednih prema drugima i egocentričan pogled na život.
Mitropolit Nafpaktoski Jerotej kaže: „Hrišćanstvo se pojavilo u istoriji čovečanstva kao kraj religije i stvaranje iskustva Crkve. Hristos je ukinuo bolest religije.”
Zašto je važna razlika između vere i religije?
Religija podrazumeva spoljašnje elemente verovanja u Boga – obrede, rituale, kulturne običaje, crkvene zakone, fizičke strukture i osećaj „pripadništva“. Kažemo da „pripadamo“ određenoj crkvi. Religija se često poistovećuje sa institucijom ili raznim teologijama, a sve su dizajnirane, posebno na Zapadu, da govore razumu i logici. S druge strane, vera je, u hrišćanskom smislu, lični odnos sa Bogom, nevidljivi, stalni susret sa Triput Svetim. Zahteva predaju i poniznost i lično ponašanje koje odražava ovu predaju. To je pre svega unutrašnje – negovano molitvom, stvar srca i duše – a ne logike. To je prepoznavanje iskonskog, životvornog i blagodatnog u našem životu“. To ne daje povoda za bilo kakvu instituciju, već za duhovno zajedništvo, to jest Crkvu, koja svoje poreklo crpi od Boga i svoju snagu iz tog unutrašnjeg stalnog odnosa sa Njim.
Dok su religija i vera međusobno povezane, vera uvek prethodi religiji. Pre religije mora doći vera. Koliko god slaba bila, mora da nas definiše vera, a ne njene spoljašnje definicije i forme. Na kraju krajeva, primarna svrha Crkve je isceljenje i izlečenje naših duša, a ne samo očuvanje ili širenje institucije. Ipak, to može biti naglasak na instituciji u odnosu na veru što može dovesti do toga da ljudi izgube fokus i prestanu da prisustvuju ako nedostaje živa, entuzijastična, lična dubina odnosa sa Bogom. Ovo dovodi do toga da liturgijski obredi postanu formalnost, propovedi nemaju nadahnuća i vatre, i na kraju verska zajednica postaje izrazito anemična. To je ono što mitropolit Jerotej naziva, opet, „bolešću religije“.
Isus je identifikovao svoja osećanja prema unutrašnjoj veri nasuprot spoljašnjoj religiji u paraboli o smokvi u Marku 11:12-17. Prešao je dug put do Jerusalima i našao se gladan. Videvši u blizini smokvu, bujnu lišćem, On odlazi do nje samo da bi otkrio da, iako su njeni spoljašnji listovi izgledali puni i privlačni, prikrivali su činjenicu da zapravo nema ploda. Njegova glad nije bila zadovoljena. Prokleo je drvo govoreći: „Neka više niko od tebe ne jede voće. I čuli su to njegovi učenici.” (Mk. 11:14)
Otišao je odatle i otišao u Hram gde je zatekao menjače novca i druge koji su prodavali robu. Ljutito je prevrnuo stolove i obratio se prestupnicima: „Zar nije napisano: ‘Moj će se dom zvati dom molitve za sve narode?’ Ali vi ste od njega napravili jazbinu lopova.”
Crkvenost protiv hrišćanstva
Filozof i bogoslov K. S. Luis je skovao reč „crkvenost“. Mitropolit suroški Antonije (+2003), jednom je održao seriju predavanja o Simvolu vere pod nazivom „Crkvenost protiv hrišćanstva“. U toj seriji on se osvrnuo na tužnu činjenicu da nam je lako da živi odnos vere pretvorimo u puko institucionalno članstvo, istinsko verovanje u pravila i propise religije, a istinu „toplo-zamućenu” poeziju, a ne čvrste navrtke i vijke. O Isusovoj osudi smokve, mitropolit Antonije piše: „Da je bila jalova, bez lišća, mrtva, Hristos je ne bi osudio. Ali ovo drvo stajaše tamo slavno ukrašeno lišćem, govoreći svima okolo da je dovoljno doći do njega da bi se našla žetva zrelih plodova. Ali nije bilo ničega osim lišća.”
Kada dajemo prednost religiji nad verom, spoljašnjosti nad unutrašnjim životom – postajemo kao ona osuđena smokva i kao oni prodavci u hramu. Nismo ono što smo obećali da budemo i zato ćemo, kao ta smokva, na kraju duhovno uvenuti i umreti. Poput prodavaca u hramu, čak i molitva će napustiti naša srca i rizikujemo da postanemo duhovno hladni i otupeli. Međutim, „Isusov dolazak je ukinuo bolest religije i stvorio Crkvu. U izvesnom smislu, imali smo previše jednog, a nedovoljno drugog. Kako možemo preokrenuti kurs?
Moramo da preuredimo i preoblikujemo našu duhovnu kuću. Crkva za nas može biti samo institucija koju posećujemo, a ne svakodnevna misterija u kojoj učestvujemo svaki dan, nesvesni činjenice da ljubav prema Bogu zahteva posvećenost, postojanost i vernost.
Vera je temelj hrišćanskog pravoslavnog identiteta i temelj pravoslavnog asketizma. Ona iskazuje duboku duhovnu ljubav prema Bogu i vezu sa Njim. Zato je vreme je da ponovo posvetimo svoje živote Hristu.
Vatra koja je zahvatila prve hrišćane na Pedesetnicu i inspirisala ih da podele svoje iskustvo o Hristu sa ostatkom sveta ista je vatra i danas. Oni nisu imali hramove, pisanu teologiju, organizacionu strukturu, nikakve odbore ili razrađene liturgije – sve što su imali je bila priča o životu i propovedanju Hristovom. Bila je to priča koja je bila dovoljna da ih zapali i primora da tu čudesnu veru donesu drugima – često uz stvarni lični rizik.
Šta je sa tom vatrom u nama? Možemo li videti njenu svetlost? Da li osećamo njegovu toplotu? Da li je to strast dovoljno moćna da promenimo svoj život i pravom ljubavlju priđemo Hristu? Kakav ćemo Mu odgovor na kraju dati?
o. Dimitrios J. Antokas
