„Pruži ruku tvoju i metni u rebra moja, i ne budi nevjeran nego vjeran“.
Toma uzviknu: „Gospod moj i Bog moj!“
Gospod Se posle Svog vaskrsenja javljao učenicima. Kad je došao pokazao im je Svoje ruke i noge i činio je to više puta, ali apostol Toma koji u tim prilikama nije bio prisutan ispoljio je izvesnu sumnju, na reči učenika o tome da su videli Gospoda rekao je: „Ako ne vidim na rukama Njegovim rane od klinova, i ako ne stavim svoj prst u rane od klinova, i ne stavim ruku svoju u rebra, neću poverovati“(v.: Jn. 20, 25).
Osam dana kasnije milosrdni Gospod je opet došao kod učenika okupljenih u jednoj kući ušavši kroz zatvorena vrata i rekao je Tomi: Pruži prst svoj amo i vidi ruke Moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra Moja, i ne budi neveran, nego veran (Jn. 20, 27).
Tomina sumnja se pretvorila u uovičajeni izraz u svima nama
Ova sumnja apostola Tome se već u izvesnoj meri pretvorila u nešto što svi znaju, postala je krilatica, uobičajeni izraz i u nama, današnjim hrišćanima, izaziva čak i izvesnu osudu apostola Tome. Čini nam se: kako je mogao da sumnja? U stvari, čak i iz Jevanđelja vidimo da u tome nema ništa čudno. Nije sumnjao samo apostol Toma.
Ako pažljivo pogledamo jevanđeljske događaje posle Hristovog vaskrsenja videćemo s kakvom sumnjom su se apostoli često odnosili prema stvarima koje su se dešavale. Nisu verovali Mariji Magdalini (v.: Mk. 16, 9-11), nisu verovali Kleopi i Luki kad im se Gospod javio dok su išli u Emaus (v.: Lk. 24, 13-16), stalno su sumnjali. Zato je da bi ih učvrstio u veri Gospod pokazao potvrdu Svoje ljudske prirode: jeo je u njihovom prisustvu, pokazivao im je Svoje rane.
Gospod je još jednom dokazao da je istinski Bog
Međutim, kakav plod je Crkvi donela ova Tomina sumnja! Gospod je još jednom dokazao da je istinski Bog, da je vaskrsao iz mrtvih. I Crkva danas u svojim pesmama hvali čak i ovo Tomino neverje zahvaljujući kojem smo se još više učvrstili u veri. Ovim neverjem se vera samo utvrdila.
I apostoli koji su često izdavali Hrista, koji su se plašili kao obični ljudi i koji su sumnjali, svim svojim životom i apostolskim služenjem su dokazali ovu veru. Bili su jači od vladara ovog sveta, jači od zakona, jači od paganskih učenja, jači od fariseja s njihovom drevnom tradicijom, ničega se nisu bojali i u svim krajevima vaseljene su propovedali Jevanđelje. I svoj život su dali za Hrista.
Isto kao njihov Učitelj dokazali su da je život jači od smrti, da je Gospod za svakog od nas važniji od prolaznog života punog strasti. Apostoli su spadali u onaj rod ljudi koji su videli Hrista i verovali.
Kad je Gospod pokazao Tomi Svoje rane, ovaj je rekao: Gospod moj i Bog moj! (Jn. 20, 28)
Ako se vratimo današnjem odlomku iz Jevanđelja, posebnu važnost za nas će imati Spasiteljeve reči upućene apostolu Tomi i drugim učenicima. Kad je Gospod pokazao Tomi Svoje rane, ovaj je rekao: Gospod moj i Bog moj! (Jn. 20, 28). Dao je takvo svedočanstvo. A Isus je odgovorio: Zato što si Me video, poverovao si; blaženi koji ne videše, a verovaše (Jn. 20, 29).
Ovo se pre svega odnosi na sledeće generacije hrišćana, na učenike apostola, učenike učenika i na sve nas. Mi nismo videli Hrista Koji je došao u telu u ovaj svet, i zato kolikog smo blaženstva dostojni što verujemo ne videvši Ga.
Zalog velikih dobara
Oci Crkve kažu da je ovo blaženstvo za nas zalog velikih dobara, možda i većih od onih kojih su udostojeni sveti apostoli, ali pod uslovom da mi poput apostola, ispunjeni ovim blaženstvom damo svoj život Hristu, da poslužimo u objavljivanju Njegove jevanđeljske radosne vesti. To je uslov blaženstva. Evo kakav veliki dar nam daje Gospod: blaženiji smo od apostola u ovom svetu.
Postoji još jedna vrsta ljudi koji su i videli Hrista, i čuli jevanđeljsku radosnu vest, ali su ostali neverujući. Prvi među njima bili su fariseji i sadukeji koji su shvatali Ko je ispred njih, Ko je došao u ovaj svet.
To su ljudi Pisma, koji su odlično znali proročanstva, ali nisu primili Hrista. I mi, hrišćani koji smo spoznali Jevanđelje, često stajemo na njihovo mesto. Ponekad naša spoznaja kao da nas još više udaljava od Hrista.
Ovo je posebno važno za ljude koji izučavaju bogoslovlje
Kako često, o tome govore primeri iz istorije, ljudi za koje se čini da su dostigli vrhunac umnog bogopoznanja, da su sve naučili, da su sve pročitali, postaju strašni cinici i vode ljude za sobom u još veću pogibelj.
Neka se to ne dogodi nama, draga braćo i sestre, neka bismo bili zajedno s apostolima – prostodušnim, verujućim, iskrenim, i naravno, po mogućstvu učeni, propovednici vaskrslog Hrista, neka bismo i mi bili nosioci jevanđeljske radosne vesti koja sve pobeđuje.
Hristos Voskrese!
Iz knjige „Duhovni ustanak“
Jeromonah Ignatije (Šestakov)
Sa ruskog prevela Marina Todić
