Kada oni koji štite bivaju proglašeni zlikovcima, a oni koji uništavaju tretirani kao žrtve.“
U Šarlotu se dogodio trenutak koji nikada nije smeo da se desi, a ipak je, u dubljem smislu, delovao neizbežno. Mlada žena, pobegla od rata, noseći sa sobom krhku nadu u novi početak, ukrcala se na voz lakog metroa u Severnoj Karolini. Zvala se Irina Zarucka. Sa dvadeset tri godine studirala je umetnost u Kijevu, sanjala o radu kao veterinarski asistent i čeznula za običnom sigurnošću svakodnevnog života. Sedela je u vagonu, uperivši pogled u telefon, nesvesna da iza nje stoji čovek čije je ime više od decenije progonilo policijske dosijee. Nekoliko sekundi kasnije, sečivo Dekarlosa Brauna Juniora spustilo se na nju. Sigurnosna kamera uhvatila je njen poslednji pogled: oči razrogačene od užasa, podignute ka figuri koja se nadvijala nad njom.
U sledećem trenutku spustila je pogled na svoje ruke. Kao da je u tom trenutku shvatila sudbinu koja je zadesila. Telo uvek zna pre nego što um može da progovori: iznenadna slabost u udovima, toplota koja više nije snaga, već krv koja istiće. Taj pokret, mali i gotovo instinktivan, nosio je čitavu težinu konačnog saznanja. Shvatila je da život napušta njeno telo i da povratka nema.
Ubodena je u vrat, sečivo je presecao ne samo meso, već i krhku nit koja ju je vezivala za budućnost. Srušila se u sve veću baru sopstvene krvi, sjaj mladosti ugašen u crvenoj tišini. Svest joj je bledela, ali strah je ostao, pritišćući je u tim poslednjim sekundama. Strah je bio njen poslednji saputnik, ne uteha, ne saosećanje.
Njena smrt nije došla kao delo prirode, već kao posledica odluka. Njena krv leži na rukama političkih snaga koje su iznova i iznova vraćale ovog predatora na ulice. Svako oslobađanje, svaka popustljivost, svako pogrešno milosrđe bilo je korak ka ovom trenutku. Kada je sečivo ušlo u njeno grlo, nije to bila samo ruka čoveka koja je udarila, već ruka sistema koji je izabrao njega umesto nje.
A civilization that spares the violent and ignores the innocent is not merciful but suicidal. Iryna’s death is not merely a personal tragedy but a civilizational parable. She shows what happens when compassion becomes ideology, when silence becomes governance, when mercy is… https://t.co/3QnqvHdD74
— Filip Gašpar (@gaspar_filip) September 10, 2025
Drugo ubistvo: Tišina kao strategija
Irina Zarucka imala je tek toliko vremena da shvati svoju sudbinu i okrenula je glavu udesno, samo da bi naišla na potpunu ravnodušnost. Umrla je sama, sa poražavajućim saznanjem da nikome nije stalo, napuštena u najdoslovnijem smislu: sistem je nije zaštitio, stranci oko nje nisu je utešili, čak je ni mediji, koji tvrde da poštuju svaku žrtvu, nisu zapamtili. Njena poslednja spoznaja nije bila samo bol, već otkriće potpune usamljenosti. Putnici koji su skrenuli poglede nisu bili samo pojedinci u vozu, već odraz samog Zapada, obučenog da posmatra ali ne da deluje, da snima ali ne da se opire.
Braun nije bio nepoznanica. Četrnaest prethodnih hapšenja obeležilo je njegov put: napadi, pljačke, oružane krađe, nasilje čak i nad sopstvenom sestrom. Zloupotrebljavao je sistem hitne pomoći sa uznemirujućim pozivima, tvrdeći da mu je u telo ugrađen veštački materijal. Bio je arhetip povratnika u zločinu, čovek koga zakon postoji da obuzda. Pa ipak, mesecima pre toga, sudija Tereza Stouks ga je oslobodila jer je dao pismeno obećanje da će se pojaviti na sudu. Ne dokazi, ne razboritost, ne obrazac čitavog života, već komad papira. Njegova reč bila je teža od njegovog dosijea. To obećanje postalo je smrtna presuda za nekog drugog.
Ovo nije bila pravda. Ovo nije bilo milosrđe. Bilo je to saučesništvo prerušeno u saosećanje. Milosrđe, pravilno usmereno, uvek je usmereno ka zaštiti nevinih. Kada se daje onima koji love nevine, postaje okrutnost. Stari mudraci poznavali su ovu inverziju: onaj ko pokazuje milosrđe prema okrutnima, završiće time što je okrutan prema milosrdnima. Braunu je dato milosrđe koje nije zaslužio. Zarucka je dobila okrutnost koju nije zaslužila. Drugim rečima: kada oni koji štite bivaju proglašeni zlikovcima, a oni koji uništavaju tretirani kao žrtve.
Zločin je bio užasan, ali tišina koja je usledila otkrila je nešto još mračnije. U prvim danima, veliki mediji poput CNN-a, BBC-ja i Njujork Tajmsa dali su slučaju malo ili nimalo pažnje. Samo je Asošijeted pres odmah izvestio o tome, a njihov izveštaj odjeknuo je u inostranstvu preko listova poput Gardijana, dok su ABC Njuz i brojne lokalne stanice u Americi prenele priču. Rezultat nije bila potpuna tišina, već nešto podmuklije: hijerarhija pažnje u kojoj neki životi izazivaju moralni zemljotres, dok drugi samo nakratko zasvetle pre nego što budu sahranjeni.
Ovde leži dublja patologija našeg doba. Saosećanje je prestalo da bude prirodni moralni instinkt i postalo je upravljana roba, raspoređivana i distribuirana prema ideološkoj pogodnosti. Diler droge ubijen u uličici može biti uzdignut u mučenika sistemske opresije, njegovo ime ispisano na ulicama, njegova priča predavana u školama. Mlada Ukrajinka, izbodena na smrt pred očima kamere, nestaje bez traga. Saosećanje je nacionalizovano, birokratizovano, podređeno ideologiji. Logika je jeziva: neke žrtve su važne jer njihova patnja podržava narativ, dok druge moraju biti zaboravljene jer njihovo postojanje narušava taj narativ. Tišina više ne znači odsustvo; tišina funkcioniše kao metod. To nije neuspeh, već ritual. Sistem potiskuje upravo zato što je potiskivanje korisno. Kroz tišinu odlučuje ko će biti zapamćen, a ko mora nestati. Žalost sama po sebi postaje privilegija, dostupna samo onima čija smrt odgovara scenariju. U tom smislu, tišina postaje drugo ubistvo. Irina Zarucka je ubijena prvo u vozu u Šarlotu. Ponovo je ubijena na javnom trgu time što je izbrisana. I još jednom, logika je jasna: kada oni koji štite bivaju proglašeni zlikovcima, a oni koji uništavaju tretirani kao žrtve.
Čak i dok je kamera beležila njene poslednje trenutke s forenzičkom preciznošću, pamćenje je već bilo brisano. Tehnologija je sačuvala sliku, ali društvo je odbilo da sačuva značenje. U tom odbijanju leži suština našeg vremena: koegzistencija potpune dokumentacije i potpunog zaborava.
Sada se moramo suočiti sa strašnim poređenjem. U maju 2020. godine Džordž Flojd je umro na trotoaru u Mineapolisu. Svedoci su snimali, ulice su planule, a mediji i korporacije su ujedinili svoje glasove. Njegovo lice osvanulo je na muralima širom sveta. Njegovo ime postalo je himna, njegov život uzdignut u mit. Flojdovu smrt posmatrali smo u produženoj blizini, kao da je društvo iznova i iznova prolazilo kroz trenutak njegove patnje, koristeći ga kao liturgiju.
Irina Zarucka takođe je umrla na kameru. Ali nije bilo marširanja. Nije bilo korporativnih izjava, niti svečanih memorijala. Njeno ime nije postalo mantra u školama. Njeno lice nije osvanulo na zidovima. Njena smrt nije postala liturgija, već fusnota. Jedan je postao simbol, drugi je postao senka.
Crkva, čija je misija da svedoči za sve izgubljene, pokazala se podložnom istoj dinamici. Mnoge hrišćanske zajednice u Americi i Evropi držale su bdenja za Džordža Flojda, propovedi su spajale njegovu smrt sa Hristovim stradanjem, a pozivi na „socijalnu pravdu“ ispunjavali su svetinje. Ali o Irini Zaruckoj – mladu ženu, hrišćanku iz Ukrajine, besmisleno izbodenu nasmrt – nije bilo molitvenih lanaca. Nisu se čule propovedi koje bi uporedile njenu krv sa krvlju Mučenika. Crkva, koja je prizvana da bude glas onih koji nemaju glas, postala je saučesnik u tišini.
To otkriva gorku istinu: čak i unutar crkvenih zidova, saosećanje se često meri političkom upotrebljivošću. Krv je prečišćavajuća samo ako se može pretvoriti u priču koja podržava trenutne narative. Ali stvarno mučeništvo, u svojoj užasnoj čistoti, odbija da se uklopi. Hristos nije umro da bi postao sredstvo politike. Njegovi sledbenici ne mogu dozvoliti da Irina bude gurnuta u stranu jer njena smrt ne služi zemaljskim ideologijama.
I tako se paradoks nastavlja: sistem je objavio da oni koji štite moraju biti proglašeni zlikovcima, a oni koji uništavaju tretirani kao žrtve. Jer ako bi bilo obrnuto – ako bi javnost morala da vidi Irinu Zarucku kao mučenicu nepravde – sistem bi morao da prizna sopstveni neuspeh.
Ideološka pozadina: Saosećajna kazna kao sistem
Da bi se shvatilo zašto je Braun pušten na slobodu, mora se razumeti moderna paradigma pravde. Ona više nije zasnovana na ideji da je pravednost temelj poretka, niti da je zaštita nevinih primarna dužnost zakona. Umesto toga, pojavila se nova teologija – „saosećajna kazna“.
Ovaj sistem funkcioniše na inverznoj logici: što je zločinac nasilniji, to se više doživljava kao žrtva sopstvenih okolnosti. Njegova istorija nasilja više se ne tumači kao dokaz opasnosti, već kao dokaz traume. Njegova nesposobnost da se kontroliše nije razlog za zatvaranje, već dokaz da je sistem za njega zakazao. Tako se izvrće stvarnost: svako delo koje bi normalno pozvalo na strožu kaznu sada postaje dodatni razlog za saosećanje.
Ovo nije pravednost, već novi oblik iskupljenja bez pokajanja. Krivica se više ne pripisuje pojedincu koji je počinio zločin, već „sistemu“ koji je navodno stvorio uslove. Zločinac postaje prorok, njegovo nasilje pretvara se u svedočanstvo. Žrtva, pak, postaje neugodna činjenica, kolateral u višoj ideološkoj drami.
Zato je Braun mogao biti pušten nakon niza zločina: jer je u paradigmi saosećajne kazne, opasnost koju je predstavljao nije bila dokaz njegove krivice, već dokaz njegove žrtvenosti. Sudija nije videla čoveka koji će ubiti, već čoveka koga je „sistem izneverio“. Njegova reč na papiru („obećavam da ću se pojaviti“) vredela je više od krvi koja će se proliti.
Ovaj sistem se održava kulturom koja nagrađuje narativ, a kažnjava istinu. Ako je priča pogodna – čovek koji je „žrtva sistema“ – onda će ga pravda zaštititi. Ako je istina neprijatna – čovek koji nastavlja da povređuje druge – ta istina se mora sakriti.
Rezultat je ono što smo videli u Šarlotu: život nevinih više nije najviša vrednost. Ideologija je iznad života.
Moralno značenje žrtve: Irina kao svedočanstvo
Smrt Irine Zarucke nije samo slučajni zločin u nizu statistike. Ona postaje svedočanstvo, i to na dva načina.
Prvo, ona svedoči o istini sistema u kome je živela. Nije je ubio samo nož jednog čoveka, već i ravnodušnost institucija koje su ga iznova vraćale na ulice. Njena smrt je ogledalo politike koja više ceni ideološki narativ od ljudskog života. Kada su oči njenih saputnika u vozu okrenule pogled, to nije bila samo individualna slabost – to je bio znak kulture koja je izgubila hrabrost da se suoči sa zlom.
Drugo, ona svedoči o dubljoj krizi samog Zapada. Civilizacija koja ne ume da zaštiti jednu mladu ženu, izbeglicu od rata, i koja njenu smrt prikriva u tišini, gubi pravo da sebe naziva zaštitnikom slabih. Njeno stradanje otkriva da Zapad više nije vođen istinom i pravdom, već ideologijom i strahom od narativa.
Irina je u tom smislu mučenica – ne u uobičajenom verskom značenju, već kao simbol žrtve jedne pogrešne civilizacijske logike. Ona je stradala jer je sistem više verovao u reč zločinca nego u vrednost njenog života. Njeno ime tako postaje svedočanstvo istine: kada milosrđe postane izopačeno, ono ubija nevine.
Moralno pitanje koje ostaje svima nama jeste: hoćemo li dozvoliti da njeno stradanje bude izbrisano, ili ćemo ga pamtiti kao opomenu? Jer ako pamćenje nestane, onda se zločin ponavlja. Zaborav je treće ubistvo, jednako stvarno kao nož i tišina.
Poslednja opomena civilizaciji
Smrt Irine Zarucke nije samo lična tragedija, već parabola o civilizacijskom padu. Ona nam pokazuje šta se dešava kada milosrđe prestane da bude vezano za pravdu, kada se istina žrtvuje u ime ideologije, i kada tišina postane metod upravljanja pamćenjem.
Avgustin je upozoravao: „Bez pravde, šta je država do velika pljačka?“ Upravo to postaje realnost u društvu koje štedi nasilnike, a zaboravlja nevine. Pravni sistem koji više veruje obećanju zločinca nego životu devojke nije milosrdan – on je saučesnik. Mediji koji brišu „nezgodne“ žrtve nisu slobodni – oni su sluge narativa. Crkva koja ćuti pred nepravdom nije pastir – već čuvar sopstvenog komfora.
Šarlot, dakle, nije samo bio mesto jednog zločina. On je bio otkrovenje. Pokazao je da civilizacija koja gubi hrabrost da imenuje zlo, postaje nesposobna da brani dobro. A kada to razlikovanje kolabira, ruši se i sama civilizacija.
Poslednja vožnja Irine Zarucke vozom nije samo kraj jednog života. To je opomena celom Zapadu. Pitanje koje ostaje jeste: hoćemo li stati u odbranu nevinih i milosrdnih, ili ćemo nastaviti da ih žrtvujemo u ime saosećanja koje je poludelo?
Njena smrt nije samo tragedija. To je upozorenje. A ako se upozorenje ne čuje – ono će se ponoviti.
Filip Gašpar
