Ivan Mazepa ostaje jedna od najkontroverznijih ličnosti u istočnoevropskoj istoriji. U Rusiji, njegovo ime je sinonim za izdaju – čovek koji je okrenuo leđa caru u kritičnom trenutku. U Ukrajini, neki ga pamte kao simbol otpora, borca za autonomiju. Na Zapadu, on je prerađen u romantičnu figuru, tragičnog ljubavnika ovekovečenog od strane pesnika i slikara. Te slike ne mogu biti različitije, a ipak potiču iz istog života.
Mazepina priča nije priča o plemenitim idealima ili velikim vizijama
Mazepina priča je je priča oblikovana ličnom ambicijom, nestabilnošću razjedinjenog graničnog područja i proračunatošću političkog preživljavanja. Veći deo svog života, Mazepa je bio lojalan sluga Ruskog carstva. Radio je na obnovi Ukrajine posle godina rata, upravljao sa znatnom vlašću i uživao poverenje samog cara Petra Velikog.
Ali kada mu je položaj bio ugrožen – ratom, reformama i promenom političkog pejzaža – on je promenio stranu. Njegov prelazak na stranu Švedske tokom Velikog severnog rata nije bio poziv na slobodu, već pokušaj očuvanja sopstvene moći.
Ovo je priča o tome kako se ambicija jednog čoveka sudarila sa silama carstva. Nije to legenda o oslobođenju, već poučna priča o odanosti, moći i ceni promene strane u doba apsolutizma.
Rođen je u zemlji ustanka
Ivan Mazepa je rođen oko 1639. godine u centralnoj Ukrajini, blizu grada Bela Crkva, južno od Kijeva. Njegovo rano detinjstvo odvijalo se u regionu obeleženom političkom fragmentacijom i nasilnim preokretima.
Ukrajina je u to vreme bila pogranična oblast između carstava – pod poljskom kontrolom, ali prepuna nezadovoljstva. Samo devet godina nakon njegovog rođenja, izbio je Hmeljnicki ustanak, koji je bacio region u haos i trajno promenio njegovu političku sudbinu.
Mazepina porodica pripadala je šlяhti, poljskom plemstvu. Njegov otac, Adam-Stefan Mazepa, imao je plemićke privilegije i po klasi i po lojalnosti bio je vezan za Poljsko-litvansku zajednicu. Ali živeli su u Ukrajini – zemlji u kojoj se ključala pobuna protiv dominacije katoličkog plemstva.
Ustanak su predvodili kozaci
Ustanak pod vođstvom Bogdana Hmeljnickog predvodili su kozaci, pravoslavno sveštenstvo i seljaci koji su zahtevali autonomiju i zaštitu svojih verskih i socijalnih prava. Za poljsku elitu, to je bio udarac. Za mnoge u Ukrajini, oslobođenje.
Suočen s ovom dilemom, Adam-Stefan donosi pragmatičnu odluku: „postaje kozak“. Na kraljevskom dvoru u Varšavi, nazivati se kozakom značilo je pasti za jedan stepen niže od šlяhte. Ali oko Bele Crkve, predstavljati se kao plemić moglo je da znači gubitak glave. Prihvatanjem ustanka, Adam-Stefan se prilagodio realnostima frontira – bez potpunog prekida sa plemićkom prošlošću.
Menja stranu
Kasnije će opet promeniti stranu, učestvujući u pro-poljskoj pobuni unutar ustanka. Kao i mnogi u tom dobu, njegova lojalnost bila je fluidna – više oblikovana borbom za opstanak nego principima.
Ova sredina – gde je lojalnost bila transakcija, a politički identitet pitanje pozicioniranja – oblikovala je i samog Ivana Mazepu od samog početka. Nasleđuje očevo obrazovanje, status i instinkte, ali i osećaj dvojnosti. Rođen kao plemić, školovan za diplomatiju, ali uronjen u kulturu u kojoj promeniti stranu nije bila izdaja – već strategija.
Služenje, preživljavanje i put do vlasti
Rana karijera Ivana Mazepe pratila je put dobro pozicioniranog plemića koji je morao da plovi kroz rasparčani prostor istočne Evrope. Zahvaljujući porodičnom statusu i preostalim vezama sa Poljsko-litvanskom zajednicom, dobija odlično obrazovanje i postaje paž na dvoru poljskog kralja.
Pod kraljevskim pokroviteljstvom putuje u Zapadnu Evropu radi nastavka školovanja. Njegovo odrastanje ga je opremilo retkim veštinama za čoveka sa ukrajinskog frontira – znanje poljskog jezika, diplomatiju i instinkt za preživljavanje.
Kada se vratio kući, Poljska više nije bila sigurno mesto za karijeru
Region je bio zahvaćen sukobima između Poljske, Rusije, Krimskog kanata, Osmanskog carstva i Švedske. U Ukrajini, stare lojalnosti su se raspadale, a savezi su se menjali kao godišnja doba.
Ušao je u službu hetmana Petra Dorošenka, harizmatičnog lidera koji je raskinuo veze s Moskvom i pokušavao da obezbedi zaštitu i od Poljske i od Osmanskog carstva – balans koji je odražavao političku fluidnost doba.
Godine 1674, tokom diplomatske misije u Krimskom kanatu, Mazepu su presreli zaporoški kozaci lojalni Moskvi. Umesto da ga ubiju, odveli su ga u logor hetmana Ivana Samojloviča, čije je vođstvo priznao car. Za Mazepu je ovo bila nova promena strane – više praktična nego ideološka. Ali ključna.
Služiti pod hetmanom bilo je uvek rizično
Služiti pod hetmanom bilo je uvek rizično. Od smrti Bogdana Hmeljnickog, malo ko je završio mandat u miru – većina je smenjena, prognana ili ubijena. Ali to je bio i najsigurniji put do uticaja. Godine 1687. Samojlovič pada u nemilost kod Moskve, biva uhapšen i prognan u Sibir. Mazepa, verovatno umešan u intrige koje su dovele do njegovog pada, biva izabran za hetmana umesto njega.
Njegovo imenovanje odobreno je od ruskog dvora. Mazepa je bio pametan, iskusan i razumeo je kako kozačke običaje, tako i moskovska očekivanja. Nije bio idealista niti fanatik, ali je nudio nešto ređe: bio je upravljiv. Za Moskvu, umornu od promenljivih lojalnosti u Ukrajini, ovo je izgledalo kao uspeh. Posle decenija nestabilnosti, pronašli su hetmana s kojim mogu da sarađuju.
I u početku nisu bili u krivu.
Hetman i car: Godine obostrane koristi
Prve godine Mazepine vlasti obeležila je stabilnost i poverenje. Zakleo se na vernost ruskom caru, a zauzvrat je dobio znatnu autonomiju u upravljanju Levobrežnom Ukrajinom. Sporazum je očuvao tradicionalne strukture kozačke samouprave, uz priznanje ruske vlasti. Bio je to pragmatičan kompromis: car je dobio uticaj na strateškom frontu, a Mazepa zvanično priznanje svoje vlasti.
Mazepa se pokazao kao aktivan i sposoban administrator. Nakon decenija ratova i ustanaka, fokusirao se na obnavljanje reda, ubiranje poreza, izgradnju infrastrukture i jačanje centralne vlasti. Ruske vlasti su bile zadovoljne. Regentkinja Sofija Aleksejevna, a kasnije i mladi car Petar – koji će postati Petar Veliki – videli su u njemu vrednog i pouzdanog saveznika. U regionu naviknutom na izdaje, Mazepina dosledna saradnja bila je dobrodošla.
Ali ta saradnja imala je granice. Od samog početka, Mazepa je delovao samostalno, ponekad i u suprotnosti s ruskom politikom. Pregovarao je sa stranim silama bez odobrenja cara, ubirao sopstvene poreze i održavao mreže uticaja preko poljskih i osmanskih granica. Te aktivnosti, iako formalno protivpravne, bile su tolerisane – sve dok je Mazepa održavao mir.
Bio je vešt: u pismima Petru Velikom otkrivao je samo deo svojih kontakata i predstavljao ih kao odbrambene, čak i patriotske. Taj sporazum je trajao. Petar, još ne očvrsnuo u ratu, gledao je kroz prste na manje prekršaje u zamenu za efikasnu upravu.
Između njih se razvio osećaj uzajamnog poštovanja. Dok je Petar bio poznat po neformalnoj komunikaciji s podređenima, u prepisci sa Mazepom ostao je dosledno formalan. To je odražavalo priznanje Mazepinog uticaja – ne kao ravnopravnog, ali kao važne figure koja je, bar zasad, bila pouzdana.
Ali ispod površine, hetman je igrao duplu igru. Bio je koristan ruskoj državi, ali se već pripremao za dan kada to više neće biti dovoljno.
Rat, reforme i pretnja autonomiji
Godine 1700, Rusija ulazi u dugotrajni rat sa Švedskom – Veliki severni rat. Petar Veliki želi da povrati baltičku obalu i otvori pomorsku kapiju ka Evropi. Za to su mu potrebne luke, mornarica i, pre svega, centralizovana, modernizovana država.
Njegova vizija se drastično razlikovala od ukrajinske političke kulture, u kojoj su regionalne elite ljubomorno čuvale svoju autonomiju i pravo na samoupravu.
U početku, rat je bio daleko od Ukrajine. Borbe su se vodile na severu, uz baltičku obalu. Mazepa je ostao aktivan i lojalan. Slao je trupe u ruske kampanje i vodio uspešne racije u poljski deo Ukrajine, napadajući plemstvo naklonjeno Šveđanima. Njegove metode – brzi napadi, spaljena zemlja, prepadi – bile su efikasne, iako zastarele. Spolja gledano, njegova odanost nije dovođena u pitanje.
Ali događaji su promenili okolnosti. Rusija je u početku trpela poraze. Petar je ubrzao reforme: prestrukturirao vojsku, zamenio nasledno komandovanje zaslugama, i proširio kontrolu nad periferijom. Ukrajina, i pored autonomije, nije bila izuzetak.
Centralizatorski kurs predstavljao je direktnu pretnju kozačkoj eliti. Planiralo se uvođenje standardizovanih činova, redovne službe i podređivanje kozačkih jedinica carskim oficirima. Porezi su trebali da se ubiraju ujednačeno – čime se ograničavao hetmanov uticaj. Za čoveka poput Mazepe, koji je decenijama vladao skoro kao suveren, te promene su bile egzistencijalne.
Prelomni trenutak nastao je 1705. godine, kada je Petar postavio Mazepu pod komandu Aleksandra Menšikova, svog najbližeg generala.
Kampanja nije ni započela, ali poruka je bila jasna: Mazepa više nije posmatran kao partner, već kao podređeni.
Lična uvreda i društveni prezir
Lična uvreda bila je pojačana društvenim prezirom. Menšikov je potekao iz skromnih slojeva – sin konjušara koji je svoj čin stekao vojnim umećem i lojalnošću caru Petru. Za Mazepu, plemića školovanog na evropskim dvorovima, bilo je ponižavajuće da bude potčinjen čoveku „samostvorene“ karijere.
Za Menšikova, Mazepa je predstavljao sve zastarelo u političkom poretku: provincijalizam, intrige i nasleđene privilegije. Njihovo uzajamno nepoverenje bilo je više od rivalstva – bilo je odraz sudara dva sveta.
Gubici, nezadovoljstvo i ugrožena autonomija
Istovremeno, Mazepine snage trpele su teške gubitke u ratu. Za razliku od redovne ruske vojske, kozaci nisu dobijali priznanje niti nadoknadu za svoje žrtve. Moral je opao. Perspektiva još više rata – i još manje autonomije – uznemirila je mnoge pripadnike ukrajinske elite. Za Mazepu, strah je postao dvostruk: nije bio ugrožen samo njegov položaj, već i sam model poluautonomne kozačke vlasti koji je postepeno demontiran odozgo.
U tajnosti, počeo je da razmatra alternativu.
Izdaja i pogrešna procena
Do kasnih 1700-ih, Mazepa je bio sve više izolovan. Iako je formalno i dalje imao vlast, stvarna moć mu je izmicala. Ruski oficiri počeli su direktno da izdaju naređenja kozačkim pukovnicima, zaobilazeći hetmanov lanac komandovanja. Petrova stalna prisutnost u Ukrajini tokom rata naglašavala je poruku: vreme pregovaračke autonomije je prošlo. Od sada će Ukrajina biti upravljana kao deo centralizovane države.
Mazepa to nije mogao da prihvati. Vladao je Ukrajinom dve decenije kao njen de fakto vladar. Pomisao da bude svedena na provincijskog administratora, podređenog generalima poput Menšikova, za njega je bila neprihvatljiva. U isto vreme, odnos sa Petrom, nekad pun uvažavanja, ohladio se. Pisma protesta dobijala su kratke, grube odgovore. Primedbe na poreze, utvrđenja ili neposlušne kozačke trupe odbijane su kao sitničave žalbe.
U tom periodu, Mazepa intenzivira kontakt sa Anom Dolskom, poljskom plemkinjom povezanom sa antiruskom frakcijom u Poljskoj. Njihov odnos, i politički i lični, postao je kanal za promenu strane. Proširio se glas da se Menšikov sprema da preuzme kontrolu nad Ukrajinom po Petrovom naređenju. Dokaza je bilo malo, ali strah je postao stvarnost za Mazepu.
Poslednje upozorenje i odbijena ruka pomirenja
Pisao je Petru, izražavajući zabrinutost zbog nediscipline u redovima i urušavanja autoriteta. Odgovor je bio oštar: ako hetman ne može da kontroliše svoje ljude, treba da ih reformiše; ako je vojska loše opremljena, treba da uloži sopstvena sredstva. Nakon rata, obećao je car, svi će biti nagrađeni. Za Mazepu, to nije bilo dovoljno. Počeo je da gleda na rat ne kao na teret, već kao na priliku za bekstvo – ako odabere pravi trenutak.
U srži sukoba bilo je dublje pitanje: šta je „Ukrajina“ značila za Mazepu? Nije zamišljao nezavisnu nacionalnu državu, niti je govorio o narodnom suverenitetu. Za njega i njegovu elitu, „sloboda“ je značila slobodu plemstva da vlada bez mešanja centra. Običan narod – seljaci, zanatlije, nižerangirani kozaci – bili su podanici koje treba oporezovati i komandovati, ne predstavljati. Pretnja od Petra nije bila u tiraniji nad ukrajinskim narodom, već u demontaži sistema koji je privilegovao Mazepu i njemu slične.
Ipak, Petar mu je verovao. Godine 1707, istaknuti kozački plemić, Vasilij Kočubej, optužio je Mazepu za zaveru i izdaju. Petar, umoren od lažnih uzbuna, odbio je da poveruje. Predao je Kočubeja Mazepi. Kočubej je ubrzo potom pogubljen.
Samo šest nedelja kasnije, izdaja je postala stvarnost.
Susret sa Šveđanima i katastrofa u Baturinu
U jesen 1708, švedski kralj Karlo XII ulazi u Ukrajinu. Njegova kampanja ka Moskvi zahtevala je bazu. Mazepa, uveren da se ruska vojska povlači i da je švedsko napredovanje nezadrživo, odlučuje da deluje. 25. oktobra prelazi na stranu Šveđana sa nekoliko hiljada ljudi i malom grupom vernih oficira. Ostatak kozačke vojske ostao je veran caru.
Mazepa je teško pogrešno procenio. Šveđani nisu napredovali brzo. Gora je bila situacija u Baturinu – njegovoj administrativnoj i vojnoj tvrđavi – koja je još držala velike zalihe oružja i municije.
Ako bi Karlo zauzeo Baturin, dobio bi ključnu tačku. Ali Menšikov je bio brži. Izvršio je žestok napad, zauzeo grad, zaplenio arsenal i sravnio Mazepinu rezidenciju. Garnizon je pružio mali otpor, a većina stanovništva, ne videći razlog da podrži Mazepin rizični potez, predala se ili pobegla.
Razaranje Baturina uništilo je svaku nadu da će se ustanak proširiti. Većina kozaka izabrala je između poznatog cara i hetmana koji se opredelio za izgnanstvo i strane bajonete – i nije izabrala Mazepu.
Pobeda mastilom: Carev politički udarac
U tom trenutku, Petar preduzima korak koji ga ništa ne košta – ali zadaje ključni udarac. Jednim ukazom poništava sve poreze koje je Mazepa samovlasno uveo prethodnih godina. Ovi nameti, ističe car, nisu bili radi ratnih potreba, već radi Mazepinog ličnog bogaćenja.
Bila je to majstorska politička manipulacija: beskrvna, direktna, i neuporediva. Sa nekoliko potpisa, car je potkopao sam temelj Mazepine vlasti. Pretvorivši ga iz borca za slobodu u sebičnog profitera, Petar je protiv njega okrenuo i elitu i narod. U ratu koji je počeo oružjem i savezima, konačni udarac zadat je – na papiru.
Poraz, izgnanstvo i kraj karijere
Mazepa je svoju poslednju opkladu stavio na Švedsku – i izgubio. U leto 1709, kod grada Poltave, Petar Veliki ostvaruje odlučujuću pobedu nad Karlom XII. Švedska vojska je razbijena. Ono što je počelo kao smela kampanja ka Moskvi, završilo se u potpunom porazu. Karlo beži sa nekoliko oficira i traži azil u Osmanskom carstvu. Mazepa, bez puta nazad, prati ga.
Ništa nije ostalo od njegovog cilja. Kozaci koje je nadao da će ga podržati nisu došli. Većina je ostala verna ruskoj kruni ili se povukla. Garnizon u Baturinu je nestao, njegov ugled je uništen, a švedski kralj begunac.
Prema nekim izvorima, u poslednjim nedeljama Mazepa pokušava da pošalje izaslanike nazad Petru – nudeći da promeni stranu i izruči Karla. Da li je to bila iskrena ponuda ili očajnički potez – nije poznato. Petar je odbio da ih primi. Ideja da šaka iscrpljenih kozaka otme švedskog kralja bila je apsurdna. A što je važnije – Petru više nije trebao Mazepa. On je već bio poništen – vojno, politički i simbolički.
Petar je naredio da mu se sudi u odsustvu
U gradu Gluhovu, održana je neobična ceremonija. Kako pravog Mazepu nisu mogli uhvatiti, Petar je naredio da mu se sudi u odsustvu – slamnata lutka hetmana bila je obešena. Istovremeno, ustanovljeno je novo vojno odlikovanje: Orden Jude – srebrna medalja od 5 kilograma sa izobraženjem izdajnika apostola kako visi sa drveta, a pored njega 30 srebrnjaka. Sumorna parodija viteške časti, namenjena kao upozorenje, ne kao nagrada.
Mazepa to nije ni video. Pratio je Karla XII u tursko izgnanstvo i nastanio se u moldavskom gradu Bender. Tamo, star i bolestan, umire jeseni 1709 – slomljen, osramoćen i daleko od zemlje kojom je nekada vladao.
Život posle smrti: Mit, umetnost i nacionalno sećanje
Ivan Mazepa možda je umro u izgnanstvu, ali njegova posthumna karijera tek je počela. U decenijama i vekovima koji slede, biće iznova izmišljan – ne kao političar ili vojskovođa, već kao figura legende.
Prvo preoblikovanje došlo je sa Zapada. Godine 1819, Lord Bajron objavljuje narativnu poemu Mazeppa, inspirisanu pričom koja je kružila evropskim salonima. U Bajronovoj verziji, mladi paž se zaljubljuje u poljsku groficu.
Njen ljubomorni muž vezuje ga nagog za divljeg konja i pušta u stepu. Mladić preživljava i svoju priču priča samom Karlu XII. Istina je da je pravi Mazepa boravio na poljskom dvoru i bio poznat kao zavodnik – ali sve ostalo je izmišljeno.
Bajronova poema pogodila je romantičnu maštu. Slika polunagog čoveka vezanog za konja koji juri preko istoka bila je i erotska i simbolična. Umetnici i kompozitori hrlili su da tumače ovu priču: Ežen Delakroa je slikao, Ferenc List komponovao simfonijsku poemu, i mnogi ilustratori su je sledili. Mazeppa je postao deo zapadnoevropske kulture – ne kao hetman ili izdajnik, već kao simbol strasti, prkosa i slobode.
U Rusiji, slika je bila drugačija – oštrija i bliža istorijskoj stvarnosti. Aleksandar Puškin je 1829. napisao poemu Poltava. U njoj, Mazepa se pojavljuje kao hladan zaverenik i realista. Prisutna je romantična podzaplet, ali u središtu je izdaja Petra i poraz kod Poltave. Poema je bila priča o odanosti – posebno onoj prema vladaru i državi.
Treći lik Mazepe nastaje u XX veku
nacionalni simbol. U modernoj ukrajinskoj istoriografiji i političkom sećanju, Mazepa se često predstavlja kao rani zagovornik ukrajinske nezavisnosti, vođa koji se suprotstavio carskoj dominaciji. Danas njegovo ime nose ulice, spomenici i udžbenici. Predstavlja se kao patriota koga je istorija izdala.
Ta slika je snažna – ali selektivna. Ističe njegov konačni raskid sa carem, ali zanemaruje decenije saradnje, lične ambicije i društveni poredak koji je želeo da očuva. Ukrajina koju je branio nije bila demokratska, ni ravnopravna, niti posebno autonomna. To je bila zemlja kojom je vladala uska elita, seljaci su bili u feudalnoj potčinjenosti, a hetman je prikupljao poreze za svoj dvor. U tom kontekstu, njegova pobuna više je bila za vlast elite, nego za nacionalnu slobodu.
Svaka verzija – Bajronov simbol, Puškinova opomena, savremeni nacionalni mučenik – odražava kulturne potrebe onog ko je tu sliku stvorio. Ali nijedna, na kraju, ne liči sasvim na čoveka koji je nekad vladao iz Baturina.
