PREMDA se u Sarajevu i za govornicama u inostranstvu zvaničnici tzv. „Trojke“ i službenici njihove vlade uporno trude da glume smirenost i tokom javnih nastupa usiljeno održavaju nadmoćni osmeh na licu, sve je jasnije da se politika koju su odabrali da vode suočava sa velikim, verovatno i nepremostivim preprekama, da su se, što narod kaže, zapleli kao pile u kučine. Sve je više pokazatelja da je tako.
Šta su oni, zapravo, uspeli da urade na putu proklamovanog novog modela ostvarivanja i strukture operativnog političkog jedinstva na nivou zajedničke države i njenih organa?
Jedini rezultat, za koji se drže kao davljenik za slamku, jeste ishodovanje političke presude predsedniku Republike Srpske od strane jednonacionalnog, bošnjačkog suda u Sarajevu, na osnovu koje bi on trebalo da zaglavi zindan i, što im je neuporedivo značajanije, da mu se dovoljno dugo zabrani politička aktivnost. I to je sve!
Očigledno je da ga ne mogu uhapsiti i privesti u Sarajevo, EUFOR sasvim razumljivo nije iskazao nameru da se bavi tim žandarskim poslom, a Interpol nije raspisao zatraženu crvenu poternicu, ocenivši da je reč o političkom, a ne pravnom sukobu, Dodik nesmetano putuje van granica BiH, nastavlja da se bavi i unutrašnjom i spoljnom politikom…
Namera predstavnika tzv. „probosanskih snaga“ u Federaciji da sa pripadnicima opozicionih partija iz Republike Srpske i HDZ-om formiraju novu skupštinsku većinu, koja bi bila u stanju da izglasa isključivanje iz vlasti poslanika iz SNSD, iako je u jednom trenutku izgledalo da nije daleko od cilja, za sada ne uspeva.
Iako, nažalost, nikako nije moguće govoriti o srpskom jedinstvu u RS, tamošnja opozicija nije podržala obaranje veta člana predsedništva BiH Željke Cvijanović na odluku da se pokrene međunarodna akcija hapšenja Milorada Dodika i njegovih najbližih saradnika, a treba se setiti i da je u srpskom političkom korpusu svojevremeno ispoljeno jedinstvo i u odbijanju tzv. „Inckovog zakona“ o kriminalizaciji osporavnja „genocida“ u Srebrenici.
Izgleda da tu, uprkos svoj neslozi, neka „crvena linija“ ipak postoji. Uostalom, i Draško Stanivuković, koji se teško može smatrati Dodikovim saveznikom, jasno je poručio da se ne sme dozvoliti preglasavanje srpskih predstavnika u Sarajevu, pogotovo unutar tročlanog Predsedništva. Tako, eto, sa Dodikom, koji im je opsesija, sarajevskoj trojkaškoj družini u Sarajevu nekako ne ide.
Nikako da zabeleže trojku!
Upravo konferencija za štampu posle prve posete danske ministrice inostranih poslova Mari Bjer Bosni i Hercegovini, a Danska će od prvog jula predsedavati Savetom EU, bila je paradigmatična ilustracija poražavajuće suženosti vizije i argumentacije s kojima se zvaničnici Trojke obraćaju, kako kažu, „stranim prijateljima“.
Ono što je tom prilikom izgovorio ministar inostranih poslova Elmedin Konaković u najogoljenijem vidu demonstrira širinu pogleda i inventivnost jedne bedne politike koja se sve bolnije sudara sa realnošću. Dok je glavna poruka visoke gošće bila da su na potezu domaći politički faktori (svaka sličnost sa suštinom nedavnog izlaganja zamenika državnog sekretara SAD Kristofera Landaua na jubilarnom zasedanju Parlamentarne skupštine NATO-a u Dejtonu je naravno slučajna) Konaković je, ukratko, rekao „da su nad Bosnom i Hercegovinom pretnje koje nisu viđene od Dejtona do danas, zbog ruskog negativnog, malignog uticaja, a da njihov proksi, njihov igrač na polju Bosne i Hercegovine Milorad Dodik vodi jedan operativni zahvat napada na institucije naše zemlje, ugrožava ekonomski razvoj, prosperitet, ali on ugrožava i sigurnost, i to ne samo Bosne i Hercegovine, nego i regiona. Nažalost, zbog ustavnog uređenja Bosne i Hercegovine, u kojem ima pravo blokade i veta, on zbog interesa Ruske federacije to pravo koristi veoma često. Nije lako našim prijateljima shvatiti kompleksnost situacije u Bosni i Hercegovini. Kada bismo odlučivali u ime građana Bosne i Hercegovine, devedeset odsto političara bi sutra izglasalo i potpisalo sve zakone koje Evropska unija od nas traži, izabrali bismo veoma brzo glavnog pregovarača i ispunili našu zadaću, ali kad dođete do kraja, onda na poziv ruskog crvenog telefona njihov političar u Bosni i Hercegovini, čiji su oni vlasnici, blokira taj proces, što nije lako rješivo i nadam se da će naši prijatelji shvatiti tu kompleksnost“.
Sve je tu spakovano i montirano sa namerom da bude muzika za evropske uši, imajući u vidu sadašnju histeriju na Zapadu o ruskoj opasnosti, e da bi se, videli smo, procenat izdvajanja iz BDP članica EU za vojne izdatke podigao na 5 %.
Na jednoj strani bi, prema Konakoviću, bili građani BiH, a na drugoj, usamljen, ali zahvaljujući ustavnom uređenju (vidi! vidi!) moćni ruski proksi igrač Milorad Dodik, što bi značilo da on radi i protiv građana srpske nacionalnosti.
Dodik, saznajemo od Konakovića, ima „crveni telefon“, putem koga iz Kremlja, čija je BiH, biva, prva briga, dobija naloge da blokira ostvarivanje demokratije u Sarajevu. Ali, pitamo se: ima li Konaković telefon neke druge boje, posredstvom kojeg bi mu neko javio da je, zajedno sa svojim ortacima, ušao u opasan politički, ali i mentalni ćorsokak i sve dublji raskorak sa realnošću.
Nastranu to što je stalno naglašavanje nesposobnosti „prijatelja“ iz Evrope da shvate kompleksnost situacije u BiH pomalo i nepristojno, pogotovo s obzirom na to da oni uglavnom sve prilično dobro razumeju, dok je plašiti ih ruskim malignim uticajem do otrcanosti šićardžijski providno i vređa elementarnu inteligenciju.
Personalizovano svoditi celokupnu duboku krizu kroz koju već duže vreme prolazi Bosna i Hercegovina na ličnost i delovanje Milorada Dodika neodoljivo podseća na vremena kad se na sva usta vikalo da je Milošević za sve kriv, a tek posle njegovog političkog i fizičkog eliminisanja pokazalo se pravo lice projekta koji se sprovodio, i sprovodi, u senci te frenetične propagande. „Prijateljima“ sa Zapada je i tada sve bilo jasno, iako nije bilo Konakovića da im objasni. Samo, njihovi interesi, a ni međusobni odnosi, tada nisu bili identični kao danas i u svemu podudarni.
Svet se menja, a bošnjačka politika se u tim promena ne snalazi baš najbolje, jer odavno istrajava u primenjivanju nekih konstanti u međunarodnim odnosima na koje pravo imaju samo dovoljno veliki i jaki akteri. U čemu je stvar?
U poslednje vreme sve je češće iskakanje protagonista matične linije (veliko)bošnjačke politike iz zgloba željenog pragmatizma i upadanje u neprijatne situacije, što nikako nije slučajno, već zakonito. Gaf osvedočeno visprenog ministra odbrane Zukana Heleza, da neposredno uoči izraelskog napada na nuklearna postojenja u Iranu ponosno objavi da je imao veoma uspešan sastanak sa vojnim atašeom Irana u BiH i da je dogovoreno unapređivanje bezbednosne saradnje eklatantan je primer takvog proklizavanja.
Usledila je opomena sa samog vrha američke države, pa je Helez bio primoran da se nespretno i neuverljivo izvinjava.
Stručnjak za pitanja islamističkog terorizma Dževad Galijašević je u svojem komentaru ovog događaja argumentovano i uverljivo pokazao da Helezov faux pas nije samo posledica njegove nekompetentnosti i nepromišljenosti, već da ga treba posmatrati u kontekstu bošnjačko-iranske saradnje započete još u Izetbegovićevo vreme, odmah posle pobede Homenijeve Islamske revolucije.
Očekivanje istovremene američke podrške u realizovanju plana za stvaranje unitarne BiH sa muslimanskom/bošnjačkom dominacijom jednostavno nije moguće, bez obzira na to što su SAD tokom rata tolerisale, pa i organizovale iransku vezu u doturanju oružja za Armiju BiH preko Zagreba. Ali, to vreme je prošlo.
Kristofer Landau je u Dejtonu nedvosmisleno poručio da je na predstavnicima triju naroda u BiH da u saradnji i dijalogu traže kompromisnu formulu života u zajedničkoj državi, a ne da odlučujuću pomoć traže na strani, ponajmanje u Iranu, koga su najzad i Amerikaci bombardovali.
Sa druge strane, u Sarajevu je, posle negodovanja dela javnosti, pa čak i federalnog ministra Adnana Delića, zbog izraelskog ponašanja u Gazi, otkazan skup evropskih rabina kojim se po ko zna koji put, sada u režiji Kristijana Šmita, Šeher želeo afirmisati kao grad multikulturalnosti i uzorne verske tolerancije. Usledile su žestoke reakcije iz evropskih i svetskih jevrejskih krugova, uz isticanje da je doneta odluka dokaz antisemitizma i da je suprotna evropskim vrednostima, a BiH bi, kako izjavi Konaković pred danskom ministricom, da nije ruskog proksi igrača Dodika, lako ispunila sve briselske zahteve. Nije nego.
Ni ovo spoticanje o vlastite noge nije slučajno. Naime, od vremena rata, bošnjački samoviktimizacijski narativ, kao središnji elemenat političkog diskursa u obraćanju svetu i traženju podrške, imao je jedno od bitnih uporišta u krajnje usiljenom uspostavljanju analogije između Holokausta i navodnog genocida nad muslimanima/Bošnjacima u Srebrenici, a i šire, kako bi se obezbedile simpatije svetskog jevrejstva. Sve je to, naravno, bilo upereno protiv navodnih zločinaca Srba, jedinog naroda na Balkanu nad kojim je u NDH stvarno izvršen genocid po svemu podudaran sa Holokaustom!
Verovali su „dobri Bošnjani“ da će zauvek ostati delotvoran perfidni manevar kojim je lobistička agencija Ruder Fin uspela da u korist muslimana na početku rata pridobije, pre svega u Americi, jevrejsko javno mnenje protiv Srba, a o čemu na osnovu razgovora sa njenim direktorom, Džejmsom Harfom, izveštava Žak Merlino u otkrivalačkoj knjizi Jugoslovenske istine nisu sve dobre za kazivanje (1993).
Sa tom idejom u glavi, do apsurdne otužnosti, bošnjački propagandisti su razvijali mantru o muslimansko-jevrejskom bratstvu po mučeništvu. Među najagilnijima u tome bio je bivši reis-ul-ulema Mustafa Cerić, kome je ova uloga poslužila i za podizanje ličnog rejtinga u međunarodnoj zajednici, pa je tako jedared, prilikom audijencije delegacije evropskih muslimana kod pape, sasvim neumesno pročitao nekakvo pismo srebreničke dece, što je naišlo na čuđenje i neodobravanje prisutnih. Što je mnogo, mnogo je.
Danas, kad je cionističko obračunavanje sa Palestincima i, uz američko sadejstvo, sa Iranom ušlo u novu, znatno brutalniju fazu, nije lako ostvarivati nepomućene i skladne odnose sa Jevrejima, jer je svakome jasno da su bošnjačke simpatije shvatljivo na strani braće po Alahu, a da su ispostave muslimanskih ekstremista i dalje prisutne u BiH.
Kako, recimo, očekivati presudnu podršku za svoje unitarističke planove od Nemačke, posredstvom nelegalnog i nelegitimnog „visokog predstavnika“ Kristijana Šmita, kad se kancelaru Fridrihu Mercu „omakla“ izjava da Izraelu treba biti zahvalan na tome što uništavanjem iranskih nuklearnih kapaciteta obavlja prljav, ali za ceo svet koristan posao?
Otkazivanje gostoprimstva evropskim rabinima tu svakako neće biti od pomoći.
Među zemljama na islamskom istoku, koje su Bošnjacima veoma važne, posebno u Organizaciji islamske saradnje, već se čuje gunđanje zbog intenzivnih priprema za maksimalnu propagandnu instrumentalizaciju obeležavanja tridesetogodišnjice ratnog zločina u Srebrenici, dok se istovremeno u sarajevskim zvaničnim krugovima simptomatično ćuti o genocidnom satiranju i etničkom čišćenju Palestinaca u Gazi i na Zapadnoj Obali. Ovi, pak, klijentistički pokorni, mogu samo da škrguću zubima i upućuju molitve Alahu, a ne da, poput turskog predsednika Erdogana, žestoko verbalno osuđuju Izrael, ne preduzimajući ništa konkretno. Uostalom, ništa ne bi mogli da preduzmu i kad bi smeli.
Posebna je nevolja za Bošnjake i u tome što Hrvati, njihovi saveznici iz 1992, kad su zajedno u skupštini preglasali Srbe, potom ne baš malo i međusobno ratovali, a onda, na odlučujući podsticaj sa strane, vezali ratne zastave protiv Srba, sada drugačije gledaju na stvari i opiru se uspostavljanju bilo kakve antisrpske, tj. antidodikovske koalicione vlasti bez prethodnog rešavanja njihovog glavnog zahteva za promenu izbornog zakona, kako bi se onemogućilo da im, pored ostalog, člana Predsedništva biraju Bošnjaci. A u Zagrebu, kako se čini, za razliku od nekih ranijih, mesićevskih vremena, imaju veću podršku za svoje zahteve, od predsednika Zorana Milanovića čak i izričitu. Hrvatska je, pak, članica EU, što nije zanemarljivo.
Neće biti da je baš sve zlo u Dodikovom „crvenom telefonu“, čak i kad bi takav postojao i kad Dodik ne bi delovao u interesu naroda koji ga je izabrao za predsednika, što je temeljna dimenzija njegovog političkog legaliteta i legitimiteta, koja se u Sarajevu sistematski prenebregava.
Aporije bošnjačke politike proizlaze iz njene „pragmatične“ kontradiktornosti ili, kako bi neki stručno rekli, intencionalno multivektorskog karaktera. Naime, mislim da nije sporno da su u politici svakog međunarodnog subjekta prisutni određeni interes i faktor sile kojom data država raspolaže da bi ga ostvarila. Ukoliko ne raspolaže dovoljnom silom, služi se (i) drugim načinima, uključujući diplomatska sredstva i puteve. A modus operandi podrazumeva tri konstante, među kojima nisu ni međunarodno pravo ni moral, već dvostruki standardi, licemerje i cinizam.
Bošnjaci su spremno prihvatili i dosledno primenjivali ovaj modus operandi, ali su izgubili iz vida činjenicu da je on bez rizika dopušten samo velikima, dok je malima i slabima manevarski prostor u tom pogledu bitno ograničen.
Ne mogu se dvostruki standardi, licemerje i cinizam (zlo)upotrebljavati u nedogled. Ako se pretera i takvo ponašanje pretvori u rutinu, bez adekvatnog uvažavanja promena u međunarodnim odnosima i geopolitičkim kontekstima, sledi aporija u kakvu je upala bošnjačka politika. Jedini izlaz bi llogično morao biti prihvatanje nužnosti otvorenog i iskrenog dijaloga sa drugim dvama konstitutivnim narodima, na šta ih upućuju i sa strane, ali Bošnjaci, kako izgleda, jedino za to nisu spremni, posebno sa Srbima.
Bez takvog dijaloga Bosna i Hercegovina, koja može opstati jedino kao konsocijacijska zajednica ravnopravnih naroda i građana, nema izglednu perspektivu. Ima li nekog telefona sa kojeg bi se, dok nije kasno, ovo javilo Konakoviću i njegovim jaranima?
