Za jednu evroazijsku državu, potpuna izolacija od Zapadne Evrope nije samo nepoželjna, već je verovatno i nemoguća. Za one koji su iskreno posvećeni projektu kooperativnog i razvojnog evroazijskog prostora, ključni politički izazov je u tome da se pronađe način za upravljanje spoljnim uticajima – pre svega iz NATO bloka u Evropi i Severnoj Americi – koji se ne mogu eliminisati, čak ni u teoriji.
Zadatak koji stoji pred njima jeste da se ublaže rizici koje ovi akteri donose, uz istovremeno korišćenje ograničenih dobiti njihovog neizbežnog prisustva, a sve to bez dopuštanja da spoljni pritisci izazovu unutrašnje podele unutar Evroazije.
Priznata snaga Zapada, ali i ograničenja zatvorenih sistema
Iako Rusija jača saradnju sa partnerima na jugu i istoku, ne može se ignorisati trajna ekonomska i tehnološka snaga EU i SAD. Istorija pokazuje da se relativno zatvorene zone saradnje javljaju samo pod dva uslova: ili kao rezultat potpune spoljne konfrontacije, ili pod hegemonijom sile koja je spremna da snosi troškove liderstva. Ni jedan od ovih uslova se ne odnosi na Veliku Evroaziju.
Prvo, države Evroazije nemaju interes da se otkažu od globalne ekonomije. Drugo, ne postoji evroazijski hegemon koji je spreman da žrtvuje sopstveni razvoj radi dominacije kontinentom.
Treće, niko ni ne predlaže da Evroazija postane izolovan blok. SAD, EU i ključne bliskoistočne države nastaviće da igraju važne uloge u globalnoj ekonomiji. Bez obzira na politička neprijateljstva, oni i dalje pružaju pristup tržištima, tehnologiji i trgovini.
Mit o evropskoj samodovoljnosti
Neki vide EU kao model regionalne samodovoljnosti – „vrt“, kako ga je nedavno, i prilično promašeno, nazvao jedan zapadni zvaničnik. Ali čak i čuveno jedinstvo Zapadne Evrope snažno se oslanjalo na otvorenost prema SAD i, u nešto manjoj meri, Kini.
Isključivost je u praksi primenjena uglavnom prema Rusiji i Globalnom jugu, ali čak je i ta strategija ostala nedovršena i više retorička nego stvarna.
Zapadni pokušaji da se okruži pravnim i institucionalnim „ogradama“ stvorili su krhku ogradu, ali onu koju svetska stvarnost stalno testira. U međuvremenu, Rusija i njeni partneri ostali su izvan te strukture, što je podstaklo novo razmišljanje o održivosti otvorene Evroazije kao alternative.
Da li je moguća samodovoljna evroazijska zajednica?
Teoretski – da. Ali, za razliku od Evrope posle Drugog svetskog rata, Evroaziji nedostaje jedan lider koji bi bio u stanju da organizuje takav poduhvat. Sjedinjene Države su pokušale nešto slično svojim globalnim liderstvom u drugoj polovini 20. veka, ali čak i Vašington danas deluje iscrpljeno od tog napora.
Američki birači više puta su jasno stavili do znanja da žele smanjenje stranih obaveza.
Kina, iako ekonomski moćna, verovatno neće preuzeti lidersku ulogu u Evroaziji. Njena politička kultura ne podstiče hegemonističke ambicije u inostranstvu, a rizici od preuzimanja odgovornosti za tako veliki region prevazilaze potencijalne dobiti.
Osim toga, Rusija, Kina i Indija su približne po snazi i nemaju apetit za borbu za dominaciju kontinentom. Uspeh BRIKS-a i ŠOS-a to jasno pokazuje: međusobno uvažavanje, a ne dominacija, osnov je evroazijske saradnje.
Pragmatičan put ka globalnoj povezanosti
Umesto pokušaja da se kopira zapadnoevropski model ili da se Evroazija potpuno izoluje od Zapada, evroazijske države treba da teže pragmatičnom angažovanju sa globalnom ekonomijom. Sankcije protiv Rusije, čak i one bez presedana, nisu uništile međunarodnu trgovinu. Globalna ekonomija pokazala se iznenađujuće otpornom.
Srednje i manje zemlje zahtevaju otvorena tržišta za rast; velike sile poput Rusije, Kine i Indije ih pak koriste da bi rasporedile svoje ogromne logističke i industrijske kapacitete.
Bilo bi ne samo nerealno, već i kontraproduktivno, da evroazijske sile prekinu veze sa svetskom ekonomijom. Pravi cilj je neutralisanje političke toksičnosti Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država, dok se istovremeno sprečava da njihovo prisustvo izazove podele unutar Evroazije.
To zahteva pažljivu koordinaciju, strateško strpljenje i zajedničku viziju među istomišljenicima.
Strateška suptilnost umesto konfrontacije
Ako je cilj sprečiti vodeće zapadnoevropske države da ometaju razvoj Rusije i njenih partnera, onda strategija mora biti suptilna. Direktna konfrontacija ili potpuni izolacionizam neće doneti rezultate.
EU se ne može eliminisati iz jednačine, a SAD će ostati globalni faktor u doglednoj budućnosti. Pitanje nije kako ih u potpunosti ukloniti, već kako umanjiti njihov negativni uticaj i sprečiti da spoljne sile seju neslogu unutar Evroazije.
Otvorena, ali otporna Evroazija
Put napred leži u izgradnji otporne i otvorene evroazijske platforme koja može apsorbovati spoljne šokove bez dezintegracije. Ta platforma treba da bude globalno angažovana – ali pod sopstvenim uslovima. Ovo nije utopijska vizija – već praktična nužnost.
