Republika Srpska našla se, i bez svoje volje, u središtu svetske borbe za istoriju. Reč je, naime, o iznova sukobljenim interpretacijama prošlosti, iza kojih je namera da istorijska nauka postane samo sredstvo „volje za moći“ velikih sila.
Ne treba se zavaravati – nema preterivanja u tvrdnji da su Bosna i Hercegovina jedna od ključnih tačaka svetske istorije. To se samo potvrdilo na Vidovdan 1914. godine. Tako je i u naše vreme. NATO je po prvi put u svojoj istoriji ratovao upravo na tlu Bosne i Hercegovine, protiv Vojske Republike Srpske.
Zemlje članice ovog vojnog saveza i sada pokušavaju da, preko medija, akademske produkcije, političkih i sudskih pritisaka, nametnu svoju sliku ovog ratnog sukoba (setimo se optužnica Haškog tribunala, poslednje inicijative Velike Britanije u SB UN koju je sprečila Rusija, „Inckovog zakona“ i sl.). Srbi bi, prema takvim tumačenjima, bili agresori i osvajači, iako su ratovali na svojim kućnim pragovima, u svojim selima i gradovima.
Zbog toga su, sudeći po haškim presudama, ratni zločini počinjeni nad Srbima potpuno nekažnjivi. S druge strane bili bi pravedni ratni ciljevi Bošnjaka, Hrvata i, naravno, NATO pakta. Uloga žrtve rezervisana je za Bošnjake, pri čemu se Srebrenica već gotovo 30 godina koristi kao izgovor za „humanitarne intervencije“ i „ratove za vrednosti“ širom planete („Zar ćemo da dozvolimo još jednu Srebrenicu?“). Srpske žrtve u ovom ratu, pa čak i u genocidu počinjenom nad njima u NDH u Drugom svetskom ratu, prećutkuju se i umanjuju.
Svetska istoriografija, i dalje pod presudnim uticajem zapadne nauke, danas ispoveda ključne mitove o istoriji Bosne i Hercegovine stvorene u okvirima austrougarskog identitetskog inžinjeringa. Ključni cilj Beča bio je – potisnuti, asimilovati, pa i uništiti Srbe i njihovu istoriju sa područja zapadno od reke Drine pa i, ukoliko to prilike dozvole, dalje ka istoku.
Imperijalna strategija
Može se reći da su austrougarska nauka i politika zaslužne za sliku prošlosti Bosne i Hercegovine, Slavonije, Hrvatske, Dalmacije, Albanije, u koju se i danas veruje u zapadnim univerzitetskim centrima. Tu vrstu mitologije sabrao je i iznova uobličio Noel Malkolm u svojim bestselerima o istoriji Bosne (1994) i Kosova (1998), koji su, po pravilu, najavljivali ratne pohode NATO na tamošnje Srbe.
Kada je o Bosni i Hercegovini reč, postoji ceo niz spornih pitanja koja su nam ostavljena u nasleđe, kao što je etničko poreklo njihovog stanovništva, poreklo jezika kojim se tu i danas govori, priroda „bogumilske jeresi“, pripadnost srednjovekovnih stećaka, tobožnji masovni prelazak „bogumila“ na islam, i mnoga druga.
Naša slika prošlosti Bosne i Hercegovine rezultat je simbioze na prvi pogled nepomirljivih ideologija. Austrougarska identitetska politika prema Srbima nastavljena je i u vreme druge, nacifašističke i ustaške okupacije srpskih zemalja, u Drugom svetskom ratu. Titov komunistički režim prihvatio je njene ključne postavke. Onda su je, u ime liberalne demokratije, preuzele i proširile zemlje NATO pakta. Ono što povezuje ove različite države i ideologije jeste – dugoročno neprijateljstvo prema Rusiji.
Dramatični događaji u Ukrajini, počevši od „Evromajdana“ i rata u Donbasu (2014) i početka ruske Specijalne operacije (2022), umnogome su izoštrili pogled istoričara i omogućili im da istoriju Bosne i Hercegovine, naročito Odbrambeno-otadžbinskog rata 1992-1995, iznova sagledaju u mnogo širem kontekstu.
Potvrđeni su zaključci onih posmatrača koji su već na početku ratova u kojima je razbijena Jugoslavija tvrdili da je tu reč, pre svega, o prodoru NATO na Istok, kao i da su glavni cilj ovog vojnog saveza bila ruska evroazijska prostranstva. Nasuprot svim uveravanjima i obećanjima da se to neće dogoditi, NATO je, uporedo sa razaranjem Jugoslavije i bespoštednim ratom protiv Srba u Hrvatskoj, BiH, Srbiji (1991-1999), umarširao u Istočnu Nemačku, potom u Poljsku, Češku i Mađarsku (1999).
Ovi događaji su, kako su to govorili Vladimir Putin, Sergej Lavrov, Aleksandar Solženjicin, probudili i osvestili Rusiju pred pretnjom koja joj se približavala sa Zapada. Potom je, u godini pogroma nad Srbima na Kosovu i Metohiji (2004), NATO ušao u bivše sovjetske republike Estoniju, Letoniju i Litvaniju, stigavši na nekoliko desetina kilometara od Sankt Petersburga.
Austrougarska nauka i politika zaslužne su za sliku prošlosti Bosne i Hercegovine, Slavonije, Hrvatske, Albanije, u koju se i danas veruje u zapadnim univerzitetskim centrima
U istom dahu, NATO je zauzeo i Sloveniju, Slovačku, Rumuniju, Bugarsku, ušavši tako u tradicionalno rusku interesnu sferu na istočnom Balkanu. Poslednje dve decenije stišavanja, ali ne i prekida balkanske krize iskorišćene su za učvršćivanje vlasti NATO nad ovim izdeljenim političkim prostorom. U Hrvatsku i Albaniju NATO je ušao 2009, u Crnu Goru 2017, u BJR Makedoniju 2020. Ovaj proces nazvan je „pristupanjem“ tih zemalja NATO paktu iako, kako su najneposrednije pokazali primeri Crne Gore i Makedonije, volja njihovih građana nije zanimala ni Brisel ni Vašington.
Uprkos ruskim upozorenjima da bi ulazak NATO u Ukrajinu za Rusiju bio casus belli, NATO zemlje još od 2008. ne kriju nameru da je, zajedno sa Gruzijom, uključe u svoje redove. Državni udar u Kijevu, početak otvorenog progona nad Rusima u Ukrajini, ulazak NATO timova u ovu zemlju i njeno brzo kretanje ka NATO i EU (koja se u ovim događajima pokazala tek kao senka NATO saveza) označili su izlazak na put ka sadašnjoj svetskoj ratnoj krizi (2014).
Odbrana vere
Posebno važan pokazatelj organske veze događaja na tlu bivšeg SSSR-a i bivše Jugoslavije predstavlja pokretanje, sa prvim znacima neposlušnosti, medijske kampanje protiv Rusa, Rusije i, naročito, donosilaca odluka u Kremlju. Ona po svemu predstavlja samo razvijenu i proširenu verziju prethodno započete medijske kampanje usmerene protiv Srba. Sudeći po njihovim televizijama, novinama i internet sajtovima, zemlje NATO su već dugo u ratnom stanju sa Rusijom. To i jeste medijska priprema rata, baš onako kako je to, bar od 1987, učinjeno sa Srbima i Srbijom.
Veoma slični, istovremeni procesi mogu se uočiti u interpetacijama istorije Ukrajine i u identitetskoj politici zapadnih velikih sila prema ovoj zemlji. I tamo se, uz pomoć lokalnog stanovništva spremnog na saradnju, sistematski poništava pamćenje, pa i samo postojanje ruskog naroda. I tu je cilj asimilacija i uništenje, kako bi se olakšalo političko i vojno pokoravanje.
Koreni ovih nastojanja veoma su slični. I akademski interes i političke potrebe zahtevaju da se u savremenim zbivanjima prepoznaju mnogo važniji i duži istorijski procesi. Pri tome, naslage pogrešnih i lažnih interpetacija su takve i tolike da se svaka informacija o istoriji zemalja bivšeg SSSR i bivše Jugoslavije mora proveravati iz više izvora.
Osnove za stvaranje novih, neruskih identiteta postavljene su u dobu nestanka Kijevske Rusije i početka poljsko-litvanske i mongolske okupacije njenih zemalja. U Belorusiji i Malorusiji (potonjoj Ukrajini) Poljaci i Litvanci su svoje podanike Ruse, već u 15. i 16. veku nazivali „Rutenima“, da bi se oni razlikovali od „Moskova“, podanika ruskih careva.
Kasnije će pojam „ruteni“, kao i izraz „rusini“ zaživeti u javnom životu Habzburške monarhije, potonje Austrije i Austro-Ugarske. Unija iz Bresta (1596) bila je ključni događaj u stvaranju posebnih, rusinskih identiteta. Unijatska, grkokatolička vera otvorila je stanovništvo Galicije, današnje zapadne Ukrajine ka uticajima Rima i Zapada. Tome bi trebalo pridodati krstaški etos Poljske, koja se do kraja 16. veka, uz pomoć jezuita, obračunala sa svojim protestantima, da bi se potom koncentrisala na pohode ka pravoslavnom, ruskom istoku.
Sudeći po najranijim istorijskim izvorima (Ajnhard, Konstantin Porfirogenit, itd), etničko poreklo stanovništva Bosne i Hercegovine bilo je srpsko. Sa podelom Srbije na Bosnu i Rašku, Bosna je ušla u ugarsku interesnu sferu, dok će Raška (sa Hercegovinom) steći nezavisnost. Srbi u Dalmaciji, nekada u sastavu države Nemanjića, Dubrovnika, Bosne, Venecije, sa propašću srpskih srednjovekovnih država ostaće pod vlašću Mletačke republike.
Ostatak srpskih zemalja, sa Bosnom i Hercegovom, delom Dalmacije, Raškom, Zetom, Makedonijom, pao je pod tursku vlast. Kada je pod udarcima Turaka propala Ugarska, Habzburška monarhija postala je glavni pretendent na njeno nasleđe i, zajedno sa mletačkom Dalmacijom, utočište za Srbe prebegle iz Osmanskog carstva. Slično Ukrajini i Belorusiji, različita istorijska iskustva delova srpskog naroda bila su prva osnova za izgradnju posebnih identiteta.
Verske podele bile su ipak, ključne. Austrija je, zajedno sa Venecijom, bila nosilac unijaćenja Srba u okviru širih planova Rimske kurije da se gubici pretrpljeni na zapadu Evrope u sukobima sa protestantima, nadoknade pridobijanjem pravoslavnog istoka za uniju sa Rimokatoličkom crkvom. Ti planovi obuhvatali su ogromna područja od Vladivostoka do Jadranskog mora. Već tada, u 17. veku, srpski patrijarsi su zajedno sa maloruskim hetmanima pozivali ruske careve da im pomognu u borbi za odbranu pravoslavne vere.
Stvaranje identiteta
U tri podele Poljske s kraja 18. veka (1772, 1793, 1795), kojima je ova nekada moćna država izbrisana sa mape Evrope, Rusija je povratila Belorusiju i Malorusiju. Galicija, koju je Poljskoj preotela Austrija, bila je etnički vrlo heterogena zemlja, u kojoj su se identiteti stvarali i menjali, i gde su živeli Poljaci, Rusi, Rusini, Jevreji, Nemci. Grkokatoličko stanovništvo je tu po brojnosti tek nešto malo zaostajalo iza većinskih rimokatolika.
U toku 19. veka, na podsticaj i pod zaštitom Beča, Galicija će biti laboratorija stvaranja nove, ukrajinske nacije od rusinskog i ruskog stanovništva. Na taj način obuzdavani su neposlušni Poljaci, ali je istovremeno sprečavan uticaj Rusije na unutrašnje poslove Austrije. Većina Poljaka, Rusa i Rusina živela je, naime, u Ruskoj Imperiji.
Galicija je, tako, bila sredstvo za širenje austrijskog, rimokatoličkog uticaja na rusku Ukrajinu. U isto vreme, Rusija je utičući na stanovništvo Galicije mogla da iz temelja potrese osnove Habzburške monarhije. Uoči Prvog svetskog rata nove granice na istoku Evrope biće ucrtavane i u Beču i u Petrogradu.
Srbija je pokušavala da iskoristi jugoslovensku ideju kako bi se odbranila od Habzburške monarhije i postigla oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda
Na sličan način, u potiskivanju Srba, u kojima je videla sredstvo ruskog uticaja, Austrija se oslanjala na rimokatoličku crkvu i na hrvatsku nacionalnu ideju, koju je podržavala naročito od sredine 19. veka. Do kraja 19. i početka 20. veka hrvatski identitet ukorenjen je među rimokatolicima srpskog, štokavskog jezika u Dalmaciji, Dubrovniku i Slavoniji. Kada je okupirana Bosna i Hercegovina (1878), i njoj je pripala uloga brane pred srpskim i ruskim, pravoslavnim uticajem i sredstva daljeg prodora ka jugoistoku.
Nije bila reč samo o stvaranju novog, bosanskog nacionalnog identiteta, kroz škole, administraciju i nauku (u istoriografskim radovima Benjamina Kalaja, Lajoša Talocija, Konstantina Jirečeka, Ćire Truhelke i drugih). U Bosni i Hercegovini Austro-Ugarska je ispitivala različite vidove potčinjavanja muslimanskog stanovništva, koji su joj bili potrebni za planirani ulazak u Albaniju i dalje pokoravanje Balkana.
Njeni istoričari, novinari i diplomate već su uveliko radili na uobličavanju albanskog identiteta i njegovom prilagođavanju interesima Austro-Ugarske. Istovremeno, Srbija je pokušavala da iskoristi jugoslovensku ideju kako bi se odbranila od Habzburške monarhije i postigla oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda.
Hrvati su, slično Dalmaciji i Slavoniji, bili privilegovani i u Bosni i Hercegovini. Kada se pokušaji stvaranja bosanske nacije budu pokazali neuspešnim, početkom 20. veka Habzburška monarhija će se i tu otvoreno osloniti na Hrvate. Zvanično neprikosnoveni muslimanski begovi podsećali su na poljsko plemstvo u Galiciji, kome su formalno priznavane privilegije i istorijsko prvenstvo. Iza scene, naklonost centralne vlasti bila je na strani Hrvata i Ukrajinaca.
Istoričar Mihailo Gruševski, koji će od 1894. predavati na univerzitetu u Lavovu, sve do 1914. godine biće ključna ličnost duhovnog života Galicije i glavni ideolog stvaranja ukrajinske nacije. U naslovu jedne rasprave Galiciju je nazvao Ukrajinski Pijemont (1907). Tu je pisao je da je ona igrala ulogu „kulturnog arsenala, gde su se stvarala i usavršavala sredstva nacionalne, kulturne, političke i društvene obnove ukrajinskog naroda“. Gruševski je upravo tada iskovao termin „ukrajinizacija“.
I Poljaci su, međutim, u Galiciji videli svoj Pijemont. Tvrdili su da su, u poređenju sa delovima Poljske koje su prilikom podela zauzeli Rusi i Prusi, ovde imali najviše sloboda. Iz Galicije je trebalo da krene oslobođenje i ujedinjenje Poljaka, pri čemu se računalo na sve zemlje koje je njihova država nekada obuhvatala, uključujući i Belorusiju i Ukrajinu. Sukobljeni sa ukrajinskim pokretom, Poljaci su zbog politike Beča, sa njim ipak morali da traže zajednički jezik.
Revolucija kao prilika
U ključnom dobu s kraja 19. i početka 20. veka, među Rusinima se pojavio i proruski pokret, koja je isticao pripadnost ruskom narodu i svojim značajnim delom zagovarao povratak na pravoslavlje. To je izazivalo otvoreno neprijateljstvo Poljaka i Ukrajinaca. Odgovor Beča bili su veleizdajnički procesi (dva Marmaroš-Sigetska 1904 i 1913, i Lavovski proces 1912-1914).
Sva ova suđenja imala su za neposredan cilj sprečavanje prelazaka unijata na pravoslavlje, pri čemu su osumnjičeni optuživani za nameru da Galiciju pripoje Rusiji. Ovim se nisu iscrpljivale sličnosti sa veleizdajničkim procesima protv Srba, od Zagrebačkog (1909) do Banjalučkog procesa (1915-1916), na kojima su Srbi optuživani da su radili na pripajanju Bosne, Hercegovine i ostalih južnoslovenskih zemalja Srbiji i Crnoj Gori.
Na procesima galicijskim „rusofilima“, kako su ih vlasti nazivale, korišćene su usluge agenata-provokatora (galicijski Đorđe Nastić zvao se Arnold Duliškovič). Optuženi stanovnici sela Iza, u pokušajima da pređu u pravoslavlje, obraćali su se srpskom budimskom episkopu Lukijanu i karlovačkom patrijarhu Georgiju Brankoviću. Na Lavovskom procesu optužene su zastupali i srpski advokati.
U Prvom svetskom ratu rusinski „rusofili“ su se, slično Srbima, naročito onima iz Bosne i Hercegovine, našli van zakona. Bili su ubijani i zatvarani u koncentracione logore Talerhof i Terezin. Kao i Srbi, Rusini su morali da se bore u sukobljenim, austrijskim i ruskim vojskama.
Posle propasti Austro-Ugarske u Prvom svetskom ratu, Galicija je pripala obnovljenoj Poljskoj. Režim progona nad unijatima i pravoslavnima i prisilne polonizacije, doveo je do okretanja ukrajinskih nacionalista terorističkim sredstvima. Njihovi kontakti sa nemačkim obaveštajnim službama, uspostavljeni još u vreme Vajmarske Republike, pojačani su sa dolaskom Hitlera i nacista na vlast.
U Zakarpatskoj Rusiji, koja je pripala Čehoslovačkoj, pokret povratka unijata na pravoslavlje podsticala je i Srpska pravoslavna crkva, koja je u tamošnje misije slala svoje najsposobnije ljude. Čehoslovačke vlasti htele su da izbegnu vezivanje Rusina za Rusku pravoslavnu crkvu, pa su i srpski uticaj, blizak Ruskoj zagraničnoj crkvi, pokušavale da zamene misijama Carigradske patrijaršije.
Mihaila Gruševskog ruske carske vlasti uhapsile su u decembru 1914. i proterale u Simbirsk pod sumnjom da je austrougarski agent. Na intervenciju svojih ruskih univerzitetskih kolega bio je vraćen u Moskvu. U vreme propasti Ruske Imperije 1917, stigao je u Kijev da bi stao na čelo Centralne ukrajinske rade, skupštine koja će sa zahteva za statusom federativne jedinice, sa zaoštravanjem revolucionarnih sukoba, preći na proglašenje nezavisnosti Ukrajine (u januaru 1918).
Ona je pozvala austro-nemačke trupe da okupiraju Ukrajinu, kako bi je odbranile od boljševika. Okupator, koji je podržao „ukrajinizaciju“, ipak nije hteo da trpi samosvesnu Centralnu radu, pa je tako, posle njenog raspuštanja, i Gruševski izgubio vlast.
Posle revolucije u Rusiji, međutim, režim gašenja svih vidova ukrajinskog separatizma u Ruskoj Imperiji, zamenila je boljševička politika „ukrajinizacije“. Ona je bila deo šire politike „korenizacije“, koja je obeležila istoriju SSSR u toku dvadesetih i prve polovine tridesetih godina 20. veka.
Da bi se obračunale sa „velikoruskim šovinizmom“ kao nasleđem Ruske Imperije, i da bi za svoje ideje privukle neruske narode, sovjetske vlasti pokrenule su niz mera sračunatih na prelazak lokalne administracije, škola, štampe, pa i vojske na jezike neruskih nacija. Posebne komisije izumevale su nacionalna pisma za one narode koji ih još nisu imali. Što je posebno važno, administrativne jedinice izjednačavane su sa preovlađujućim nacijama, pa je rusko stanovništvo podvrgnuto ne samo asimilaciji, nego i proterivanju, kao što je učinjeno sa ruskim kolonistima u Kazahstanu.
„Korenizacija“
Poziv Mihailu Gruševskom da se vrati iz Beča, gde se bio sklonio i preuzme katedru na univerzitetu u Kijevu, da bi tu radio na „ukrajinizaciji“ označio je simboličan trenutak spajanja starih austrougarskih i novih boljševičkih tradicija u rešavanju nacionalnih pitanja ruskog i ostalih sovjetskih naroda. Katedru na tamošnjem univerzitetu, koju je bezuspešno tražio u vreme Ruske Imperije, Gruševski je dobio pod boljševicima.
Izabran je za člana Sveukrajinske akademije nauka, za šefa njenog istorijsko-filološkog odeljenja i arheografske komisije koja je prikupljala i objavljivala istorijske izvore nastale na tlu Ukrajine od 16. do 18. veka. Biran je i u Sovjetsku akademiju nauka 1929. godine. Sa tih mesta, Gruševski je mogao da vodi proces „ukrajinizacije“ gotovo u onoj meri u kojoj je to činio u habzburškoj Galiciji.
Sa propašću Poljske, prema sporazumu sa Hitlerovom Nemačkom, SSSR je zauzeo Galiciju i pripojio je ukrajinskoj sovjetskoj republici, da bi i tu sproveo ukrajinizaciju. To je učinjeno i sa Besarabijom i Bukovinom, oduzetim od Rumunije i, posle Drugog svetskog rata, sa Zakarpatskom Rusijom, oduzetom od Mađarske, koja ju je bila zauzela prilikom predratne podele Čehoslovačke. Nova nacija i država su, tako, od SSSR-a, ako se tako može reći, dobile sve što se moglo dobiti.
Posle revolucije u Rusiji, međutim, režim gašenja svih vidova ukrajinskog separatizma u Ruskoj Imperiji, zamenila je boljševička politika „ukrajinizacije“
„Korenizacija“ i „ukrajinizacija“ u SSSR-u bila je, bez sumnje, jedna od inspiracija za Titovo rešenje nacionalnog pitanja posle Drugog svetskog rata. Nacije koje su za vreme rata bile više na strani okupatora nego pretežno srpskog pokreta otpora, pridobijane su ustupcima, sticanjem državnosti i proširenjem nacionalnih granica.
Hrvatska je tako ujedinjena i proširena u Dalmaciji i Baranji. Bosna i Hercegovina vremenom su pretvorene u državu kojom je trebalo da dominiraju Muslimani. Albanci sa Kosova i Metohije dobili su državu na tlu Srbije, uz obećanje da će biti ujedinjeni sa Albanijom, ukoliko i ona pređe pod Titovu vlast.
Srbi su, da bi se izbegla predratna „velikosrpska hegemonija“, podeljeni na pet federalnih jedinica, dok je Srbija dodatno podeljena na tri dela. I kulturna politika Titove Jugoslavije prema Srbima nosila je otvoreno antisrpske habzburške sentimente. Sam Tito bio je 1914. austrougarski vojnik na srpskom ratištu. Uticajni Miroslav Krleža se i u Titovoj Jugoslaviji otvoreno deklarisao kao pristalica Ante Starčevića.
„Korenizacija“ i „ukrajinizacija“ u SSSR-u bile su usporene u drugoj polovini tridesetih godina 20. veka, da bi, pod uticajem pretećih spoljnopolitičkih iskušenja otpočelo obnavljanje ruske samosvesti. Lokalne nacionalne elite optuživane su za buržoaski nacionalizam. Gruševski je uhapšen 1931, a njegova dela biće zabranjena. Tim procesima doprineo je i Drugi svetski rat, u kome je Galicija Nemcima dala celu SS diviziju („Galicija“). Ukrajina, je ipak, i posle toga teritorijalno proširivana, pa joj je i Nikita Hruščov pripojio Krim (1954).
Posle sloma nacističke Nemačke, angloameričke obaveštajne službe spasle su gotovo celu SS diviziju Galicija. U Hladnom ratu ukrajinski šovinisti čuvani su i pripremani za obračun sa sovjetskim komunizmom. Na isti način tretirani su Ante Pavelić i hrvatske ustaše, kao i albanski šovinisti.
Kada su razbijeni Jugoslavija i Sovjetski savez, oni i njihovi potomci regrutovani su za sukobe sa Srbima i Rusima. U Ukrajini, to se pokazalo brzo posle sticanja nezavisnosti 1991. godine. Ni posle radikalizacije stanja u Ukrajini 2014. zemljama NATO pakta nisu smetala nacistička obeležja duhovnih potomaka saradnika nacističkih okupatora iz Drugog svetskog rata.
Hristija Friland, kanadska ministarka spoljnih poslova, potom finansija i zamenica premijera, istaknuta po svom neprijateljstvu prema Rusiji, ponosna je unuka jednog od ukrajinskih saradnika nacista. Ni za vreme ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini NATO zemlje nisu sprečavale obnovu ustaških i SS tradicija delova lokalnog hrvatskog i muslimanskog stanovništva.
Preovlađujuća slika prošlosti istočne i jugoistočne Evrope, nametnuta od strane zapadnih medijskih, akademskih i političkih središta, očigledno je prepuna stereotipa i lažnih interpretacija. Nema sumnje da će u vremenu koje dolazi glavni zadatak ruske i srpske istoriografije biti obnova suverenosti u izboru tema i, naročito, u interpretiranju prikupljenih podataka. Ova obnova istorijske svesti danas je osnovni uslov opstanka i slobode.
Tekst je prvi put objavljen u zborniku radova „Srpska se brani i u Srbiji“, Beograd 2023, 389-395.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
