Međunarodni poredak je poput sata s vremena na vreme mora da se navije ili da mu se promeni baterija da bi funkcionisao. Imamo tu sreću ili nesreću da živimo upravo u vremenima navijanja tog međunarodnog sata, te su ta vremena po pravilu istorijska i burna, baš kao što je ovo naše. Krize, ratovi i demonstracije posvuda su samo porođajne muke novog sveta koga smo do juče čekali, a koji se upravo rodio sa ponovnom pobedom Donalda Trampa na izborima za predsednika Amerike. Ukoliko se istorija nećkala prethodnu deceniju i po, dve, od globalne finansijske krize iz 2007/2008. na koju će stranu, sada više nema sumnje da je poredak koji je važio od kraja hladnog rata i pada Berlinskog zida, pa sve do narečene globalne ekonomske krize prevaziđen i da smo u ušli u novo doba „tri carstva”.
Nakon Drugog svetskog rata smo imali uspostavljanje bipolarnog poretka u kome su Amerika i Sovjetski Savez bile jedine supersile. Sa propašću hladnoratovskog poretka i rušenjem Berlinskog zida 1989. godine, zakoračili smo u novi međunarodni poredak u kojem je Amerika bila jedina supersila, koja je bez većih napora mogla u svakoj tački sveta da sprovodi svoju volju, što smo upravo mi Srbi skupo platili, jer nismo uspeli da se snađemo u ovom novom poretku američkog „unilateralnog momenta”, jer smo uglavnom vozili u suprotnom smeru. Međutim, ničija nije do zore gorela, jer moć ima tu osobinu da se preliva od jačih ka slabijima i obrnuto, usled čega je, kako je još to ustvrdio dijalektičar Hegel, svako ispunjenje istovremeno i početak slabljenja, pa se Amerika potrošila u ovom svom unilateralnom momentu intervenišući svuda po svetu, a njeni strateški konkurenti, pre svega Rusija i Kina, su predano radili na jačanju, uspostavljajući onu koaliciju koje se Kisindžer najviše bojao. To im je bilo olakšano jer je ovaj američki „novi svetski poredak” upao u probleme sa pomenutom globalnom finansijskom krizom koja je pokazala sve pukotine u tom sistemu koji je selidbama liberalnog kapitala bio ekonomski probušen, deindustrijalizovan, te je više trošio nego što je stvarao. Za to vreme kineske vredne ručice su marljivo radile, a one ruske su se prilježno naoružavale, sanjajući stare imperijalne snove, a sanjajući svaka svoj san, uzdigle su se i Indija, Brazil i ostali koji su formirali BRIKS kao asocijaciju protivteže američkoj globalnoj moći, iako ni među njima samima nisu i ne cvetaju i dalje ruže. No, povezali su se zajedničkim interesom da svet ima više centara, a ne samo jedan, te se već tada počelo govoriti o multipolarnom svetu. Na sve to, Amerika je samo odmahivala rukom čuvajući i dalje pijedestal samo za sebe, ali se i počela polako prilagođavati novoj realnosti, pogotovo za Obaminih i u prvoj Trampovoj administraciji, jer ne bi bila to što jeste da nema akumulaciju pameti i još uvek visprene „najpametnije momke u sobi”. Nije ni čudo što su Obama i Tramp na komemoraciji bivšem američkom predsedniku Karteru seli jedan do drugog, jer su to zapravo isti populizmi, koji nisu ni levi ni desni, već naprosto nužna nova forma novih lica koja su se morala ponuditi biračima umornim od vazda istih mejnstrim političara. Bajdenova administracija je bila ograničen uspeh tih vazda istih mejnstrim političara koji je bio ipak trenutan, jer se Tramp slavodobitno vratio, kada to već nije mogao Obama.
Dakle, istorija se opredelila i politički mejnstrim je u Americi stavljen u zagrade, iako ne potpuno, jer pametne države ne izvode nagle revolucije kod sebe, već po potrebi samo kod drugih, pa je na miran, demokratski i institucionalan način Tramp „pripušten” od sistema ponovo na vlast, da obavi za državu i društvo ono što u ovom momentu jedino on može. Da svede Ameriku na pravu meru i da je nakon decenijskog strateškog prenaprezanja pokuša dovesti do ponovnog detanta sa drugim globalnim silama, pre svega Rusijom i Kinom, koristeći ušteđenu spoljnu stratešku energiju za rešavanje nagomilanih unutrašnjih problema. Nema boljeg slogana za svođenje neke države na pravu meru od povika „učinimo je ponovo velikom”, što je stara dosetka politike kao struke koja najčešće jedno priča, drugo radi, a treće misli i nema tu nikakvih problema ako u ovoj staroj igri žmurki bude i nekih konkretnih rezultata.
Jedna od najvećih mana parlamentarne demokratije je što se jedno priča u kampanji, a drugo kada se dođe na vlast (usled čega klinci sada i istražuju po plenumima nove oblike demokratije), pa je Trampov državni sekretar Marko Rubio pre par dana dao intervju u kojem je priznao da živimo u multipolarnom svetu, podvlačeći da je svet od kraja hladnog rata naovamo u kojem je Amerika bila „jednostrana sila” bio anomalija, te da Amerika više neće da deluje kao „globalna vlada”, već će se okrenuti sopstvenom nacionalnom interesu, odnosno usaglašavanju sopstvenog nacionalnog interesa sa nacionalnim interesima drugih sila, pri čemu su eksplicitno pomenute upravo Kina i Rusija. Ova izjava je naprosto tektonska, jer su do sada o multipolarnom svetu pričali samo pro-BRIKS gerilci u vijetnamkama, dok sada o tome zbori sam američki državni sekretar, što pokazuje da smo eksplicitno ušli u novo vreme i u „najnoviji međunarodni poredak”.
U ovom novom-starom svetu međunarodna politika se opet vraća na koncept nacionalnog interesa, na kojem se bazirala vekovima, pre nego što je u 20. veku sama Amerika pomislila da može postati svet i da svet može postati Amerika. Međutim, gorka iskustva po Iracima i Avganistanima su je demantovala, jer će uvek postojati neko pleme koje neće da jede iz „Mekdonaldsa” i da sluša Brusa Springstina, nego će i dalje da udara u bubnjeve. Izjava Marka Rubija zapravo znači da se Amerika više neće baviti demokratskim prevaspitavanjem raznih plemena, već prvenstveno svojim nacionalnim interesima, što znači da se sada vraćamo dobroj staroj tradicionalnoj diplomatiji u kojoj će biti više pragmatizma i realizma, a manje fiks ideja.
Onaj ko se zapravo na sebi svojstven zagonetan način smeje iza Marka Rubija negde gore sa nebesa je Henri Kisindžer, koji je sa drugom Trampovom administracijom konačno posthumno pobedio sve svoje teorijske i strateške konkurente. Površnog Fukujamu i njegov nesuđeni „kraj istorije” je stvarnost odavno demantovala, a teškaš Karl Marks i njegova ideja svetske revolucije su propali još i ranije. Jedino što ne propada i što je uvek u modi je diskretni šarm diplomatije i pragmatičnog konzervativizma, čiji sitni vez su nekada vezli državnici poput Meterniha, Dizraelija, De Gola, Čerčila i Adenauera, dok je danas na tom razboju Donald Tramp.
Tektonska izjava Marka Rubija, kao i uopšte delovanje Trampove administracije po svetu će imati dalekosežne posledice, te bi za četiri godine mogli imati bitno drugačiji svet od postojećeg i „najnoviji međunarodni poredak”, te bi ove promene mogle biti ekvivalentne po značaju nekadašnjem padu Berlinskog zida.
