Међународни поредак је попут сата с времена на време мора да се навије или да му се промени батерија да би функционисао. Имамо ту срећу или несрећу да живимо управо у временима навијања тог међународног сата, те су та времена по правилу историјска и бурна, баш као што је ово наше. Кризе, ратови и демонстрације посвуда су само порођајне муке новог света кога смо до јуче чекали, а који се управо родио са поновном победом Доналда Трампа на изборима за председника Америке. Уколико се историја нећкала претходну деценију и по, две, од глобалне финансијске кризе из 2007/2008. на коју ће страну, сада више нема сумње да је поредак који је важио од краја хладног рата и пада Берлинског зида, па све до наречене глобалне економске кризе превазиђен и да смо у ушли у ново доба „три царства”.
Након Другог светског рата смо имали успостављање биполарног поретка у коме су Америка и Совјетски Савез биле једине суперсиле. Са пропашћу хладноратовског поретка и рушењем Берлинског зида 1989. године, закорачили смо у нови међународни поредак у којем је Америка била једина суперсила, која је без већих напора могла у свакој тачки света да спроводи своју вољу, што смо управо ми Срби скупо платили, јер нисмо успели да се снађемо у овом новом поретку америчког „унилатералног момента”, јер смо углавном возили у супротном смеру. Међутим, ничија није до зоре горела, јер моћ има ту особину да се прелива од јачих ка слабијима и обрнуто, услед чега је, како је још то устврдио дијалектичар Хегел, свако испуњење истовремено и почетак слабљења, па се Америка потрошила у овом свом унилатералном моменту интервенишући свуда по свету, а њени стратешки конкуренти, пре свега Русија и Кина, су предано радили на јачању, успостављајући ону коалицију које се Кисинџер највише бојао. То им је било олакшано јер је овај амерички „нови светски поредак” упао у проблеме са поменутом глобалном финансијском кризом која је показала све пукотине у том систему који је селидбама либералног капитала био економски пробушен, деиндустријализован, те је више трошио него што је стварао. За то време кинеске вредне ручице су марљиво радиле, а оне руске су се приљежно наоружавале, сањајући старе империјалне снове, а сањајући свака свој сан, уздигле су се и Индија, Бразил и остали који су формирали БРИКС као асоцијацију противтеже америчкој глобалној моћи, иако ни међу њима самима нису и не цветају и даље руже. Но, повезали су се заједничким интересом да свет има више центара, а не само један, те се већ тада почело говорити о мултиполарном свету. На све то, Америка је само одмахивала руком чувајући и даље пиједестал само за себе, али се и почела полако прилагођавати новој реалности, поготово за Обаминих и у првој Трамповој администрацији, јер не би била то што јесте да нема акумулацију памети и још увек виспрене „најпаметније момке у соби”. Није ни чудо што су Обама и Трамп на комеморацији бившем америчком председнику Картеру сели један до другог, јер су то заправо исти популизми, који нису ни леви ни десни, већ напросто нужна нова форма нових лица која су се морала понудити бирачима уморним од вазда истих мејнстрим политичара. Бајденова администрација је била ограничен успех тих вазда истих мејнстрим политичара који је био ипак тренутан, јер се Трамп славодобитно вратио, када то већ није могао Обама.
Дакле, историја се определила и политички мејнстрим је у Америци стављен у заграде, иако не потпуно, јер паметне државе не изводе нагле револуције код себе, већ по потреби само код других, па је на миран, демократски и институционалан начин Трамп „припуштен” од система поново на власт, да обави за државу и друштво оно што у овом моменту једино он може. Да сведе Америку на праву меру и да је након деценијског стратешког пренапрезања покуша довести до поновног детанта са другим глобалним силама, пре свега Русијом и Кином, користећи уштеђену спољну стратешку енергију за решавање нагомиланих унутрашњих проблема. Нема бољег слогана за свођење неке државе на праву меру од повика „учинимо је поново великом”, што је стара досетка политике као струке која најчешће једно прича, друго ради, а треће мисли и нема ту никаквих проблема ако у овој старој игри жмурки буде и неких конкретних резултата.
Једна од највећих мана парламентарне демократије је што се једно прича у кампањи, а друго када се дође на власт (услед чега клинци сада и истражују по пленумима нове облике демократије), па је Трампов државни секретар Марко Рубио пре пар дана дао интервју у којем је признао да живимо у мултиполарном свету, подвлачећи да је свет од краја хладног рата наовамо у којем је Америка била „једнострана сила” био аномалија, те да Америка више неће да делује као „глобална влада”, већ ће се окренути сопственом националном интересу, односно усаглашавању сопственог националног интереса са националним интересима других сила, при чему су експлицитно поменуте управо Кина и Русија. Ова изјава је напросто тектонска, јер су до сада о мултиполарном свету причали само про-БРИКС герилци у вијетнамкама, док сада о томе збори сам амерички државни секретар, што показује да смо експлицитно ушли у ново време и у „најновији међународни поредак”.
У овом новом-старом свету међународна политика се опет враћа на концепт националног интереса, на којем се базирала вековима, пре него што је у 20. веку сама Америка помислила да може постати свет и да свет може постати Америка. Међутим, горка искуства по Ирацима и Авганистанима су је демантовала, јер ће увек постојати неко племе које неће да једе из „Мекдоналдса” и да слуша Бруса Спрингстина, него ће и даље да удара у бубњеве. Изјава Марка Рубија заправо значи да се Америка више неће бавити демократским преваспитавањем разних племена, већ првенствено својим националним интересима, што значи да се сада враћамо доброј старој традиционалној дипломатији у којој ће бити више прагматизма и реализма, а мање фикс идеја.
Онај ко се заправо на себи својствен загонетан начин смеје иза Марка Рубија негде горе са небеса је Хенри Кисинџер, који је са другом Трамповом администрацијом коначно постхумно победио све своје теоријске и стратешке конкуренте. Површног Фукујаму и његов несуђени „крај историје” је стварност одавно демантовала, а тешкаш Карл Маркс и његова идеја светске револуције су пропали још и раније. Једино што не пропада и што је увек у моди је дискретни шарм дипломатије и прагматичног конзервативизма, чији ситни вез су некада везли државници попут Метерниха, Дизраелија, Де Гола, Черчила и Аденауера, док је данас на том разбоју Доналд Трамп.
Тектонска изјава Марка Рубија, као и уопште деловање Трампове администрације по свету ће имати далекосежне последице, те би за четири године могли имати битно другачији свет од постојећег и „најновији међународни поредак”, те би ове промене могле бити еквивалентне по значају некадашњем паду Берлинског зида.
