Osokoljen potpunom indiferentnošću srpskih vlasti, kabadahijski režim iz Prištine nastavlja teror nad Srbima i privodi kraju zatvaranje srpskih institucija na Kosovu i Metohiji. „Veliki napor“ u tobožnjoj zaštiti usužnjenog naroda učinio je Vučićev izabranik, direktor kancerlacije za KiM – oglasio se ko zna kojim po redu jalovim saopštenjem.
Predsednik države, zabavljen „strateškim dogovorima“ sa direktnim vinovnicima današnjeg položaja Srba, licemerno će, kao i dosad, ljude ostale bez radnih mesta utešiti obećanjem zagarantovanih prinadležnosti. Ili će, ne časeći, nastaviti s otvaranjem novih pisarnica u daleko od Pokrajine i na taj način svesrdno pripomoći Kurtiju u izgonu Srba. Jer, samo onaj ko ne zna kako je, u postojećim okolnostima, samo jednom mesečno putovati po platu, penziju ili kakvim drugim poslom do tih vučićevski domišljenih „spasonosnih“ pošta i kancelarija, može poverovati da je moguće svakodnevno odlaziti na posao iz Kosovske Mitrovice u Rudnicu ili, na primer, iz Gračanice i Prilužja u Kuršumliju.
Život Srba u Pokrajini danas najpre podseća na onaj iz najgorih dahijskih vremena. Potraje li ovakav nehaj naše države, za očekivati je da ih, kao nekad, počnu ubijati iz puke zabave, koliko da isprobaju oružje. Svestan da je ostavljen na milost i nemilost dželatu, srpski narod je, izuzimajući Vučićeve nameštenike, potpuno paralisan; ni na šta više ne reaguje, ničemu se ne opire i malo čemu se nada. I da li se iko može pouzdati u predsednika koji, nakon što je besprizornim nagodbama, obezglavio vlastiti narod, bezočno saopštava kako je on lično tobože prevaren?
Iz kakve to glave kipte samopohvale o suverenosti – s jedne, i defetističke poruke poput „mali smo“, „oni su jači, može im se“? To samoizazvano zamešateljstvo u predsednikovoj glavi dovelo je mnoge Srbe i ostale lojalne građane Republike Srbije, posebno one sa školskom decom, u položaj iz kojeg izlaz vide samo u odlasku, na šta, sve su prilike, Vučić računa taman koliko i Kurti.
