Осокољен потпуном индиферентношћу српских власти, кабадахијски режим из Приштине наставља терор над Србима и приводи крају затварање српских институција на Косову и Метохији. „Велики напор“ у тобожњој заштити усужњеног народа учинио је Вучићев изабраник, директор канцерлације за КиМ – огласио се ко зна којим по реду јаловим саопштењем.
Председник државе, забављен „стратешким договорима“ са директним виновницима данашњег положаја Срба, лицемерно ће, као и досад, људе остале без радних места утешити обећањем загарантованих принадлежности. Или ће, не часећи, наставити с отварањем нових писарница у далеко од Покрајине и на тај начин свесрдно припомоћи Куртију у изгону Срба. Јер, само онај ко не зна како је, у постојећим околностима, само једном месечно путовати по плату, пензију или каквим другим послом до тих вучићевски домишљених „спасоносних“ пошта и канцеларија, може поверовати да је могуће свакодневно одлазити на посао из Косовске Митровице у Рудницу или, на пример, из Грачанице и Прилужја у Куршумлију.
Живот Срба у Покрајини данас најпре подсећа на онај из најгорих дахијских времена. Потраје ли овакав нехај наше државе, за очекивати је да их, као некад, почну убијати из пуке забаве, колико да испробају оружје. Свестан да је остављен на милост и немилост џелату, српски народ је, изузимајући Вучићеве намештенике, потпуно паралисан; ни на шта више не реагује, ничему се не опире и мало чему се нада. И да ли се ико може поуздати у председника који, након што је беспризорним нагодбама, обезглавио властити народ, безочно саопштава како је он лично тобоже преварен?
Из какве то главе кипте самопохвале о суверености – с једне, и дефетистичке поруке попут „мали смо“, „они су јачи, може им се“? То самоизазвано замешатељство у председниковој глави довело је многе Србе и остале лојалне грађане Републике Србије, посебно оне са школском децом, у положај из којег излаз виде само у одласку, на шта, све су прилике, Вучић рачуна таман колико и Курти.
