„Jovan Sterija Popović je jedna naša autentična veličina, koju ni danas, posle sto godina, nije nužno relativno meriti da bi mu se utvrdile vrednosti, i kakvih u našem ranom 19. veku nema ni za svaki prst samo na jednoj ruci”, napisao je Milan Bogdanović u svojoj knjizi kritika davne 1927. godine.
Jovan Sterija Popović je rođen 13. januara u Vršcu, tadašnjoj Austougarskoj monarhiji. Rodio se u skromnoj, trgovačkoj porodici. Deo njegovog imena po kom je i do danas ostao prepoznatljiv, Sterija, zapravo je ime njegovog oca, poreklom Grka.
Školovanje
Osnovnu školu završavao je u nekoliko gradova – Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava je kasnije studirao u Kežmarku. Rođen je kao vrlo bolešljivo dete, a već u ranim godinama doživljava šlog zbog čega je tokom života imao paralizovanu levu ruku.
Tokom školovanja u Pešti postao je blizak sa Đorđem Stankovićem, čovekom koji će 1826. godine biti jedan od osnivača Matice srpske. Bavio se advokaturom i privatnim podučavanjem sve dok ga nisu pozvali da dođe u Kragujevac i predaje na Liceju.
Državnički rad
Tada tek počinje njegova karijera izvan stvaralaštva. Od 1842. godine, nakon Liceja, postaje načelnik Ministarstva prosvete.
Tokom 1844. godine doneo je školski zakon kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet u srednjim školama.
Međutim, posebno je značajan njegov uticaj u pogledu proučavanja i očuvanja kulturnog nasleđa Srbije. Nakon što je predložio Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, Srbija je Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.
Tokom godina provedenih u ministarstvu, bio je glavni organizator srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva.
Međutim, njegov uticaj u svakodnevnom životu vidimo zbog inicijativa koje je pokretao – za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja, kao i Narodnog pozorišta.
Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra, poznatijeg kao Teatar na Đumruku ili Đumrukana. Pozorište je radilo svega godinu dana, a otvoreno je 1841. godine upravo Sterijinim komadom „Smrt Stefana Dečanskog“.
Kao i mnogi književnici koji su zadužili ove prostore, ni Sterija nije bio izuzetak u pogledu političkih progona i sukoba sa zvaničnicima.
Od 1848. godine i sukoba sa Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i vraća se u Vršac gde umire 1856. godine u oskudici, povučen i nezadovoljan.
Književni rad
Međutim, Steriju najviše pamtimo po njegovim delima koja su i do danas ostala na najvišoj lestvici najkvalitetnijih dela sa ovih prostora.
„Ne bi bilo lako u obimu jednog kratkog i prigodnog članka obeležiti punu književnu figuru Jovana Sterije Popovića. On svojom pojavom u svakom pogledu pravi izuzetak u našem književnom prostoru”, napominje Bogdanović.
Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talenat.
Da bi se Sterijina dela razumela u potpunosti, neophodno je shvatiti kontekst vremena i prostora u kojima su se ta dela „rodila”.
„U najvećem broju svojih komedija Sterija daje sliku ondašnjih naših društvenih prilika. U životu srpskog stanovništva po našim varošicama preko Save i Dunava, gde je tad bilo koncentrisano sve što je predstavljalo sprsku kulturu, bio je jedan čudan sukob između primitivnosti naših poluseljaka-polugrađanina, majstora i trgovaca, ’kupeca’, kako su se onda zvali i one nagle infiltracije raskalašnoga pomodarenja koje nam je dolazilo iz vrlo bliskih Beča i Pešte”, objasnio je Bogdanović u svom tekstu.
Sterijino oko, ali i pero, bilo je među prvima koje je zapazilo komičnost takvog društvenog momenta.
Hrabar kritičar
Moglo bi se reći da je bila potrebna hrabrost za vrstu kritike kojom se Sterija bavio, budući da je vreme u kom je stvarao, tačnije okruženje, bilo poprilično sterilno tlo za potrebe kritike.
Međutim, iako je Sterija to znao, nije se trudio da sakrije svoje namere. Idealan primer je i sam predgovor „Pokondirenoj tikvi” koju je napisao 1830. godine, a izdao tek sedam godina kasnije, kada su okolnosti postale za nijansu povoljnije.
U doba „jezičkog haosa u našoj književnosti”, kako ga je nazvao Bogdanović, Sterija se nije libio da podvrgne satiri i izvesne pojave i u našem kulturnom životu.
„On se bio naročito okomio na jezik kojim se govorilo u našim ’finim krugovima’”, objasnio je Bogdanović.
Nije priznavao Karadžićeve ideje o jeziku i pravopisu, pa je u doba kada su iste imale skoro potpunu pobedu, preciznije 1854. godine, objavio zbirku svojih lirskih pesama Davorije štampanu crkvenom ćirilicom.
Ipak, konzistentan u kontradiktornostima, vrlo direktno je napadao i ismevao u svojim komedijama ljude i pisce koji pišu i govore „slavjanskim” jezikom, podsetio je Bogdanović
„Pravi komediograf je onaj koji komiku iz čoveka i iz života prenese u situacije, a ne stvara komiku situacija”, napisano je davne 1927. godine, aludirajući na sveukupni značaj i kvalitet istih.
Dok ga mnogi pamte po njegovim komedijama, ne treba zaboraviti da je i u književnosti šetao sa jedne na drugu stranu spektra.
Neke njegove lirske pesme mogu da se uvrste u najcrnju pesimističku liriku koju naša književnost poznaje.
