Zoran Kolundžija je srpski pisac i osnivač izdavačke kuće „Prometej“ iz Novog Sada. Rođen je 1952. godine u Nišu, a sa porodicom se 1966. godine preselio u Novi Sad, gde je nastavio svoje školovanje u Gimnaziji „Svetozar Marković“. Nakon završene gimnazije, studirao je jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu.
Profesionalna karijera
Profesionalnu karijeru započeo je u Kulturno-prosvetnoj zajednici Vojvodine, današnjem Zavodu za kulturu Vojvodine. Godine 1990. osnovao je izdavačku kuću „Prometej“, zajedno sa suprugom Borkom.
Dve godine kasnije, supružnici su otvorili knjižaru „Most“ na adresi Vojvode Putnika 2, koja je brzo postala značajno kulturno mesto u gradu. Usled širenja poslovanja, izdavačka kuća „Prometej“ se preselila na sadašnju adresu u Svetozara Miletića 16, gde se i danas nalazi.
„Prometej“ je jedna od vodećih izdavačkih kuća u Srbiji
„Prometej“ je do sada objavio oko 2.500 naslova, sa godišnjom produkcijom od oko 100 knjiga, čime se ubraja među vodeće izdavačke kuće u Srbiji. Poseban uspeh predstavlja edicija „Srbija 1914–1918“, objavljena u saradnji sa Radio-televizijom Srbije, koja je 2014. godine dobila nagradu za izdavački poduhvat godine na Sajmu knjiga u Beogradu.
Istinu saznajemo nakon više od jednog veka
Na pitanje o tome kako je moguće da istinu saznajemo tek nakon više od jednog veka, Zoran je rekao:
„Oni koji su izneli Prvi svetski rat i oslovodili, a pre toga u Balkanskim ratovima ostavirili težnje. Znači, to je zatajeno u našem obrazovanju. Težnja našeg naroda da se oslobodi Kosovo i da se vrati Stara Srbija, a to je Makedonija. To je potpuno prećutano, to je najveći zločin prema našem obrazovanju i onda se nastavlja dalje, zabranjuje se Udruženje nosilaca Albanske spomenice, zabranjuje se rad Kola srpskih sestara, tek Branko Pešić skida sa toga anatemu i daje Milunki Savić, a s’ ove strane omogućava da nije više negativna, znači mogu da postoje udruženja potomaka ratnika.“
Pored izdavaštva, Kolundžija se bavi i autorskim radom. Napisao je monografiju „Mostovi Novog Sada“, inspirisanu događajima iz 1999. godine, kada su u bombardovanju srušeni svi glavni mostovi u gradu. Šest godina kasnije, ova knjiga pratila je i istoimenu izložbu u knjižari „Most“, posvećenu sećanju na te tragične događaje.
Zoran Kolundžija ostaje prepoznatljiv kao ličnost i jedan od intelektualaca koji su značajno doprineli kulturnoj sceni Srbije i negovanju nacionalne istorije i kulture sećanja kroz izdavaštvo.
Zašto je važna kultura sećanja?
Kultura sećanja je deo indentitea jednog naroda koja ga čini živim, ponositim, ali sa druge strane i veoma opreznim. Zato smo Zoranu postavili pitanje zašto je Narodna biblioteka u Beogradu bombardovana 6. aprila 1941. godine.
Kolundžija je istakao da je tada uništeno preko 500.000 knjiga koje predstavljaju svedočanstvo naše kulture i istorije, te posebno naglasio: „Arhivska građa je sistematski odnošena te 1941. iz Srbije, iz arhivskih centara koju si bili: Novi Sad, Beograd i Vršac, i od velikog broja vagona odnetih (sad neću da izgovaram da ne bih pogrešio-izbaci) , radi se o desetinama građe. Posle velike borbe, do 1953. je vraćen jedan i po vagon građe , i to je uglavnom zato dugo i zadržano kod Austrijanaca i Nemaca da bi se falsifikovalo na našu štetu.“
Kultura sećanja je nešto što treba da negujemo svakoga dana, prenoseći na nova pokoljenja kako bi opstali kako bi je očuvali, a pre svega zadržali svoj identitet i opstali kao narod.
Jedan od stožera našeg kulturnog identiteta je ćirilica, a gospodin Kolundžija je neko ko veliki broj knjiga izdaje upravo na našem nacionalnom pismu.
„Upotreba ćirilice je stvar elementarnog samopoštovanja. Stranac koji nas gleda, a ne voli nas, al’ on vidi kako se ponašate prema svom ocu, prema svojoj majci, prema svojoj imovini. I kad vidi da se vi ponašate dobro prema svome ocu i prema svojoj majsci, on će biti sa vama uljudan, ali će vas prezirati. Kad vas vidi kako se ponašate prema ćirilici, on to sigurno isto misli, taj koji zna šta to znači.“ – istakao je naš gost.
Dete od najranijeg uzrasta treba da razvija ljubav prema knjizi
Kada smo kod mlađih pokoljenja, dotakli smo se i teme koja je često u medijima, a to je velika konzumeracija sadržaja kratke forme, pre svega digitalnog. Roditelji deci daju telefone u ruke i na taj način im čine medveđu uslugu, zaboravljajući važnost knjige kao osnovnog temelja intelektualnog razvoja jednog deteta.
„Apsolutno je najvažnije da dete od najranijih nogu ima ljubav razvijenu prema knjizi kao predmetu. Zato knjiga mora da bude lepo oblikovana, da bude prijemčiva, da bude popularisana. Naša biblioteka mora da bude najlepše mesto u gradu ili gradiću u koje može da ode čovek, znači mora da bude primamljiva.“ rekao je Kolundžija.
Ako Vas zanima zašto smo došli do toga da legitimitet na reč ima polusvet a ne kulturna elita, zašto je narodu bitnija zabava od kulture, kako možemo braniti kulturu i njene vrednosti bez interesa pojedinaca, da li zbog digitalizacije biblioteka pada u zaborav, zašto oni koji u Srbiji izdaju knjige na ćirilici nemaju benefite od toga itd. Mi se ovom prilikom zahvaljujemo gospodinu Zoranu Kolundžiji na izdvojenom vremenu i sjajnom izlaganju.
