Selo Sevce, na nadmorskoj visini od oko 1.000 metara, u najjužnijoj enklavi na jugu Kosova i Metohije, prema rečima meštana, najsigurnije je za Srbe u južnoj pokrajini… To selo etnički je čisto srpsko, ograđeno je planinama koje ih štite od nenadanih upada, a sami meštani su jedinstveni i složni i kažu važe za “opasnije”.
Od ulaska Kfora na Kosovo i Metohiju, iz tog sela od Albanaca je nastradalo desetak ljudi, ali nikome se to nije desilo u Sevcu, već u okolnim selima i Štrpcu. I sada se dešava da im ROSU noću vrše iznenadne upade, pod izgovorom da traže oružje ili hapse nekoga.
Sloga i zajedništvo iznad svega
Na te upade reaguju tako što svi izađu na ulice, pripadnicima ROSU se suprotstavljaju žene jer, navode, ženama ne smeju da uzvrate. U selu, sem crkve i par kafića nema nijedne institucije, kao ni pošte, niti doma zdravlja tako da se dešavalo da su uskim planinskim putem, kada padne sneg i trudnice na rukama uvijene u ćebad nosili na porođaj u Štrpce koje je udaljeno sedam kilometara od sela.
Najviše se bave poljoprivredom i stočarstvom, a neki rade i u “Skijalištu Srbije”, na održavanju ski centra Brezovica, turističkog centra na severozapadnoj strani planine Šare u opštini Štrpce, koji je udaljen oko 15 kilometara od sela, a nalazi se na nadmorskoj visini od 2.500 metara.
Praznične dane provode veselo i složno
Praznične dane provode veselo, složno, zajedno, posećujući jedni druge, a u selu živi i Filip Šubarić – glumac iz filma “Enklava”, koji živi sa majkom, trojicom braće, dok su u kući pored baba, deda i stric.
“Sevce je možda najsigurnije mesto u opštini Štrpce, jer ovde nema Albanaca. Imamo dva kafića gde idem sa drugarima i idemo u školu u Štrpce, jer srednju školu nemamo u Sevcu”, kazao je Šubarić za Tanjug.
Dodaje da njegov običan dan izgleda tako što ujutru ide u školu, posle škole na skijanje kada je zima, a kada nema snega ide u prirodu da se prošeta. Sa blizu 350 srpskih domova i nešto više od 1000 stanovnika, Sevce s razlogom nosi epitet najvećeg sela u sirinićkoj župi.
Na bogatu istoriju meštani su posebno ponosni
Tamo gde izvire Lepenac, na 1200 metara nadmorske visine, ugnezdilo se Sevce, a Šara se natkrilila nad njim kao majka pod svojim skutom koja želi dete da zaštiti od svake nedaće pa i od sebe same. Najveće selo u sirinićkoj župi ponosno je i na svoju bogatu prošlost. „Sevce se pominje još u srednjem veku, najpre kao Selce, kasnije je, verovatno pod uticajem ovdašnjeg dijalekta, nazvano Sevce.
Selo se prvo pominje u dvema srednjevekovnim poveljama cara Dušana. Jedna je arhanđeoska povelja u kojoj se navodi da je selo Svetoarhanđeoski metoh, misli se na manastir Svetih arhangela kod Prizrena. Druga povelja u kojoj se Sevce pominje donesena je na saboru u Krupistima, maja 1355. godine.
Car Dušan je imao popis svih hilandarskih poseda u srpskim zemljama
U njoj je car Dušan dao zbirni popis svih poseda hilandarskih u srpskim zemljama“, priča doktor istorijskih nauka iz Štrpca, Srđan Mladenović. Dodaje da se Sevce takođe pominje i u Turskom popisu iz 1455. godine u kome je zapisano da je selo imalo 86 kuća, dok ih je Štrpce u to vreme brojalo jedva 65.
Ovo nije jedini izvor koji svedoči o starini sela. „U popisu prizrenskih hasova iz 1551. godine navodi se da je u Sevcu bilo 108 kuća i da je ono plaćalo čak 11.000 akči poreza. Kada se govori o turskom oporezivanju, onda treba istaći da je veličina poreza govorila o ekonomskoj moći jednog kraja.
Znači, ako je jedno selo davalo 11.000 akči turskom sultanu na ime poreza, onda je to bilo „jako“ selo, jer je u pitanju ogroman novac“, priča Mladenović. Ističe i da Sevce pominje srpski konzul, koji je u 19. veku službovao u Prištini koja je u to vreme bila deo turske imperije.
Selo sa dve „žive crkve“
On u svojim beleškama uredno zapisuje da u selu ima 140 kuća. Selo sa dve „žive crkve“ U selu postoje dve stare crkve, jedna je posvećena Svetom Atanasiju i sagrađena je na brdu iznad naselja, a druga je niže i posvećena je Svetom Nikoli.
Na ovoj potonjoj se na spoljašnjem bočnom zidu nalazi uzidan kamen sa uklesanom Davidovom zvezdom. Niko od meštana ne ume da objasni odakle na crkvi ovo jevrejsko znamenje.
Žitelji ovoga sela su bili čuvari klanaca
Istoričar Srđan Mladenović kaže da postoji predanje o tome da su žitelji Sevca nekada bili deo turskih pomoćnih trupa, takozvane derbendžije, odnosno čuvari klanaca. Turci su za obezbeđivanje ugroženih puteva na prevojima u tesnacima i šumskim predelima koristili lokalno stanovništvo da čuva takve prolaze. Derbendžije su zbog toga uživale povlastice.
Jedan takav put vodio je baš kroz Sevce, priča Mladenović. „Sasvim je moguće da je jedan od tih karavana bio jevrejski i da su ih derbendžije presrele i oslobodile ih nameta, koji suTurci zahtevali za prolaz ovuda. U znak zahvalnosti moguće je da su Jevreji dali novac za obnovu crkve. Kamen sa Davidovom zvezdom koji je uzidan u crkveni zid verovatno ima veze sa takvim događajem“, pretpostavlja istoričar.
Sevce danas broji skoro 350 srpskih domova
Sevce danas broji bezmalo 350 srpskih domova sa nešto više od 1000 stanovnika. Ovaj broj se, na žalost menja jer mladi u potrazi za poslom odlaze. „Ja pamtim da je naše selo 1975. godine imalo 17. 000 grla ovaca. Svako domaćinstvo je imalo stado i krupne i sitne stoke. Sad mladi neće da rade poljoprivredu.
Još dvojica, trojica nas je ostala u selu koji držimo stoku. Nema pet krava u selu, a ovce, daj Bože da ima sto komada, ma, ni toliko nema“, priča Milivoje Milosavljević. Dobro držeća starina polako gazi devetu deceniju života, letos je napunio je 81 godinu, ali mladima ne pusta put.
Po prohladnom jesenjem danu, negde oko podneva dogonio je krave sa ispaše. U Sevcu su stočarstvo i zemljoradnja bila primarna zanimanja. Danas nije tako. Možda će se ovakvo stanje jednog dana i promeniti u korist poljoprivrede i stočarstva ali u selu nisu veliki optimisti. Na pitanje čime se bavi, 54-godišnji Srećko Đorđević kroz šalu kaže da troši očeve pare jer je bez posla. Otac mu je, veli, radio u inostranstvu pa je dovoljno zaradio za sve.
„Šta ću kad nemam nikakva primanja, nemam stalno zaposlenje. Nije zato što neću da radim, već nemam gde. Eto, kažem vam živim od očeve milostinje“, brani se Srećko. Dok u šali izgovara dobro poznate Šantićeve stihove „sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovdje grije“, ozbiljnim tonom kaže da nema nameru da ode iz sela iako je bez posla još od 2011. godine.
Nažalost, većina mladih odlaze iz sela
Većina mlađih Sevčana odlaze iz sela, neki se i vrate ali mnogo više je onih sa kartom u jednom smeru. „Ovde nema posla. Kad je zimska sezona u Ski centru na Brezovici, neki naši odavde privremeno se zaposle, a kad se sezona završi, ništa drugo im ne preostaje, nego da pakuju kofere i idu u pečalbu, Kopaonik, Kragujevac, Beograd i dalje, gde god se traži radna snaga“, govori mlađi čovek.
U ovdašnjoj osmogodišnjoj školi broj dece se iz godine u godinu smanjuje. Meštani ipak veruju da se selo neće ugasiti. Bog na kraju ipak uređuje stvari, s čvrstom verom govore i dodaju da niko tačno ne može da zna šta nosi dan, šta noć i šta će sutra biti. Imaju čvrstu veru i nadu da će selo opstajati i trajati, ko što je opstajalo i trajalo u minulim vekovima i pod mnogim osvajačima.
Sve što je na silu uzeto mora da se vrati, takav je, vele mudri i iskusni gorštaci, zakon prirode. Sve teži da se vrati u svoje prirodno stanje čak i ova pitka planinska voda koju silom guraju u cevi i grade mini hidro centrale. Sve će to kad tad doći na naplatu, tvrde Sevčani.