Pesnik ljubavi i srca koji opisujući staro Vranje oslikao raskošni svet istoka u srcu Balkana, pisac koji je svojim delima progovorio o tragičnoj sudbini žene, vrele južnjačke krvi, okovane pravilima patrijarhalnog života, Borisav Stanković preminuo je na današnji dan pre 97 godina.
U svojim najboljim delima “Koštana” i “Nečista krv” nadrastao je kanone po kojima je do tada stvarana proza srpske književnosti. Isjevuje iz njih žal za idealizovanim patrijarhalnim životom, ali i snažna psihologija likova. Opisao je velike i jake ljudske potrese i slomove koje izazivaju zabranjena ljubav i pravila koja nameće društvo.
Jovan Dučić je u eseiju o Borisavu Stankoviću istakao da za ovog pisca život postoji samo dok postoji ljubav, a ljubav postoji dok postoji mladost i strast. Takođe je istakao da je Stanković naše ljude zadivio jer je prvi u srpskoj prozi progovorio srcem i o srcu.
Borisav Stanković je u intervjuu koji je dao književniku Branimiru Ćosiću u avgustu 1926. istakao da je čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Tada je kazao:
“Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača ono što osećaji stvore. Moja glavna lektura su bili ruski pisci četrdesetih i šezdesetih godina, Poljaci i, od Francuza, Dode i Mopasan. Naročito sam voleo Turgenjeva. Čitanje “Bednih ljudi” od Dostojevskog učinilo je na mene jedan od najjačih utisaka. To je i ostala jedna od mojih najomiljenijih knjiga. Od drugih stvari Dostojevskog volim “Zapise iz mrtvog doma”. Kakvi tipovi, kakvi karakteri, kakva čovečnost u toj knjizi! Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.”
Ljubav prema zavičaju ga vratila u Srbiju
Rođen je u Vranju, a kao dete je ostao bez roditelja. Odrastao je uz baku Zlatu koja je bila talentovana za pripovedanje, pa je u dečaku probudila želju za pripovedanjem i ljubav prema prošlosti. Tokom odrastanja voleo je da sluša ženske priče, tako da je slika minulog sveta u njegovim delima posredovana ženskim doživljajem. Školu je završio u Vranju i Nišu, a ekonomiju na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Radio je kao činovnik, a jedno vreme je živeo u Parizu koji mu je bio potpuno stran. Ljubav prema zavičaju vratila ga je u Srbiju, a delima je sačuvao duh i tradiciju svog naroda.
“Nečista krv”, priča o lepotici Sofki i njenoj tragičnoj sudbini, jedna je od najlepših u srpskoj književnosti. Kroz Sofku, Stanković je prvi osvetlio unutrašnji svet žene, njene strahove, potrebe i želje. Progovorio je o divljoj strasti koja je u ženi sputana i koja okovana pravilima sredine sve više gori da bi na kraju sama u sebi sagorela.
Svi Stankovićevi likovi zavise od propisa i strogih zabrana koje nalaže stara varoška kultura koju nam je svojim delima približio. Utisci i sećanja iz detinjstva su pripovedački okvir za poetične, prozrače slike života i mračne slike društvenih sukoba i konflikata. Junake čuva porodica kao snažno društveno jezgro. Kršenje propisanih pravila donosi kaznu ili prokletstvo. S druge strane, likovi da bi ispoštovali tradiciju i sve što ona nalaže, da ne bi bili kažnjeni, moraju da podnesu ličnu žrtvu, da se odreknu svoje ljubavi, potreba i želja. Stanković nam na naturalistički način osvetljava duboku psihologiju junaka polazeći od njihovog detinjstva, odnosa sa roditeljima, rane mladosti pa do zrelijih dana. Na taj način on postaje predvodnik epohe moderne srpske proze i psihologskog romana.
Neka od njegovih značajnijih dela su “Božji ljudi”, “Tašanja”, “Stare dane”, “Uvela ruža” i drugi.
“Uvela ruža”
Motiv zabranjene i nedostižne ljubavi utkan je u pripovetku “Uvela ruža”. U jednom delu stoji: “Opet sam te snivao! Kako žaalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snivati nego zbilju gledati i gušiti se od navrlih osećaja, uspomena, i teška, hladna, sama života.”