Bog jeste naš istinski Život, a čovek je slika Božija. Zato u Svetom Pismu mi vidimo dve glavne zapovesti – ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem. Ali da bismo razumeli šta je to ljubav prema bližnjem, bilo bi dobro da prvo razjasnimo ko je zapravo taj naš bližnji? Čini se kao da je sve jasno: bližnji — to su oni koji su blizu nas, naša porodica, prijatelji i poznanici, kolege… To tako, naravno, i jeste. Jer čudno bi bilo govoriti o ljubavi prema ljudima uopšte, a pritom ne trpeti one koji su u našem neposrednom okruženju. Koliko često se mi ljutimo na nama bliske ljude koje gledamo svaki dan, prenoseći ljubav negde na periferiju – na one koje praktično i ne znamo. Takva ljubav je varljiva, a prava ljubav se poznaje po odnosu prema konkretnim ljudima koje je Bog naveo na tvoj životni put.
U Svetom Pismu je pitanje bližnjih još složenije i usmerava našu pažnju ka još dubljim sferama.
U Jevanđelju se nalazi čuvena parabola o milostivom Samarjaninu (v. Lk. 10, 25-37). Njenom izgovaranju prethodilo je pitanje nekog književnika, šta treba da učini da bi zadobio život večni. Gospod mu skreće pažnju na Sveto Pismo, i on se sam priseća zapovesti – ljubi Gospoda Boga svom dušom svojom i bližnjega svoga kao samog sebe (5 Moj. 6, 5; Lev.19, 18). Spasitelj potvrđuje istinitost drevne zapovesti, a upravo tu i sledi glavno književnikovo pitanje – koga zapravo treba smatrati bližnjim da bi ga voleo kao samog sebe.
U ovom pitanju uopšte nije bilo lukavstva ili podsmeha, kao što se može učiniti na prvi pogled. Stvar je u tome da su u to vreme Judejci delili čitavo čovečanstvo na tri kategorije. Judejce, to jest po krvi i veri srodne, oni su smatrali ne samo bližnjim nego i braćom. One iz drugih plemena koji su primili judaizam nazivali su samo bližnjim. Neznabošce su smatrali apsolutno tuđima i na njih se delovanje zapovesti ljubavi nije odnosilo.
Zabluda takvih predstava je očigledna. Ali ako obratimo pažnju na sopstveni život, videćemo da i sami nekad nesvesno postupamo isto tako, deleći sve ljude oko sebe na slične tri kategorije. Naime, jedne toliko bezgranično volimo smatrajući ih najbližim, da smo samim tim spremni u bilo koje vreme da im pomognemo ne oklevajući. Prema drugima već nismo toliko prijatni i otvoreni, ali smo u principu blagonakloni i u određenoj situaciji im izlazimo u susret. Treće pak uopšte ne podnosimo i ne trpimo (moguće zbog neke uvrede koju su nam naneli), tako da o bilo kakvoj pomoći ili podršci s naše strane ne može biti ni govora.
Prepodobni Maksim Ispovednik za takav pristup ljudima govorio je: „Ako ti jedne ljude mrziš, prema drugima si ravnodušan, a treće veoma mnogo voliš, onda zaključi koliko si ti još daleko od savršene ljubavi koja nas podstiče da jednako volimo svakog čoveka“. Zbog toga je parabola o dobrom Samarjaninu u potpunosti aktuelna i u naše vreme.
Podsetimo se njene sadržine: neki čovek silažaše iz Jerusalima u Jerihon, i zapade među razbojnike, i ovi ga svukoše i rane mu zadadoše, pa odoše. Judejski sveštenik i Levit, koji tuda prolažahu, uopšte ne obratiše pažnju na nesrećnika. A Samarjanin, tj. čovek kojeg Judejci prezirahu, i koji tu beše u prolazu, ne samo da mu pruži prvu pomoć: zavi rane i zali ih uljem i vinom (omekšane i dezinfikovane rane tadašnje medicine), već se pobrinu i o njegovom daljem opstanku: dovede ga u gostionicu i dade sredstva gostioničaru da se on pobrine o ranjeniku, obećavši da će mu sve što potroši više od toga platiti kad se vrati.
Koji je od one trojice bio bližnji onome što beše zapao među razbojnike, očigledno je. Gospod je želeo da pokaže da se istinska bliskost određuje ne kategorijama srodstva, zajedničkog života pa čak ni veroispovesti, već pre svega nesebičnom i iskrenom ljubavlju prema drugom čoveku, ko god on bio. U pitanju književnika: „ko je moj bližnji?“ prisutan je bio strah od toga da on ne zavoli nekog kog ne bi trebalo. Pa Gospod Isus Hristos je pokazao da istinska ljubav ne poznaje nikakve umišljene granice u brizi za dobrobit onoga kome je pomoć neophodna. A Isus mu reče: „Idi, pa i ti čini tako“ (Lk. 10, 37), tj. smatraj svojim bližnjim svakog čoveka kojem je potrebna tvoja pomoć, makar on bio i nevernik, i neprijateljski nastrojen prema tebi, čini mu dobro, i na taj način ćeš zadobiti večni život o kojem si se raspitivao.
U skladu sa ovom parabolom želeo bih da napomenem još nešto. Hajde da razmislimo zašto je baš Samarjanin pokazao milost? Upravo zato što je video u postradalom svog bližnjeg, ne razmišljajući kako se prema njemu odnosi taj Judejac. I eto to je veoma duboka istina. U stvari, naš bližnji nije onaj od koga mi očekujemo pomoć, već onaj kojem je potrebna naša pomoć i kome bismo mi mogli da pomognemo ne očekujući nikakvu zahvalnost. Tako, dakle, eto zlatnog pravila kojeg treba da se pridržava svaki hrišćanin: ne čekaj da dobro učini neko drugi, već požuri da ga sam učiniš. To i jeste ispunjenje zapovesti Božije o ljubavi prema našim bližnjim (Lev. 19, 18).
Apostol Pavle je pisao: „Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu“ (Fil. 2, 5). Kako je Spasitelj doživljavao ljude iz svog okruženja, kako je On postupao sa onima kojima je bila potrebna pomoć i kako se odnosio prema Svojim neprijateljima koji su Ga razapeli? Apostol Pavle je pisao o tome: „Upotpunite moju radost, da isto mislite, da istu ljubav imate, jednodušni, jednomisleni: ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu, nego smirenjem smatrajte jedan drugoga većim od sebe. Ne starajte se svako za svoje, nego svako i za ono što je drugih“ (Fil. 2, 2-4).
Pa i u našem životu se dešava da nam lakše biva da volimo one koji su daleko od nas i sa kojima se viđamo samo povremeno. To je jasno: svako se trudi da pred drugim izgleda što dostojanstvenije, privlačnije i da ne ispoljava svoje negativne osobine. I to lako polazi za rukom ako je opštenje retko. Pri bližem kontaktu sa ljudima sve više se otkrivaju strane koje su za nas neprijatne. Zbog toga ispada da je bližnje mnogo teže voleti, nego one daljnje. Ali ljubav prema daljnjim, makar izgledala i kao laka, ne može biti duboka jer nije iskušana ozbiljnim opštenjem i zajedničkim rešavanjem nekih problema.
Da li to znači da se prava ljubav proverava svakodnevno? Da, ona se izražava u sitnicima na koje mi tako ne volimo da obraćamo pažnju. Ona se posebno ispoljava u dobroti i milosti, koje prema bližnjim upravo treba projavljivati svaki dan.
U zaključku bih želeo da citiram reči Svetog Teofana Zatvornika: „Temeljna, izvorna zapovest glasi: ljubi. Mala reč a iskazuje sveobuhvatno delo. Lako je reći – ljubi, ali nije lako dostići pravu meru ljubavi. Međutim, nije sasvim jasno ni to kako je dostići, pa zbog toga Spasitelj u cilju pojašnjenja dopunjava ovu zapovest drugim pravilima: Ljubi kao samoga sebe (Mt. 22, 39), i kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima (Lk. 6, 31). Tu se ukazuje mera ljubavi, možemo reći, bezmerna; jer da li postoji mera ljubavi prema samome sebi i dobro koje ne bi sebi poželeo neko od drugih? Međutim, ova preporuka nije neizvodljiva. I cela stvar se sastoji u tome da se uđe u potpuno saosećanje sa drugima, i to tako da njihova osećanja sasvim prebacuješ na sebe, tj. da se osećaš onako kako se oni osećaju. Kada se to desi, onda ne treba ni ukazivati šta je u tom slučaju potrebno učiniti za druge: samo srce će ukazati.
Ti se samo pobrini da neguješ saosećanje, inače će istog trenutka nastupiti egoizam, vratiti te k sebi i tu te zatvoriti. Onda ni prstom nećeš mrdnuti za drugoga, ni pogledati ga nećeš, makar on i umirao. Kada je Gospod rekao: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe, On je želeo da umesto nas u nama, odnosno u našim srcima, bude bližnji. Ukoliko pak tamo, kao i obično, bude stajalo naše „ja“, onda se dobru ne nadaj.
Sveštenik Valerije Duhanjin
