Pakao je ostrvska država u kojoj celi birokratski aparat radi na tome da je što više građana napusti. Ova pretpostavka, kao samo jedna od mogućih, polazišna je tačka tumačenja filma Lazarev put, koji nam je darovan kroz kinematografsko autorstvo Ivana Jovića i scenario njegove supruge Monje Jović.
Čitav film predstavlja udar na naše ustaljene predstave o adu, stvarajući efektnu i složenu simboličku strukturu. Nema predmeta na sceni koji simbolički ne progovara, a napor koji uložimo u dekodiranje ovog složenog semantičkog tkanja vraća nam istinskim katarzičnim iskustvom koje u nama stvara osećanje žive radosti vaskrsenja. Mislim da može biti samo jedne, i to vrlo jednostavne definicije pravoslavne umetnosti – to je svaka umetnost koja je hristocentrična.
Otuda ovaj film predstavlja autentičnu objavu upravo takve umetnosti, koja je vešto izbegla opasnosti puke estetske pobožnosti i ustaljenog „diskursa vernih“ i uspela da na autentičan način objavi delo Onoga koji je „izlio besmrtnost ljudima“.
Službe rade danonoćno
Još je Niče pisao da je država ime najhladnijeg od svih hladnih čudovišta. Posmatran u tom ključu, paralelizam između pakla i države, shvaćene kao birokratsko-tehnički aparat naspram kog ne postojimo kao ličnosti, postaje izrazito efektan.
Film počinje kafkijanskom atmosferom koju razblažuju elementi komičnosti. Ova komičnost ostvaruje veoma efektnu ulogu – gledalac se veoma brzo identifikuje sa Lazarom Ostojićem, koga kao glavnog junaka igra Ivan Bosiljčić. Lazar se kroz čitav film šeta od službenika do službenika u nadi da će prikupiti dokumentaciju potrebnu da napusti ostrvo.
Ipak, upravo iskustvo putem kog je ostvarena identifikacija biće u potpunosti simbolički preinačeno. Šta ako je zaista tačno ono što nam službenici govore; šta ako je zaista kompletna dokumentacija u našem najvećem interesu, a ne puki hir nehumanog sistema?
Od samog početka u ponašanju službenika ima nečeg neljudskog. Njihovi pogledi, čudna zagledanost, minimalizam njihovih pokreta i hladno-srdačna smirenost njihovog glasa. Takođe, tu su i neobične radnje koje izvode – pečatiranje pesnicom, iritantno povlačenje prsta po papiru, igra sa klikerom, pravljenje origamija i farbanje maketa malih stolica.
Zaista, film je pun mesta neodređenosti koja su izrazito potentna za mnogostruko tumačenje. Ipak, jedna od pretpostavki može biti da službenici nisu drugo do anđeli. Reč anđeo zapravo i jeste ime službe (glasnik, vesnik), a tek sekundarno ime duhovnog bića.
Možemo razumeti odsustvo krila kao nužno autorsko preoblikovanje, ali treba imati u vidu da se isprva anđeli i nisu ikonopisali sa krilima. To je običaj koji se ustalio tek u 4. veku (prisećam se ovde anegdote vladike Atanasija u kojoj pominje da je jedan učenik nacrtao anđela sa jednim krilom, a kada ga je učiteljica ukorila i pitala gde je video anđela sa jednim krilom, on je lucidno odgovorio – a gde ste vi videli sa dva?).
Uostalom, i na samoj zastavi države koju Lazar pokušava da napusti izobražen je heruvim. U jednom trenutku će službenik koga igra Nebojša Dugalić i sam reći: „Naše službe rade danonoćno.“
Anđeli Božji, iako su na prvi pogled prikazani kao distancirani i hladni, očevidno sastradavaju sa Lazarom. Poslednja službenica sa kojom će se sresti uzdržano, ali iskreno proliva suze nad njegovim promašajima.
Pakao mediteranske lepote
Prostor u kom se radnja odigrava maestralno su odigrala ostrva Santorinija. Film je premrežen kadrovima koji prikazuju divnost prirode, ali su oni prikazani tako da priroda deluje surovo u svojoj lepoti. Scene u kojima se vulkanske stene nemilosrdno odupiru moru (možda kao naletima Božjeg prisustva?) dodatno su pojačane akustičnim efektom muzike koja priziva atmosferu kosmičkih teogonijskih dešavanja.
Uopšte, reklo bi se da kroz čitav film postoji dvostruka komunikacija sa gledaocem – dok kadrovi prikazuju pojavni svet, akustički plan filma oslikava unutrašnja duhovna stanja koja nam daju posebna značenja samih filmskih slika.
Grad u kome Lazar boravi je prelepa pustoš. Onostrani minimalizam belih građevina, ulice bez ljudi, nemost prirode, zapravo istinski progovaraju o stanju koje se u pravoslavnoj tradiciji poistovećuje sa samim paklom, a to je usamljenost i mesto neviđenja drugog. Treba imati u vidu da je Lazar Ostojić ulični umetnik, čiji se profesionalni poziv produžava u onostranosti (možda kao daleki odjek vremena kada je profesija bila deo identiteta, a ne prolazna funkcija pojedinca u društvu).
Ipak, iako Lazar i dalje izvodi svoje nastupe, kao živa statua pozirajući na raznim mestima ostrva, njega skoro niko ne gleda, osim po koja nema duša sa kojom je on u nemogućnosti da komunicira. Umetnost zahteva drugog, zahteva bližnjeg, jer je ona uvek, kao čin komunikacije, ka drugom usmerena. Otuda pakleni prostor u kom Lazar prebiva suštinski obesmišljava njegovo stvaralaštvo jer ukida samu mogućnost komunikacije.
Iako je ostrvo prazno, od anđela-službenika saznajemo da je ono zapravo pretrpano ljudima koji ga žele napustiti i da se kancelarije službenika nalaze po najbesmislenijim mestima ostrva upravo zbog nedostatka prostora. Dakle, reč je o prostranoj pustoši u kojoj je – tesno.
Film počinje slikom zlatne ribice zarobljene u akvarijumu, dok u pozadini pleni plavina mora. Iako već sama po sebi izrazito simbolična, ova slika dobija posebna značenja kroz dalji tok filma. Možemo primetiti da skoro svaki od anđela-službenika kraj sebe ima poneku zlatnu ribicu koju neguje i hrani. Ove zlatne ribice zarobljene u male akvarijume mogu biti shvaćene kao hrišćanske duše.
Kroz čitav film more je simbol Božje blagodati koja u potpunosti okružuje ostrvo pakla, neprestano pokušavajući da se preko njega izlije. Duše hrišćana ogrezle u greh prikazane su kao zlatne ribice koje neprestano borave u blagodati Božjoj dobijenoj krštenjem, ali koje sopstvenim izborom odsecaju sebe od celine i zajednice, te stoga prebivaju u akvarijumu, kao maloj slici izabrane samodovoljnosti.
Zanimljiva je scena u kojoj Lazar zaluta kod službenika zaduženog za teritorije Afrike i Bliskog istoka. Anđeo-službenik saopštava Lazaru da bi mu bilo mnogo lakše da ne putuje sam i da je ostrvo puno grupa ljudi iz Afrike i sa Bliskog istoka koji putuju zajedno. Prethodna službenica će mu napomenuti da je „lakše razumeti proceduru u grupi; ljudi koji putuju zajedno dele zajedničko iskustvo“. Lazar će u svom egocentrizmu uopšte negirati postojanje zajedničkog iskustva.
Za razliku od ostalih anđela-službenika, onaj koji je zadužen za grupe iz Afrike i Bliskog istoka neće imati kraj sebe zlatnu ribicu, već maleni kaktus koji takođe prebiva u akvarijumu. U jednom trenutku, anđeo-službenik će pipetom izliti nekoliko kapi vode i na maleni kaktus koji čuva kraj prozora.
I duše nekrštenih žive od blagodati Božje, a njihova šansa za spasenje veća je utoliko što su se u afričkim i istočnim društvima održali elementi zajednice, dok Lazar kao evropski čovek i u onostranosti proživljava tragediju individualizma. Drugi je uvek prvi preduslov našeg spasenja, saputnik koji čini naše duhovno uzrastanje mogućim.
Živa statua
Kao živa statua, Lazar se uvek šminka i oblači u belo. Bela boja odbija svetlost, pokušavajući da sama svetli. Tumačim ovo Lazarevo stanje kroz zanimljivo zapažanje jednog mog dragog prijatelja, dečanskog monaha, o tome zašto se monasi oblače u crno. On je primetio da je crna ona boja koja privlači svetlost, te stoga monasi nose crno kao ljudi koji su čitav život posvetili prizivanju Božje svetlosti.
U tom ključu Lazareva belina može biti protumačena kao odraz stanja potpune gordosti. Njegov krajnji ulazak u more, koji će uslediti nakon pokajanja, prvo će se odraziti na postepeno spiranje beline sa njegovog lica.
Lazareva promašenost, na koju je već ukazano kroz obesmišljavanje njegove umetnosti, kojoj se on posvetio isekavši odnose sa svim ljudskim bićima, prikazana je i kroz njegov razgovor sa jednom od službenica. Objašnjavajući joj kako uspeva da satima stoji nepomičan, on pominje da to uspeva tako što sebe čini odsutnim. Na to će mu ona odgovoriti da je upravo ta odsutnost možda njegov glavni problem (setimo se da pokajanje bludnog sina počinje rečima „kad dođe k sebi“, što znači da je sve vreme tokom greha bio iz sebe odsutan).
Najduži razgovor u filmu odvija se između Lazara i anđela-službenika koga igra Nebojša Dugalić. Kroz Lazareve odgovore na „rutinska“ pitanja saznajemo mnogo o njegovoj prošlosti. Pitanja na koje on odgovara isprva izgledaju kao birokratska, ali postepeno postaju pitanja koja se tiču njegovih najdubljih odnosa sa bližnjima. Otvarajući rane prekinutih odnosa, Lazar kroz ovaj razgovor prolazi kroz lepezu emocija koje će ga na kraju dovesti do pokajanja.
Ono što je izrazito zanimljivo, a što pokazuje ukorenjenost ovog filma u pravoslavnu tradiciju, predstavlja to što su pitanja anđela-službenika bila usmerena isključivo na Lazareve odnose sa bližnjima, a ne na puke prestupe hrišćanskog morala i poroke, kojima se neretko u životu crkve pridaje tako mnogo pažnje.
Tokom ovog razgovora saznajemo i ključni razlog Lazareve želje da napusti ostrvo. „Otac me zove svakoga dana“, reći će Lazar.
U kontekstu dešavanja jasno nam je da reč otac može imati dvostruko značenje: biološkog Lazarevog oca, koji ga zaista u filmu traži, i Oca nebeskog. Simbolički se ovo tumačenje može potvrditi kratkim scenama koje prikazuju Lazarevo sećanje na prošlost. U njima Lazarev biološki otac, kao vinogradar, povlači kanape sa zvončićima kojima je prožet ceo vinograd. Na zvuk zvončića, vinograd će napustiti mnoštvo ptica, kao što gresi napuštaju dušu kada se u nju useli Gospod.
Upravo će zvuk zvončića ispratiti trenutke Lazarevog pokajanja u razgovoru sa Višim službenikom.
Nije ovde, jer ustade
Strpljivo i postepeno građenje kompleksnog sistema simbola na kraju nas dovodi do objave vaskrsenja, koje će proglasiti vaskršnji tropar na grčkom. Lazar je postao belji od snega – zvezda na bioskopskom platnu koja se duboko urezuje u naša srca. Tužno je, ali istinito, da se neretko po automatizmu krstimo u prigodnim prilikama.
Na kraju ovog filma ta potreba došla je iz dubine bića.
Film Lazarev put zaista predstavlja objavu pravoslavne umetnosti u nekom novom svetlu na koje nismo navikli. Ipak, treba naglasiti da složenu alegoriju koju ovaj film gradi ne treba tumačiti u kontekstu pitanja o mitrarstvima ili čistilištu. To bi predstavljalo skretanje sa centralnog kanala putem kog ovo delo pokušava sa nama da komunicira.
A, poruka je jasna, divna, jevanđelska – Hristos vaskrse!
