Posle dvonedeljnih protesta i štrajkova širom Srbije, zbog nepriznavanja rezultata izbora 24. septembra 2000. godine, centralne demonstracije održane su 5. oktobra u Beogradu. Na poziv „Demokratske opozicije Srbije“ (DOS) okupilo se više stotina hiljada ljudi iz cele zemlje. Masovne demonstracije građana primorale su tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića da prizna izborni poraz i ode s vlasti.
Prošle su 24 godine, a Srbi još ne mogu da se dogovore šta za njih predstavlja 5. oktobar. Jedni govore da se „dogodio narod“, drugi da je plemenita ideja zloupotrebljena u periodu poslije. Neki smatraju da je tada izvršen puč i da je Srbija poražena.
Nerešiva enigma
I dan danas 5. oktobar je nerešiva enigma za Srbe i tačka sporenja. Sve ono što se desilo tog dana ostaje u izmaglici raznih teorija, tumačenja i objašnjenja. Bilo kako bilo, faktografija kaže da je tog dana smenjena vlast Slobodana Miloševića, do tada neprikosnovenog (i često osporavanog) lidera Srba. Srbija je dobila novog lidera, tačnije dvojicu – Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu.
I danas traju trvenja da li je Srbija tada postala demokratska zemlja ili je sve bilo uvod u protektorat. Tačno je da je vladavina Miloševića bila daleko od demokratske. Njegove pristalice to opravdavaju činjenicom da je zemlja bila pod stalnim pritiscima spolja. Prema njima, drugačiji način vladavine nije bio moguć. Za njegove protivnike, Milošević je svoje poraze spolja prikrivao „diktaturom unutra“.
Dok je za jedne 5. oktobar dan oslobođenja zemlje, za druge je dan kad je srušena država.
Mnogi su govorili da je u Srbiji zavladala demokratija, ali sve je više ličilo na anarhiju. Spletke, podmetanja i različita razmišljanja novih vlasti o načinu smene višedecenijskog komunističkog sistema prouzrokovali su da nova vlast izgleda nesposobno i smušeno. Od ogromnih nadanja srpskog naroda, razočarenje je postalo sve veće. Pomalo i zbog toga što su se brojni kadrovi SPS-a i JUL-a infiltrirali u novu vlast. Kako se kaže, samo su preobukli odela.
Možda su Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica imali viziju, verovatno, ali definitivno nisu imali alate da je realizuju. No, o njima sud treba ostaviti svakom pojedincu. Ali valja reći da mnogi – kako kritičari, tako i navodne pristalice ove dvojice – danas potpuno pogrešno predstavljaju njihovu ulogu i politiku. Istina je, kako to obično biva, negde u sredini.
Šta se desilo 5. oktobra?
Počelo je tako što je Savezna izborna komisija (SIK) osporila pobedu Vojislava Koštunice, kandidata Demokratske opozicije Srbije (DOS) na izborima za predsednika SRJ održanim 24. septembra 2000. godine.
Iz SIK-a je saopšteno da je Vojislav Koštunica osvojio 49 odsto glasova. To je prema njihovim navodima, kandidata ondašnje udružene opozicije moglo samo da odvede u drugi krug predsedničkih izbora zajedno sa Slobodanom Miloševićem.
Savezna izborna komisija je utvrdila da „nijedan kandidat u prvom glasanju nije dobio većinu“. Saopšteno da će se obaviti drugi krug glasanja. Nakon toga su čelnici DOS-a „pozvali narod Srbije na blokadu svih institucija“.
Udružena opozicija (18 stranaka i pokreta) je proglasila pobedu DOS-a na predsedničkim i lokalnim izborima. Pozvali su građane da se 5. oktobra 2000. okupe ispred Savezne skupštine i „suprotstave izbornoj krađi koju je Savezna izborna komisija sprovela po nalogu Miloševićevog režima“.
DOS je Slobodanu Miloševiću postavio ultimatum da do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana izraženu na saveznim, predsedničkim i lokalnim izborima održanim 24. septembra.
Zahtevano je i da generalni direktor, glavni urednik i uređivački kolegijum Radio-televizije Srbije podnesu ostavke, da RTS promeni uređivačku politiku i omogući objektivno informisanje o zbivanjima u Srbiji.
5. oktobar, demonstracije
Vojislav Koštunica, predsednički kandidat DOS-a, zatražio je od Slobodana Miloševića da prizna poraz u prvom krugu predsedničkih izbora i ukazao na opasnost od izbijanja otvorenih sukoba u Srbiji.
Pristalice DOS-a su od ranog jutra pristizale u Beograd iz cele Srbije, predvođene opozicionim liderima. Policija je bezuspešno pokušavala da zaustavi kolone demonstranata na lokalnim i regionalnim putevima.
Protestovao je veliki broj građana. Grupa ljudi je, oko 15.35, kroz prozor ušla u zgradu parlamenta.
Tokom sukoba policije i demonstranata čula se i pucnjava iz vatrenog oružja. Policija je bacila suzavac u blizini zgrade Radio-televizije Srbije, dok se bager probijao do ulaza. Zgrada RTS-a u Takovskoj ulici je potom zapaljena, a redovni program RTS-a je prestao da se emituje posle 17 časova.
Vojislav Koštunica obratio se predveče građanima sa terase Skupštine grada Beograda, a potom i preko RTS-a.
Demonstranti su tokom cele noći bili u centru Beograda, slaveći pobedu, ali i strepeći od moguće intervencije vojske i drugih bezbednosnih formacija režima.
Slobodan Milošević je 6. oktobra priznao izborni poraz. Vojislav Koštunica je 7. oktobra položio zakletvu pred poslanicima Savezne skupštine i postao predsednik SRJ.
Tokom protesta povređeno je 65 ljudi. Jasmina Jovanović je poginula kada je pala pod točkove kamiona, a Momčilo Stakić preminuo je posledica srčanog udara.
Odbrana volje naroda ili puč?
Istoričar Čedomir Antić, koji je u to vreme bio jedan od vođa studentskih protesta i bivši član Demokratske stranke, kaže da se 5. oktobra dogodilo ono što je bilo očekivano. On je prošle godine u izjavi za RT Balkan rekao da se politička promena desila uz najmanje moguće nasilja.
„To nije bila obojena revolucija, nego odbrana volje naroda. Srbija je pod Slobodanom Miloševićem bila pod prinudnom upravom, ona je bila država pod stečajem“, rekao je Antić.
Napominje da se opozicija odlučila na demonstracije jer niko nije verovao da će Milošević iskreno ući u drugi krug glasanja, jer se pokazalo da su glasovi pokradeni i na prethodnim glasanjima.
Dodaje da su Amerikanci pomogli, ali nisu rukovodili dešavanjima tog dana.
„Niko nije mogao da falsifikuje 800.000 ljudi na ulicama Beograda, niti je neko mogao da podmiti rudare iz ‘Kolubare’ da zaustave rad“, kaže Antić.
Naš sagovornik je izričit u oceni da je DOS, iako je postojao kao ujedinjena opozicija samo dve godine pre toga, ispunio svoja obećanja u narednih pet godina, te da nema govora o izneverenim nadama 5. oktobra.
„Šta ste očekivali? Opozicija je bila sistematski uništavana godinama. Imali smo razvoj u prvih 10 godina nove vlasti veći nego u drugim državama u tom periodu“, ocenjuje Antić i dodaje da je već četiri godine kasnije prosečna plata bila veća nego za vreme Miloševića.
Puč
Vladimir Kršljanin, nekadašnji član SPS-a, s druge strane smatra da je još uvek teško dati konačne sudove o tome šta je 5. oktobar. Ali, prema njemu, se radilo o klasičnom puču koji je pripreman više meseci.
Kako kaže, Zapad nije uspeo NATO agresijom da izvrši smenu vlasti. Ali je zemlju iscrpeo raznim sankcijama što je trajalo 10 godina. Odlučio se za drugi način – pripremu puča svim sredstvima, uz ogroman novac, uz uticaj na medije, ali i korumpiranjem velikog broj pripadnika bezbednosnih i političkih struktura.
„Demonstracije su bile masovne, jer je Zapad pripremao tu stvar. Kao i kod svih pučeva, i te demonstracije nisu ni uzrok ni metod, već su samo paravan da bi se pokazalo da puč navodno ima masovnu podršku naroda“, smatra Kršaljanin.
Kršljanin kaže da niko nikada neće moći da dokaže da je većina podržala 5. oktobar.
Aleksandar Stojanović za Kompasinfo
