Dok se veći deo Evrope spremao za letnju fudbalsku feštu u Nemačkoj, i mala autonomna oblast Kurdistan u severnom Iraku imala je plan kako da zabavi ljubitelje najbitnije sporedne stvari na svetu. Svetsko prvenstvo nepriznatih nacija i nacionalnih manjina (CONIFA World Cup) dodeljeno je Kurdistanu maja 2023, i niz promotivnih spotova pozivao je navijače i radoznale turiste.
Turnir je nažalost otkazan samo mesec dana pre početnog udarca; i zbog putnih troškova koji su gostujućim timovima bili previsoki i zbog nestabilnih političkih prilika na Bliskom istoku. Kurdima i drugim malim narodima ostalo je da sa zavišću gledaju kako ostatak sveta uživa u mesec dana neprekidnog fudbala.
Irak je svojoj kurdskoj manjini priznao autonomiju u koju spadaju jasne granice, sopstvena armija i politička kontrola nad skoro svim detaljima svakodnevnog života. Da biste tamo stigli iz Evrope, potrebna vam je viza koja važi samo za Kurdistan, i prelazak u Irak nezakonit je – što smo shvatili trećeg dana posete.
Sadamovi zločini
Kurdi su ponosni na autonomiju, jer su se za nju – ili za nezavisnost – borili u nekoliko ratova. Neverovatno su gostoljubivi. U živahnom bazaru u centru Erbila brojni mladi ljudi su nas grlili i molili za selfije. Starije zanatlije i prodavci parfema želeli su nam dobrodošlicu.
Već prvog dana u gradu, pozvani smo na svadbu. Dok smo radoznalo gledali proslavu i osluškivali muziku, spazio nas je Raman, student medicine koji govori besprekoran engleski, i pozvao nas da se pridružimo. Posle mnogo vode, koka-kole, baklave i fotografija sa celom familijom, jedva su nas pustili da odemo.
Sutradan, tokom napornog hoda do Džalil Hajat džamije po paklenoj vrućini, vlasnik čajdžinice odbio je da nam naplati čaj i vodu, dok je taksista tek uz mnogo gunđanja pristao da primi novac za dvadesetominutnu vožnju natrag.
Kurdima život nije bio lagodan. Režim Sadama Huseina poveo je totalni rat protiv kurdskih pobunjenika sedamdesetih i osamdesetih. Kampanja Anfal je 1988. naterala stotine hiljade Kurda da beže ka Turskoj preko zaleđenih planina. Rođak i desna ruka Huseina, zloglasni „Hemijski Ali“, hemijskim oružjem je pobio pet hiljada ljudi u samo jednom napadu na Halabdžu. Procenjuje se da je u toj kampanji stradalo i do sto hiljada ljudi.
Husein je nakon međunarodnog pritiska 1992. dodelio Kurdima određenu autonomiju, i odnosi Kurdistana i vlade u Bagdadu – kao i njihovih naroda – sve vreme od tada imaju dobre i loše dane.
Huseinov režim činio se sekularnim, ali je njegova politika prema Kurdima uvek počivala na nepoverenju i represiji. Pokušavao je da arabizacijom razvodni stanovništvo i oslabi kurdski nacionalni identitet. Kurdi su se ipak oduprli, i mnogi od njih – uključujući tu i našeg prijatelja Ramana – tvrde da ne znaju ni reč arapskog. Susret sa Jazidima
I druge su iračke manjine pod Huseinom povremeno dobijale poseban status, a Kurdistan je dom i značajnom broju asirskih hrišćana, kao i najvećoj svetskoj zajednici Jazida. Hrišćani su podeljeni na istočno pravoslavnu i haldejsku katoličku denominaciju, dok Jazidi upražnjavaju religiju staru sedam hiljada godina.
Autonomna vlada na papiru podstiče prava i integraciju ovih zajednica, i gradi sekularno društvo. Tome je dokaz i zakon o verskoj nastavi u državnim školama iz 2012, koji sve svetske religije smatra ravnopravnim. Poznavaoci su u brojnim prilikama opisali Kurdistan kao jedno od poslednjih utočišta sekularizma u delu sveta poznatom po verskim ekstremima. Sudeći po dobrodošlici koja nas je dočekala u oblastima sa kurdskom većinom, ta je tvrdnja validna.
Huseinov režim činio se sekularnim, ali je njegova politika prema Kurdima uvek počivala na nepoverenju i represiji
Neki ohrabrujući elementi postoje, sloboda veroispovesti je garantovana, ali šta sekularizam i prava manjina zaista znače, i kako izgledaju u Kurdistanu mimo autonomije koju su Kurdi dobili?
U selo Lališ – koje Jazidi smatraju svojom Mekom – stigli smo u sredu po podne, na sveti dan jazidske vere. Mesto staro četiri hiljade godina ima nekoliko skromnih kuća među brojnim kulama, svetilištima i bogomoljama, i svako ko želi da uđe u selo mora da se izuje.
U selu zvanično živi svega dvadeset petoro ljudi, ali je svejedno centar svetske zajednice Jazida jer u okolnoj oblasti živi većina od sedamsto hiljada Jazida. Desetine ljudi obavljale su rituale u brojnim svetilištima dok su njihova deca jurila okolo u svečanoj odeći posle obilnog tradicionalnog ručka.
Islamska država ubila je pet hiljada Jazida, a procenjuje se da je kidnapovala i prodala deset hiljada njihovih žena i devojaka. Malo ko ovde govori engleski, ali upoznali smo porodicu Jazida iz Švedske, koja nam je objasnila neke osnovne rituale. Nismo ih pitali kako su dospeli u Švedsku.
Mnogi su ljudi bežali ka utočištu u Lališu, svega 50 kilometara od Mosula, nekadašnje glavne regionalne baze Islamske države. Dok smo mi sami pokušavali da stignemo do Lališa, pogrešnim skretanjem smo završili na putu na Mosul, i dospeli do iračkog – a ne kurdskog – kontrolnog punkta. Posle četrdeset minuta nervoze, naređeno nam je da se okrenemo.
Centri asirskog hrišćanstva
Na jedinom putu kojim smo za Lališ mogli, nalaze se i dva centra asirskog hrišćanstva. Pravoslavni manastir Mar Mataj iz četvrtog veka čuvao je neke od najvrednijih knjiga te veroispovesti dok nisu stradale u kurdskim prepadima u 12. i 14. veku. Sam manastir nije stradao dok je Islamska država harala regionom, ali još postoji kontrolni punkt na dnu krivudavog puta kojim se stiže do renoviranog Mar Mataja.
U sledećoj dolini nalazi se manastir Raban Hormizd iz sedmog veka, središte haldejske katoličke crkve. Sakriven visoko u brdima, ušuškan iza klisure, samom lokacijom govori o progonima. Napušten nakon osmansko-persijskog rata u 18. veku, opljačkan je pa ponovo otvoren početkom devetnaestog. Nedavno, početkom 2010-ih, izbegao je kandže brutalnog režima sa juga, ali vernici su još na oprezu.
Islamska država ubila je pet hiljada Jazida, a procenjuje se da je kidnapovala i prodala deset hiljada njihovih žena i devojaka
Grad Alkoš, koji opslužuje manastir, dom je svega četiri i po hiljade ljudi, i svi pripadaju haldejskoj katoličkoj veri prema rečima Josifa, kustosa lokalnog muzeja. Oblast je ipak šarenolika, tvrdi Josif, i stalna postavka muzeja ima brojne podsetnike na zajednički život od osmanskog doba do 1940-ih.
Josif sa simpatijama govori o Pešmergi, kurdskim pobunjenicima protiv režima Sadama Huseina. O tom vremenu, međutim, govori malo, i radije priča o tome kako je Pešmerga branila autonomnu provinciju od Islamske države, i kako i danas uspeva da održi mir. Većina pobunjenika uklopila se u vojne ili policijske snage Kurdistana, i moguće je videti ih na kontrolnim punktovima.
Josifove simpatije nisu rezervisane samo za kurdske vlasti. Podvlači da je bagdadski režim pomirljiv, što obezbeđuje prava manjina na severu. Pije čašu domaćeg vina, i čini se da ga ne brine to što bi samo dvadeset kilometara južnije mogao da bude uhapšen i kažnjen sa deset hiljada dolara samo zbog toga što alkohol poseduje.
Uprkos svemu tome, o prilikama govori Josif iskreno: „Došli ste iz Duhoka? Ovo selo je istočno pravoslavno, a ovo je katoličko. Ovde je još jedno katoličko, ali ovo pripada kurdskim muslimanima, a ovo arapskim“, objašnjava dok crta mapu sela između Duhoka i Mosula.
Čini se da se razlike svih tih verskih zajednica tolerišu, manjinske grupe imaju kulturnu autonomiju, ali nema mnogo integracije. Čak su i u Erbilu hrišćanske zajednice grupisane na severu grada, gde je nacionalna zastava Asiraca motiv grafita širom naselja. Slično tome, sa auto-puta koji vodi u Duhok, svako je selo vidno hrišćansko, jazidsko ili muslimansko, jer vidik krase tornjevi, kule ili minareti.
Nestabilni mir
Kritičari tvrde da političko vođstvo Kurda koristi manjinske grupe za svoje svrhe, da su vođe tih zajednica dobile preveliku političku moć – i novac – kako bi svoje zajednice držale u koloni. Manjinskim grupama je isprva ponuđeno jedanaest mesta u kurdskom parlamentu, ali to je navodno samo omogućilo Kurdistanskoj demokratskoj stranci (KDP) da čvršće prigrabi vlast, što čini otkako je Bagdad zauzeo Kirkuk, središte rivalske kurdske frakcije, nakon referenduma o kurdskoj nezavisnosti 2017.
Bagdad je na sve to uzvratio oduzimajući manjinskim grupama garantovana mesta u parlamentu, i kasnije im vraćajući samo pet. Hrišćanske političke vođe tvrde da im to onemogućuje da se probiju u regionalni parlament, ali krive obe glavne kurdske partije, i KDP i Patriotsku zajednica Kurda (PUK).
Uzimajući u obzir istoriju regiona i geopolitičku situaciju ove godine, ne treba da čudi to što su manjinska prava lopta na terenu političkih igara. Kurdistan čuva sekularnu reputaciju, ali Irak i Turska su potpisali sporazume kojima odbijaju kurdske separatističke namere. Samo nekoliko dana nakon što smo napustili ovu oblast, turske snage su napale preko 600 sela oko Duhoka, navodno pokušavajući da eliminišu kurdske „teroriste“. Irak je veoma glasno ćutao.
U susednom Iranu, gde živi više od osam miliona Kurda, upravo su se završili napeti izbori. Sirija se još suočava sa posledicama građanskog rata, a Islamska država je i dalje pretnja koja je svakome na pameti. Mir je nestabilan, o čemu svedoče stotine kontrolnih punktova Kurdistana.
Fudbal, međutim, povezuje sve zajednice. U skoro svakom selu, pa i najmanjem, videli smo nove terene za mali fudbal, obično sa reflektorima. Neko je u Kurdistanu uvideo moć sporta, svejedno da li je time zadovoljavao taštinu, pokušavao da iskopa novu svetsku zvezdu, ili zaista želeo da ljude zbliži. Šta god bio razlog, to bi sigurno moglo da pomogne povezivanju rasparanih zajednica.
Sumnjičavi mogu da tvrde kako bi fudbal dodatno delio ljude ako bi zajednice igrale jedne protiv drugih. U Evropi smo, međutim, na primeru Kilijana Mbapea i njegovih komentara protiv francuske desnice, videli kako fudbal može da ujedini ljude u multikulturnom i kosmopolitskom identitetu. I sam Irak bi mogao da profitira ako bi ih Kurd, Asirac ili Jazid vodio na Svetsko prvenstvo 2026.
Nećemo saznati da li bi „nacionalni“ tim Kurdistana povezao raznovrsne zajednice na CONIFA 2024. Ali svakako vredi pokušati u regionu koji je ovoliko razoren ratom i nepoverenjem. Sada je lopta u nogama vlasti i lidera zajednica, i na njima je da obezbede dugotrajan mir, a možda i jedinstvenije društvo.
