Krajem 19. i početkom 20. veka, Argentina je bila jedna od najbogatijih zemalja na svetu, a prestonicu ove latinoameričke zemlje, Buenos Ajres, nazivali su „Parizom Južne Amerike“. Njen ekonomski prosperitet je bio zasnovan na nekoliko ključnih faktora.
Poljoprivredni procvat
Ogromne i plodne pampas prerije učinile su Argentinu jednom od vodećih svetskih proizvođača govedine i pšenice. Zemlja je iskoristila globalnu potražnju za ovim robama, postajući značajan izvoznik, a poljoprivredni procvat je bio olakšan uvođenjem modernih poljoprivrednih tehnika i mašina, često uvezenih iz Evrope.
Strane investicije i razvoj infrastrukture
Strane, posebno britanske investicije, slivale su se u Argentinu, finansirajući razvoj infrastrukture kao što su železnice, luke i urbane komunalne usluge. Ove investicije nisu samo podržavale ekonomiju zasnovanu na izvozu, već su podstakle i industrijski rast.
Liberalna imigraciona politika Argentine privukla je milione Evropljana, posebno iz Italije i Španije. Ovi imigranti su doneli veštine, radnu snagu i kulturne uticaje koji su obogatili argentinsko društvo i ekonomiju. Buenos Ajres, glavni grad, transformisao se u kosmopolitsku metropolu sa vibrantnom kulturnom scenom, zarađujući nadimak „Pariz Južne Amerike“.
Reminder that Argentina was once as rich as the US and Buenos Aires was „the Paris of South America“.
So what happened?
Here’s how it looked — and what it teaches us… (thread) 🧵 pic.twitter.com/kVGdMudMls
— Culture Critic (@Culture_Crit) July 24, 2024
Politička stabilnost i liberalne ekonomske politike
Tokom ovog perioda, Argentina je uživala relativnu političku stabilnost i usvojila liberalne ekonomske politike koje su podsticale trgovinu i investicije. Vlada je podržavala slobodno tržište, što je dodatno stimulisalo rast i razvoj ove južnoameričke zemlje.
Početak pada (politička i ekonomska nestabilnost
Početak 20. veka, posebno 1930-ih godina, označio je početak pada Argentine:
Velika depresija 1930-ih imala je dubok uticaj na argentinsku ekonomiju. Kako je globalna potražnja za poljoprivrednim proizvodima opala, tako su opali i prihodi Argentine od izvoza. Ekonomski pad je otkrio ranjivosti ekonomije koja je bila snažno oslonjena na izvozne proizvode.
1930-e su takođe donele porast političke nestabilnosti u Argentini. Vojni udar 1930. godine zbacio je predsednika Huana Hipolita Irigoena, što je dovelo do serije kratkotrajnih i često korumpiranih vlada. Politička nestabilnost je narušila poverenje investitora i ometala dosledno vođenje ekonomske politike.
Kao odgovor na ekonomske izazove, Argentina je usvojila politiku supstitucije uvoza, s ciljem smanjenja zavisnosti od uvoznih dobara kroz razvoj domaće industrije. Iako je ova politika dovela do izvesnog industrijskog rasta, takođe je rezultirala neefikasnošću, protekcionizmom i fokusiranjem na domaća tržišta nauštrb konkurentnosti izvoza.
Peronizam i njegove posledice
Uspon Huana Dominga Perona 1940-ih godina doneo je značajne promene u političkom i ekonomskom pejzažu Argentine.
Peron je sproveo mešavinu nacionalističkih i populističkih politika, uključujući nacionalizaciju ključnih industrija, povećanu državnu intervenciju u ekonomiji i opsežne socijalne programe. Ove politike su bile popularne među radničkom klasom i pomogle su u smanjenju nejednakosti u prihodima.
Ekonomske neefikasnosti i korupcija
Međutim, Peronove politike su takođe dovele do ekonomskih neefikasnosti, korupcije i povećane javne potrošnje. Nacionalizacija industrija je često rezultirala lošim upravljanjem i smanjenom produktivnošću, a opsežna kontrola države nad ekonomijom gušila je inovacije i konkurentnost.
Sredinom 20. veka usledilo je nekoliko vojnih udara, što je dovelo do perioda autoritarne vladavine. Svaki režim je sprovodio različite ekonomske politike, često poništavajući mere prethodnih vlada. Ova nedoslednost je stvorila ekonomsku nesigurnost i dodatno odvratila investicije.
Ekonomska kriza krajem 20. veka
Druga polovina 20. veka bila je obeležena teškim ekonomskim krizama.
Tokom 1970-ih i 1980-ih, Argentina se intenzivno zaduživala kod međunarodnih kreditora kako bi finansirala razvojne projekte i javnu potrošnju. Akumulacija duga, zajedno sa neefikasnim ekonomskim politikama, dovela je do dužničke krize. Argentina je 1982. godine proglasila bankrot, što je izazvalo ekonomsku pometnju.
Kasne 1980-e obeležene su hiperinflacijom, sa stopama inflacije koje su dostizale i do 5.000% godišnje. Hiperinflacija je uništila štednju, destabilizovala ekonomiju i gurnula milione u siromaštvo.
Neoliberalne reforme
Tokom 1990-ih, predsednik Karlos Menem uveo je neoliberalne reforme, uključujući privatizaciju državnih preduzeća, deregulaciju i liberalizaciju trgovine. Ove mere su inicijalno stabilizovale ekonomiju i smanjile inflaciju, ali su takođe dovele do povećanja nezaposlenosti, socijalne nejednakosti i gubitka socijalnih mreža.
Početak novog milenijuma doneo je jednu od najgorih ekonomskih kriza u istoriji Argentine. Godine 2001, zemlja je ponovo proglasila bankrot, što je dovelo do masovne nezaposlenosti, raširenog siromaštva i društvenih nemira. Kriza je ozbiljno narušila poverenje javnosti u vladu i finansijske institucije.
21. Vek: Nastavak Izazova
U 21. veku, Argentina se i dalje suočava sa značajnim ekonomskim i političkim izazovima.
Uprkos periodima rasta, argentinska ekonomija ostaje nestabilna. Visoka inflacija, ponovljene dužničke krize i fiskalni deficiti ometaju održivi razvoj. Vlada se bori da sprovede dosledne i efikasne ekonomske politike.
Međutim, politička polarizacija između levih i desnih partija dovodi do čestih promena u smeru politika. Napori svake administracije da reši ekonomske probleme često su poništavani ili menjani od strane narednih vlada, stvarajući ciklus nestabilnosti.
Ovo se odrazilo i na ekonomiju, tako da su ekonomske politike tokom decenija često pogoršavale socijalnu nejednakost. Bogatstvo i prilike ostaju koncentrisani u rukama nekolicine, dok značajan deo stanovništva i dalje živi u siromaštvu.
Što se tiče integracija Argentine u globalnu ekonomiju bilo je dosta neuspelih pokušaja. Periodi protekcionizma su se smenjivali sa pokušajima otvaranja ekonomije, što je uticalo na konkurentnost zemlje i njenu atraktivnost za strane investitore.
Kulturna Otpornost
Uprkos ekonomskim izazovima, Argentina je zadržala snažne kulturne i obrazovne institucije.
Buenos Ajres ostaje kulturni centar Latinske Amerike, poznat po svom kulturnom nasleđu i doprinosima književnosti, muzici i umetnosti. Vibrantna kulturna scena grada i dalje privlači turiste i ljubitelje kulture iz celog sveta.
Argentina ima dobro razvijen obrazovni sistem i tradiciju intelektualnih i naučnih doprinosa. Zemlja je iznedrila brojne nobelovce u naukama i književnosti, što odražava njen stalni naglasak na obrazovanju i istraživanju.
Neki od najpoznatijih argentinskih književnika su: Hulio Kortazar, Adolfo Kaseres, Manuel Puđ i naravno Horhe Luis Borhes.
Priča o padu Argentine od prosperiteta do ekonomske krize je složen splet političkih, ekonomskih i društvenih faktora.
Od poljoprivrednog procvata i liberalnih ekonomskih politika ranog 20. veka, preko političke nestabilnosti, ekonomskog lošeg upravljanja i dužničkih kriza u kasnijim godinama, put Argentine odražava izazove održavanja dugoročne ekonomske stabilnosti i rasta.
Dolazak Havijera Mileia na vlast
Argentina se i danas nalazi u nezavidnoj situaciji i teškoj krizi, inflacija je preko 300% , a na čelu države se nalazi liberalni predsednik Havijer Milei.
Milej je poznat kao ekonomista, politički filozof, matematičar, a ostao je upamćen tokom svoje kampanje po zabavljačkim nastupima, noseći motornu testeru i ogromni dolar sa svojim likom. Motornom testerom je ukazivao na neophodne „rezove“ u posrnuloj ekonomiji, gde je 40 % stanovništa živelo ispod granica siromaštva, dok je inflacija skočila na vrtoglavih 150 % procenata.
Nošenje i pokazivanje dolara je jasna aluzija na to kojoj zemlji pogoduje njegov dolazak na vlast, ali kojoj političkoj figuri tačno (bivšoj, možda i budućoj – ili sadašnjoj) odgovara njegova pobeda.
Jedan od prvih koraka koje je najavljivao tokom kampanje jeste smanjenje broja ministarstava i ukidanje Centralne banke. Odmah je ukinuo devet ministarstava, čime je smanjen broj zaposlenih u javnom sektoru za 34 %.
Nedugo nakon toga poslao je i pismo Putinu i Si Đinpingu u kojem ističe da je Argentina odbila da se pridruži BRIKS – u. Nakon izbora, popularni Gaučosi su bili na čekanju oko pristupanja ovoj organizaciji, te se su se sada negativno izjasnili u odnosu na prethodni zahtev za pristupanje, što jasno naznačava spoljnopolitički okret ka zapadnom svetu.
Dolazak na vlast populiste u Argentini jasno pokazuje tendenciju rasta ovog pokreta u svetu, a upravo pogodno tlo za širenje populizma jesu krize, ratovi, ekonomske i društvene nestabilnosti, te treba i u narednom periodu očekivati nastavak ovog trenda, što bi sve moglo kulminirati povratkom Donalda Trampa na vlast u Americi.
Uprkos svim problemima, teskobama i smutnim vremenima koji su kroz istoriju zadesili ovu prelepu latinoameričku zemlju, bogato kulturno nasleđe i otporan argentinski duh i dalje su ključni elementi identiteta nacije i ono na čemu opstaje ovaj narod, uprkos političarima koji rade ponajmanje za interese svog sopstvenog naroda.
