Крајем 19. и почетком 20. века, Аргентина је била једна од најбогатијих земаља на свету, а престоницу ове латиноамеричке земље, Буенос Ајрес, називали су „Паризом Јужне Америке“. Њен економски просперитет је био заснован на неколико кључних фактора.
Пољопривредни процват
Огромне и плодне пампас прерије учиниле су Аргентину једном од водећих светских произвођача говедине и пшенице. Земља је искористила глобалну потражњу за овим робама, постајући значајан извозник, a пољопривредни процват је био олакшан увођењем модерних пољопривредних техника и машина, често увезених из Европе.
Стране инвестиције и развој инфраструктуре
Стране, посебно британске инвестиције, сливале су се у Аргентину, финансирајући развој инфраструктуре као што су железнице, луке и урбане комуналне услуге. Ове инвестиције нису само подржавале економију засновану на извозу, већ су подстакле и индустријски раст.
Либерална имиграциона политика Аргентине привукла је милионе Европљана, посебно из Италије и Шпаније. Ови имигранти су донели вештине, радну снагу и културне утицаје који су обогатили аргентинско друштво и економију. Буенос Ајрес, главни град, трансформисао се у космополитску метрополу са вибрантном културном сценом, зарађујући надимак „Париз Јужне Америке“.
Reminder that Argentina was once as rich as the US and Buenos Aires was „the Paris of South America“.
So what happened?
Here’s how it looked — and what it teaches us… (thread) 🧵 pic.twitter.com/kVGdMudMls
— Culture Critic (@Culture_Crit) July 24, 2024
Политичка стабилност и либералне економске политике
Током овог периода, Аргентина је уживала релативну политичку стабилност и усвојила либералне економске политике које су подстицале трговину и инвестиције. Влада је подржавала слободно тржиште, што је додатно стимулисало раст и развој ове јужноамеричке земље.
Почетак пада (политичка и економска нестабилност
Почетак 20. века, посебно 1930-их година, означио је почетак пада Аргентине:
Велика депресија 1930-их имала је дубок утицај на аргентинску економију. Како је глобална потражња за пољопривредним производима опала, тако су опали и приходи Аргентине од извоза. Економски пад је открио рањивости економије која је била снажно ослоњена на извозне производе.
1930-е су такође донеле пораст политичке нестабилности у Аргентини. Војни удар 1930. године збацио је председника Хуана Хиполита Иригоена, што је довело до серије краткотрајних и често корумпираних влада. Политичка нестабилност је нарушила поверење инвеститора и ометала доследно вођење економске политике.
Као одговор на економске изазове, Аргентина је усвојила политику супституције увоза, с циљем смањења зависности од увозних добара кроз развој домаће индустрије. Иако је ова политика довела до извесног индустријског раста, такође је резултирала неефикасношћу, протекционизмом и фокусирањем на домаћа тржишта науштрб конкурентности извоза.
Перонизам и његове последице
Успон Хуана Доминга Перона 1940-их година донео је значајне промене у политичком и економском пејзажу Аргентине.
Перон је спровео мешавину националистичких и популистичких политика, укључујући национализацију кључних индустрија, повећану државну интервенцију у економији и опсежне социјалне програме. Ове политике су биле популарне међу радничком класом и помогле су у смањењу неједнакости у приходима.
Економске неефикасности и корупција
Међутим, Перонове политике су такође довеле до економских неефикасности, корупције и повећане јавне потрошње. Национализација индустрија је често резултирала лошим управљањем и смањеном продуктивношћу, а опсежна контрола државе над економијом гушила је иновације и конкурентност.
Средином 20. века уследило је неколико војних удара, што је довело до периода ауторитарне владавине. Сваки режим је спроводио различите економске политике, често поништавајући мере претходних влада. Ова недоследност је створила економску несигурност и додатно одвратила инвестиције.
Економска криза крајем 20. века
Друга половина 20. века била је обележена тешким економским кризама.
Током 1970-их и 1980-их, Аргентина се интензивно задуживала код међународних кредитора како би финансирала развојне пројекте и јавну потрошњу. Акумулација дуга, заједно са неефикасним економским политикама, довела је до дужничке кризе. Аргентина је 1982. године прогласила банкрот, што је изазвало економску пометњу.
Касне 1980-е обележене су хиперинфлацијом, са стопама инфлације које су достизале и до 5.000% годишње. Хиперинфлација је уништила штедњу, дестабилизовала економију и гурнула милионе у сиромаштво.
Неолибералне реформе
Током 1990-их, председник Карлос Менем увео је неолибералне реформе, укључујући приватизацију државних предузећа, дерегулацију и либерализацију трговине. Ове мере су иницијално стабилизовале економију и смањиле инфлацију, али су такође довеле до повећања незапослености, социјалне неједнакости и губитка социјалних мрежа.
Почетак новог миленијума донео је једну од најгорих економских криза у историји Аргентине. Године 2001, земља је поново прогласила банкрот, што је довело до масовне незапослености, раширеног сиромаштва и друштвених немира. Криза је озбиљно нарушила поверење јавности у владу и финансијске институције.
21. Век: Наставак Изазова
У 21. веку, Аргентина се и даље суочава са значајним економским и политичким изазовима.
Упркос периодима раста, аргентинска економија остаје нестабилна. Висока инфлација, поновљене дужничке кризе и фискални дефицити ометају одрживи развој. Влада се бори да спроведе доследне и ефикасне економске политике.
Mеђутим, политичка поларизација између левих и десних партија доводи до честих промена у смеру политика. Напори сваке администрације да реши економске проблеме често су поништавани или мењани од стране наредних влада, стварајући циклус нестабилности.
Ово се одразило и на економију, тако да су економске политике током деценија често погоршавале социјалну неједнакост. Богатство и прилике остају концентрисани у рукама неколицине, док значајан део становништва и даље живи у сиромаштву.
Што се тиче интеграција Аргентине у глобалну економију било је доста неуспелих покушаја. Периоди протекционизма су се смењивали са покушајима отварања економије, што је утицало на конкурентност земље и њену атрактивност за стране инвеститоре.
Културна Отпорност
Упркос економским изазовима, Аргентина је задржала снажне културне и образовне институције.
Буенос Ајрес остаје културни центар Латинске Америке, познат по свом културном наслеђу и доприносима књижевности, музици и уметности. Вибрантна културна сцена града и даље привлачи туристе и љубитеље културе из целог света.
Аргентина има добро развијен образовни систем и традицију интелектуалних и научних доприноса. Земља је изнедрила бројне нобеловце у наукама и књижевности, што одражава њен стални нагласак на образовању и истраживању.
Неки од најпознатијих аргентинских књижевника су: Хулио Кортазар, Адолфо Касерес, Мануел Пуђ и наравно Хорхе Луис Борхес.
Прича о паду Аргентине од просперитета до економске кризе је сложен сплет политичких, економских и друштвених фактора.
Од пољопривредног процвата и либералних економских политика раног 20. века, преко политичке нестабилности, економског лошег управљања и дужничких криза у каснијим годинама, пут Аргентине одражава изазове одржавања дугорочне економске стабилности и раста.
Долазак Хавијера Милеиа на власт
Аргентина се и данас налази у незавидној ситуацији и тешкој кризи, инфлација је преко 300% , а на челу државе се налази либерални председник Хавијер Милеи.
Милеј је познат као економиста, политички филозоф, математичар, а остао је упамћен током своје кампање по забављачким наступима, носећи моторну тестеру и огромни долар са својим ликом. Моторном тестером је указивао на неопходне „резове“ у посрнулој економији, где је 40 % становништа живело испод граница сиромаштва, док је инфлација скочила на вртоглавих 150 % процената.
Ношење и показивање долара је јасна алузија на то којој земљи погодује његов долазак на власт, али којој политичкој фигури тачно (бившој, можда и будућој – или садашњој) одговара његова победа.
Један од првих корака које је најављивао током кампање јесте смањење броја министарстава и укидање Централне банке. Одмах је укинуо девет министарстава, чиме је смањен број запослених у јавном сектору за 34 %.
Недуго након тога послао је и писмо Путину и Си Ђинпингу у којем истиче да је Аргентина одбила да се придружи БРИКС – у. Након избора, популарни Гаучоси су били на чекању око приступања овој организацији, те се су се сада негативно изјаснили у односу на претходни захтев за приступање, што јасно назначава спољнополитички окрет ка западном свету.
Долазак на власт популисте у Аргентини јасно показује тенденцију раста овог покрета у свету, а управо погодно тло за ширење популизма јесу кризе, ратови, економске и друштвене нестабилности, те треба и у наредном периоду очекивати наставак овог тренда, што би све могло кулминирати повратком Доналда Трампа на власт у Америци.
Упркос свим проблемима, тескобама и смутним временима који су кроз историју задесили ову прелепу латиноамеричку земљу, богато културно наслеђе и отпоран аргентински дух и даље су кључни елементи идентитета нације и оно на чему опстаје овај народ, упркос политичарима који раде понајмање за интересе свог сопственог народа.
