Godina je 1448. i mađarsko-vlaška koalicija koju predvodi Janoš Hunjadi (u našem narodu poznat kao Janko Sibinjanin) kreće ka Kosovu, u pokušaju da porazi Turke Osmanlije i zaustavi njihov dalji prodor na Balkan.

Despot Đurađ Branković, koji je zajedno sa Hunjadijem 1443. godine izvojevao nekoliko velikih pobeda protiv Osmanlija (Bitka kod Niša i bitka na Zlatici, kada je hrišćanska koalicija ušla i u Sofiju), ovog puta bira neutralnost i odbija da uzme učešće u boju na bilo čijoj strani, pokušavajući da sačuva desptovinu uklještenu između “čekića i nakovnja” Ugarskih i Turskih interesa.

Ni ponovljeni Jankovi pozivi Đurađu da se pridruži hrišćanskoj koaliciji nisu urodili plodom (o tome piše i Halkokondil) tako da se vojska na putu kroz Srbiju ponašala kao da je na neprijateljskoj teritoriji, pljačkajući i pustošeći na svom putu ka poprištu bitke.

Višednevna bitka sa Turcima, poznata kao Drugi kosovski boj, odvijala se od 17. do 20. oktobra 1448. godine, ali ugarsko-vlaška vojska ovog puta doživljava slom i težak poraz. Sibinjanin Janko pokušava najpre sa malom grupom svojih vitezova, a zatim potpuno sam, da se nekako domogne Beograda.

Međutim, Đurađ Branković, besan zbog pustošenja i pljačke prilikom prolaska mađarsko-vlaške vojske kroz srpsku despotovinu, oglašava poteru za Jankom. Uspeva da ga zarobi, ali ga ne predaje Turcima. Oslobađa ga posle dva meseca zatočeništva u smederevskoj kuli, nakon obećanja da će platiti 100.000 zlatnih forinti, ali uz uslov da dovede i ostavi sina Ladislava kao taoca i garanciju da će otkup zaista biti plaćen.

Nakon oslobođenja, povređene sujete, Janko traži i dobija lično od Pape oslobođenje od viteške zakletve date Đurađu da ga neće napadati, te okuplja vojsku da krene na njegovu despotovinu. Međutim do rata između dva hrišćanska vladara ipak nije došlo, jer je Janko uvideo da bi od toga jedinu korist imali Turci, pa su se on i Đurađ izmirili 1451. godine.

Međutim, iste godine umire car Murat II a nasleđuje ga njegov sin Mehmed II, agresivan vladar koji sanja da osvoji Konstantinopolj. To konačno i uspeva 1453. godine, ugasivši tako poslednji plamen hiljadugodišnjeg Romejskog carstva, zbog čega stiče nadimak „osvajač“.

Zabeleženo je da je Đurađ Branković, iskreni vernik i pravoslavni hrišćanin, čuvši strašnu vest o propasti Carigrada i padu crkve Svete Mudrosti u ruke Turaka, pao u očaj, zatvorio se u svoje odaje i tugovao tri dana. U njegovu despotovinu stiže mnoštvo izbeglica iz poharanog Konstantinopolja kao i brojne spašene hrišćanske relikvije.

Nedugo zatim, Mehmed II Osvajač se okreće preostalim hrišćanskim državama na Balkanu i jednu po jednu gasi, a osvojene teritorije stavlja pod direktnu carsku upravu. Konačno, padom Smedereva 20. juna 1459. godine, nestaje srpska država i počinje period viševekovnog srpskog ropstva pod Turcima Osmanlijama.

Nakon pada Konstantinopolja, Sibinjanin Janko nastavlja da pruža snažan otpor Turcima. Najveća i najvažnija njegova pobeda nad Turcima je prilikom opsade Beograda 1456. godine. Poznato je da je tokom trajanja opsade, Papa Kalikst III naredio da se svakog dana tačno u podne oglase zvona sa bazilike Sv. Petra u Rimu, kako bi se vernici podsetili da se pomole Gospodu za čudo i hrišćansku pobedu nad Turcima u Beogradu.

Čudo se i dogodilo – združena hrišćanska vojska, predvođena vojvodom Sibinjanin Jankom, 22. jula 1456. godine ostvaruju veličanstvenu pobedu i to nad višestruko brojnijim Turcima, predvođenim lično Mehmedom II, osvajačem Carigrada. Širom Evrope oglasila su se zvona u podne, ovog puta da proslave hrišćanski trijumf i odbranu Beograda, a ta tradicija ostala je do danas.

Međutim Janko nije dugo uživao u svojoj pobedi, jer među hrišćanskim vojnicima izbija kuga, od koje oboleva i Janko i ubrzo umire, 11. avgusta 1456. godine, u današnjem Zemunu.

Veličanstvena odbrana Beograda, ali i brojne njegove pređašnje bitke i pobede protiv Turaka Osmanlija, trajno su utemeljile lik Sibinjanin Janka u srpskoj kulturi i tradiciji, gde on dobija status nacionalnog heroja i ulazi u brojne epske narodne pesme i poslovice („Kasno Janko na Kosovo stiže“, „Propade k’o Janko na Kosovu“ itd).

Već 1497. godine, Rođeri de Pačijenca (Rogeri de Pacienza) beleži na latinskom jeziku jednu pesmu koju je čuo da pevaju iseljeni Srbi u Italiji. Pesma je zapravo otkrivena i „dešifrovana“ sa latinskog nekoliko vekova kasnije i nazvana je „Orao se vijaše nad gradom Smederevom“, a smatra se da je ona najstariji poznati zapis srpske narodne poezije:

Orao se vijaše nad gradom Smederevom,
Nitkore ne ćaše s njime govoriti,
Nego Janko vojvoda govoraše iz tamnice:
„Molim ti se, orle, sidi malo niže
(Sidi malo niže) da s tobome progovoru.
Bogom te brata jimaju, pođi do smederevske gospode
Da s’ mole slavnomu despotu da m’ otpusti
(Da m’ otpusti) iz tamnice smederevske.
I ako mi Bog pomože i slavni despot pusti
iz tamnice smederevske,
Ja te ću napitati crvene krvce tureške,
Beloga tela viteškoga.“

Više o tome kako je slučajno otkrivena ova pesma, zapisana još 1497. godine, može se pročitati u zanimljivom članku Jelene Beoković pod naslovom „Smederevski orao za Napuljskog kralja“.

O Sibinjanin Janku ima još puno srpskih narodnih pesama, a neke pamte i put kojim je njegova vojska došla do Kosova, recimo u epskoj pesmi „Sekula se u zmiju pretvorio“:

…
Ode Janko na Kosovo ravno
I odvede Sekulu nećaka.
Kad su bili kod Kučeva grada,
Kod Kučeva i kod Braničeva,
Kučevkinje belo platno bele.

Poreklo Sibinjanin Janka

Nema puno dokumentarnih podataka o poreklu Sibinjanin Janka, a istoričari smatraju da je rođen (oko) 1406. godine. Zapravo, jedini pouzdan dokument u kome se pominje njegovo poreklo je povelja Kralja Žigmunda (Sigismund) Luksemburškog od 18. oktobra 1409. godine, kojom se dodeljuju dvorac i zemljišni posedi u mestu Hunjad njegovom ocu koji se zvao Vojk (Vuk?). Hunjad je mesto blizu grada Sibinja u Transilvaniji i upravo po ovom posedu Janko je i dobio nadimak Janko Hunjadi, ili kod nas zastupljeniji oblik Janko Sibinjanin.

Oko imena ili porekla Vojkovog oca, a Jankovog dede, i dalje se vode polemike – da li Voik, filius Serbe u povelji kralja Žigmunda znači „Vojk, sin Srbina“ ili „Vojk, sin Srbe“? Postoji i hipoteza da se radi o rumunskom imenu Serban, koje se i danas koristi u Rumuniji, a čita Šerban. U svakom slučaju ime njegovog dede je dosta indikativno, a predanje o poreklu Sibinjanin Janka sa prostora Srbije je ukorenjeno u srpskoj tradiciji.

U njegovo vreme kružile su i teorije da Janko Hunjadi nije Vojkov sin, već vanbračni sin Žigmunda od Luksemburga. Međutim, ova hipoteza je osporena od strane većine istoričara, koji smatraju da je teorija izmišljena kako bi mu se nekako izmislilo plemićko poreklo, koje su mu njegovi protivnici često osporavali (smatralo se da Jankov otac nije bio plemenitog roda, već u najboljem slučaju pripadnik vojne elite).

U srpskim narodnim predanjima pričalo se da je Janko vanbračni sin despota Stefana Lazarevića, a time i unuk svetog kneza Lazara Hrebeljanovića. Interesantno je da ovu hipotezu ozbiljno razmatraju i neki mađarski autori, kao što je Tibor Feher, u vrlo interesantnom radu koji je dostupan ovde:

https://www.academia.edu/91802988/Hunyadi_Corvinus_paternal_genes_deciphered

Ono što je svakako nesporno jeste da je Janko Sibinjanin dugo bio u vojničkoj službi kod despota Stefana Lazarevića koji ga je izuzetno cenio. O tome piše i vizantijski istoričar Laonik Halkokondil, živopisno opisujući i jedan događaj iz lova, gde Janko po naredbi despota Stefana kreće za vukom, prelazi na konju reku, i nakon duge potere sustiže lovinu, ubija je i jaše nazad noseći odranu kožu svom gospodaru. Halkokondil beleži da je Despot Stefan, zadivljen ovim podvigom tom prilikom rekao da nema šanse da takav čovek (Janko) jednog dana ne dospe do velike moći.

To se zaista i ostvarilo, jer Janko ubrzo stupa u službu kralja Žigmunda i učestvuje u brojnim pohodima protiv Turaka. Ratujući za kraljevinu Ugarsku, stiče ogromne feudalne posede (između ostalog i grad Suboticu sa okolnim selima), a u vreme vlasti ugarskog kralja Vladislava I dobija i titulu erdeljskog vojvode i kapetana beogradske tvrđave.

DNK test i jedno veoma interesantno predanje

Preskačemo nekoliko vekova i dolazimo u godinu 2018. Društvo srpskih rodoslovaca „Poreklo“, kroz svoj Srpski DNK projekat, već šestu godinu za redom sprovodi DNK testiranja radi istraživanja genetičkog porekla po neprekinutoj muškoj liniji i otkrivanja tokova migracija.

Jedan Čačanin, sa prezimenom Vlastelica, radi DNK test na 23 STR markera. Slavi Sv. Vrače i daljim poreklom je iz dragačevskog sela Vlasteljice, po kome i nosi prezime. DNK test pokazuje pripadnost haplogrupi E-V13 > E-Y7168, u savremenoj srpskoj populaciji prilično retkoj, jer joj po trenutnoj statistici pripada svega oko 0,3% do sada testiranih u tabeli Srpskog DNK projekta. Opet, to nije ništa posebno čudno, Srbi kao i svi drugi narodi na svetu, potiču od ogromnog broja šarolikih muških loza, pa nije neuobičajeno da se DNK testovima otkriju egzotične i procentualno malo zastupljene muške loze.

Međutim, ono što je interesantno kod Vlastelice, jeste živopisno predanje o poreklu njegovog prezimena. Naime, akademik Milan Đ. Milićević, književnik i etnograf, skupljajući materijal za svoje kapitalno delo „Kneževina Srbija“ (1876) tokom proputovanja kroz Dragačevo zabeležio je sledeće o selu Vlasteljice:

U predanju uočavamo nekoliko interesantnih detalja: domaćin nije prikazan kao običan srednjovekovni seljak/kmet, već je očigledno malo imućniji čovek, ima i goste za slavu, a gosti uz vino nazdravljaju i vojvodi Sibinjanin Janku. U predanju nema „logičkih rupa“ ni oko datuma kada se priča navodno dešava, jer Druga kosovska bitka je vođena od 17. do 20. oktobra, a slava Sv. Vrači pada na 1. novembar po Julijanskom kalendaru, odnosno 14. novembar po Gregorijanskom. Konačno, Janko im želi „da im se vlast nikad ne ukrati“, što znači da su u to vreme bili neka vlastela.

U vreme kada je Vlastelica uradio DNK test, niko nije za posebno ozbiljno uzimao ovo predanje, jer maštovita predanja o poreklu imena rodova i sela nisu retka. Obično se predanja vezuju za Pavla Orlovića, za koga je neizvesno da li je stvarno postojao osim u epskim narodnim pesmama, za Nemanjiće i sl.

Naročito je bilo sumnjivo ovako staro predanje koje, ako je tačno, datira još od 1448. godine i u trenutku kada je zapisano (oko 1875. godine) već je prenošeno s kolena na koleno punih 400 godina, ili 13-15 generacija.

Sa druge strane, tako znamenit događaj da vojvoda Sibinjanin Janko glavom i bradom „bane“ nekome u kuću uoči slave, svakako bi se urezao u kolektivno sećanje svakog roda, jer to nije nešto što se često događa.

Uglavnom, ovom predanju o Vlastelicama i Sibinjanin Janku niko nije pridavao neki poseban značaj, sve do 2022. godine, kada je tim mađarskih naučnika izvršio DNK sekvenciranje skeleta Janoša Korvina, vanbračnog sina znamenitog ugarskog kralja Matije Korvina, koji je bio sin Sibinjanin Janka. Pored Janoševog, sekvenciran je i skeletni uzorak njegovog sina Kristofora. Kristofor (ili Krsto) Korvin je preminuo još kao dete, a obzirom da je bio poslednji izdanak loze Hunjadija/Korvina, njegovom preranom smrću ova vladarska loza zvanično se ugasila.

Rezultat DNK testa Korvina pokazao je da vladarska loza Hunjadi/Korvin pripada haplogrupi E-FTC11923, mlađoj podgrani haplogrupe E-Y7168 – kojoj je na osnovu STR markera procenjeno da pripada i testirani Vlastelica, ali i još barem tridesetak testiranih ljudi u tabeli Srpskog DNK projekta!

Odjednom, predanje iz sela Vlasteljice dobija novu dimenziju, jer teško je bilo ne primetiti da od svih rodova koji su mogli imati predanje da je kod njih prenoćio vojvoda Janko posle bitke, takvo predanje ima baš rod koji sa njim deli istu haplogrupu! Pri tome, to je toliko retka haplogrupa, da je zastupljena u tabeli Srpskog DNK projekta sa nekih 0,3 procenta! Mnogi su se zapitali da li se zaista radi o koincidenciji, ili ovde ima nečega?

Vizantijski istoričar Laonik Halkokondil bio je savremenik druge kosovske bitke, kao i pada Konstantinopolja, a u svom kapitalnom delu “Istorija” u 10 tomova, obrađuje period od 1298. do 1463. godine, pa se njegova dela smatraju izuzetno vrednim primarnim istorijskim izvorima o poslednjim danima Vizantije i usponu Osmanske imperije.

U sedmoj knjizi Halkokondilove „Istorije“ opisan je Hunjadijev beg kroz srpske zemlje posle poraza u Drugom kosovskom boju, i potera koju za njim organizuje despot Đurađ Branković, sa kojim je, kako se tvrdi, Halkokondil za života vodio prepiske. Jedna priča neodoljivo podseća na predanje Vlastelica (kako čitaoci ne bi bili zbunjeni, napominjemo da se u srpskom prevodu knjige koriste autentični Halkokondilovi egzonimi za Srbe i Ugare – Tribali i Peonci, za narode koji u vreme pisanja knjige žive na teritorijama koje su nekada naseljavali ovi antički narodi):

„…A zatim Honijat izmoren glađu beše u nedoumici kuda da se okrene i da krene i stiže na neku teritoriju Tribala. I tu vide neke Tribale kako obrađuju zemlju, pa im priđe tražeći da mu daju hleba. A oni, ugledavši Peonca kako stoji pred njima tražeći im hleb, rekoše: “Ali, o stranče, ovaj hleb je spreman pred tobom, ali moramo da te odvedemo kod gospodara grada da mu te pokažemo, i pošto te bude video, poslaće te u tvoju zemlju. Jer nikakvo zlo nećeš pretrpeti od njega, nego, mislim, da je u toku potera za Jovanom Honijatom. A ostali Peonci, koji prolaze ovuda, nikako ih ne zanimaju.”

I govoreći mu ovo nisu ga pustili već ga čvrsto uhvatiše pa bi prinuđen da najstarijem bratu otkrije ko je, da je sam Honijat. I obeća da će mu dati velike poklone i novac i zemlju, ako ga čitavog odvede do Belogradisa, a da ga ne vidi niko od Tribala. A najstariji brat ga prepozna i pristade da ga nepovređenog odvede do njegove zemlje, a svojoj braći reče o kome se radi i naredi im da ni u kom slučaju ne odu da se [sa oblasnim gospodarom] nagode u vezi ovog čoveka. A kada nastupi veče odvedoše ga u zgradu, u kojoj su njihova slama i tovarne životinje, i tu čekahu da se sutradan spreme i odu za Belogradis…“.

Sve ovo bilo je već previše interesantno da bi se moglo smatrati slučajnošću, pa je u redakciji Srpskog DNK projekta rešeno da predložimo ranije testiranom Vlastelici da uradi Big Y-700 test, jedan od najdubljih testova za otkrivanje genetičkog porekla, kako bi se genetički proverilo da li su i u kakvoj vezi Vlastelice i vladarska dinastija Hunjadi/Korvin.

Šta kaže genetika?

Dok smo nestrpljivo čekali rezultate Big Y-700 testa za Vlastelicu, još jedan član Društva „Poreklo“, sa prezimenom Krasojević, daljim poreklom iz sela Gornja Crnuća kod Gornjeg Milanovca, nezavisno je takođe uradio Big Y-700 test koji je pokazao da Krasojević pripada haplogrupi E-V13 > E-Y7168 > E- FTC11923, podgrani kojoj pripada i dinastija Hunjadi/Korvin! Preciznije, pripada još mlađoj podgrani E-V13 > Y7168 > FTC11923>FTC12132, kojoj pripada još nekoliko srpskih i hrvatskih porodica iz Hercegovine.

Kada je konačno pre nekoliko dana završen i Big Y-700 test Vlastelice, i on je pokazao pripadnost potpuno istoj haplogrupi kojoj pripada i Krasojević, a ta haplogrupa u odnosu na Hunjadije/Korvine izgleda ovako:

FamilyTreeDNA Discover – Y-DNA Haplogroup E-FTC12132

Kao što vidimo na slici, rodonačelnik haplogrupe (muške loze) označene sa E-FTC11923, kojoj pripadaju i vladarska dinastija Hunjadi/Korvin kao i Vlastelica, Krasojević i više ljudi poreklom iz Hercegovine, mogao je biti rođen između 600. i 1250. godine, sa najvećom verovatnoćom da je rođen oko ~960. godine.

Iz ove muške loze E-FTC11923, zatim se nešto kasnije odvojila potomačka podgrana vladarske dinastije Hunjadi/Korvin, označena nazivom E-COR1. Po proceni računarskog algoritma rodonačelnik ove loze rođen je oko 1150. godine, uz ogradu da je opseg pouzdanosti ovde dosta širok, jer se radi o arheogenetičkim uzorcima čija dubina očitavanja nije velika kao kod modernih uzoraka.

Druga muška loza (nazovimo je “šumadijsko-hercegovačka”) koja se odvojila iz E-FTC11923 označena je sa E-FTC12132  i njen rodonačelnik je mogao biti rođen negde između 750. i 1300. godine, uz procenu da je to najverovatnije oko 1075. godine. Iz ove muške loze, kasnije su se odvojile brojne mlađe grane – imamo dve u Srbiji, u okolini Čačka, i tri u Hercegovini.

Treba ukazati i na činjenicu da, iako su Vlastelice i Krasojevići genetički/rodoslovno vrlo udaljeni (potiču od istog pretka koji je živeo pre ~800 godina), njihova matična sela (Vlasteljice i Gornja Crnuća) su vazdušnom linijom jedno od drugog udaljena svega 50-ak kilometara! Ovaj genetički rod je po svemu sudeći izuzetno dugo prisutan na ovom prostoru (najverovatnija matica je Dragačevo/Stari Vlah), a neki njegovi pripadnici su migracijama stigli i do Hercegovine.

Ako bi se gledalo neko još dalje genetičko poreklo Hunjadija, na osnovu dosadašnjih genetičkih rezultata, u pitanju je po svemu sudeći romanizovano, a kasnije u različitim periodima slovenizovano starobalkansko stanovništvo sa teritorije današnje Bugarske (raznovrsnost najstarijih grana upravo na teritoriji Bugarske svedoči o tome). Shodno tome, prilično je izvesno je da je to bila populacija izvorno pravoslavne vere. Prihvatanje katoličke vere i vernost Papi, verovatno su bili uslov za dobijanje plemićkih/feudalnih privilegija od strane kralja Žigmunda i kasnijih Ugarskih kraljeva.

Zaključak

Sve u svemu, priča o Sibinjanin Janku i njegovom srpskom poreklu još uvek nema konačan epilog. Svakako, sa velikom verovatnoćom se može reći da predanje Vlastelica o tome da je veče pred krsnu slavu kod njih prenoćio Sibinjanin Janko povlačeći se sa Kosova, nije tek tako iskonstruisano/izmišljeno bez osnova.

Takođe, sa velikom verovatnoćom se može pretpostaviti i da je Hunjadi bio svestan svog daljeg porekla iz Srbije i da je upravo zato bežeći od potere svesno potražio utočište baš kod ljudi za koje je znao da su njegovi dalji saplemenici (što potvrđuje i genetika), a verovatno i pripadnici sitne vlastele (rodovski nadimak „Vlastelice“).

Kolektivno pamćenje i negovanje svesti o zajedničkom poreklu, koje datira više vekova unazad nije bila retka pojava u srednjem veku, a nije to čak ni danas (svedoci smo tog fenomena kod brojnih hercegovačkih i crnogorskih plemena, gde ljudi različitih prezimena rasuti širom Balkana i sveta pamte i prenose potomcima svoje daleko geografsko i rodoslovno poreklo) tako da ne treba da čudi da je i progonjenom Janku Hunjadiju to bila slamka spasa za koju se uhvatio tokom potere. Kao što bi recimo i progonjeni Vasojević ili Ozrinić potražio „jatake“ kod svojih saplemenika.

Ostaje naravno i nerešena dilema da li je zaista moguće da je Sibinjanin Janko bio vanbračni sin despota Stefana Lazarevića, čiji je miljenik na dvoru dugo bio?

Prava je šteta što prilikom arheoloških istraživanja manastira Manasija, koje je vodila Dr Nataša Miladinović Radmilović, kada je izvršena antropološka i autozomna DNK analiza skeletnih ostataka despota Stefana Lazarevića, nije utvrđena (a možda i jeste, ali nije objavljena) njegova Y haplogrupa, jer bilo bi zaista zanimljivo utvrditi genetičko poreklo muške loze dinastije Hrebeljanović/Lazarević i dati definitivan odgovor postoji li njena direktna veza sa dinastijom Hunjadi/Korvin?