Zauzimanjem bugarskih štipskih položaja u sumrak 8. jula 1913. godine srpska vojska je pobedonosno završila odlučujuću bitku Drugog balkanskog rata. To je ujedno i najveća i najkrvavija bitka u srpskoj dotadašnjoj ratnoj istoriji. Kako po angažovanim snagama tako i po vremenu trajanja i prostoru na kome se odigravala – Bregalnička bitka.
U žestokim okršajima na Bregalnici i Zletovskoj reci, kod Štipa i Kočana, na planini Serti i masivu Osogova, na Vardaru kod Krivolaka, Pepelišta, Udova i Đevđelije, srpski vojnici, podoficiri i oficiri ispoljili su visoke ratničke kvalitete i u svakom pogledu nadmašili svog protivnika.
Francuski vojni posmatrač Alen de Penenren o tome je zabeležio:
„Srpska vojska i njeni komandanti pokazali su ne samo izdržljivost koja je iznad svake pohvale nego i snagu i strahovitu ofanzivnu sposobnost, koja se ne može sporiti, kao i stvarnu nadmoćnost nad toliko hvaljenom bugarskom vojskom.”
Držanje vojske dostojno divljenja
Slične ocene izneo je i austrougarski vojni izaslanik u Beogradu generalštabni major Oto Gelinek. On u svom izveštaju načelniku Generalštaba ističe da je držanje običnih vojnika, srpskih seljaka, u bregalničkoj bici „dostojno divljenja”.
„Srpski oficiri su mi pričali da nisu verovali da je njihov seljak tako miran i hladnokrvan. Engleski vojni izaslanik posmatrao je frontalni razvoj dva bataljona koji se pod snažnom artiljerijskom vatrom odvijao po svim pravilima kao na poligonu”.
Gelinek posebno podvlači da jedinice drugog poziva ni u čemu nisu zaostajale za onima iz prvog poziva. Srpska vojska, obogaćena dragocenim iskustvom iz Prvog balkanskog rata, pokazala je veliku hrabrost, upornost i izdržljivost, kako u odbrambenim, tako i u napadnim dejstvima, uprkos tome što je drugi balkanski rat po svom karakteru bio nepravedan.
To se može objasniti činjenicom da je rat izbio oko teritorije koju je oslobodila srpska vojska i koja je dugo bila u sastavu srpske srednjovekovne države. Tako su je obični vojnici, pod uticajem zvanične propagande, smatrali srpskom nacionalnom teritorijom, kao i činjenicom da su bugarske trupe izvršile iznenadni noćni napad na srpsku vojsku bez prethodne objave rata.
Držanje divizija
U prilog navedenih, veoma visokih ocena o srpskoj vojsci rečito govori i primer Drinske divizije I poziva, koja je 30. juna punih devet časova izdržala strahovit pritisak glavnih snaga bugarske 4. armije na frontu širokom preko 20 kilometara do pristizanja prvih pojačanja.
Timočka divizija II poziva je vodila petodnevne neravne borbe sa skoro trostruko nadmoćnijim bugarskim snagama, u kojima je, štiteći desni bok 3. armije, izgubila 30 odsto boračkog sastava. I
zrazit primer velike hrabrosti i požrtvovanja pokazale su trupe Šumadijske divizije I poziva drugog dana bitke, kada su u energičnom protivnapadu do nogu potukle 13. i 26. puk 7. rilske divizije, što je imalo presudan uticaj na dalji tok bitke.
Valja istaći primer 3. puka Moravske divizije II poziva, koji je od 2. do 5. jula, dejstvujući na odvojenom pravcu pod veoma teškim operativnim i taktičkim uslovima, dao veliki doprinos u slamanju desnog krila bugarske 4. armije na Rajčanskom ridu, a samim tim i pobedonosnom završetku bitke na Bregalnici. Veliku ulogu odigrale su prvoga dana bitke i manje predstražne jedinice (odeljenja, vodovi i čete), koje su onemogućile Bugare da iznenade glavne snage dok su se još nalazile u bivacima.
Uloga oficira
Uloga srpskih oficira u Bregalničkoj bici bila je takođe velika, naročito trupnih oficira (aktivnih i rezervnih). To su zapazili i u svojim izveštajima podvukli svi strani vojni posmatrači i publicisti.
Istina, francuski vojni izaslanik potpukovnik Furnije i njegov engleski kolega, koji su se u jeku bitke nalazili u štabu srpske 1. armije, izneli su mišljenje da je udeo komandanata divizija u srpskim pobedama neznatan. O svim ostalim trupnim oficirima mišljenja su nepodeljeno visoka.
Major Gelinek je, na primer, zabeležio:
„Komandanti pukova i bataljona, mladi potpukovnici i majori u dobu između 32 i 40 godina ponovo su predvodili svoje jedinice u jurišima, tako da je dosta viših oficira poginulo ili ranjeno. O nižim oficirima čuju se samo reči pohvale.”
Osvrćući se na izvanredno značajnu ulogu rezervnih oficira, Gelinek posebno naglašava da je, budući da se radi o školovanim ljudima, desetomesečno ratno iskustvo bilo sasvim dovoljno da „skoro nestane razlike u vojnoj obučenosti aktivnih i rezervnih oficira”, čak i u tehničkim i konjičkim jedinicama.
Navedena nepovoljna ocena o radu komandanata divizija je ipak preoštra, jer ako je u njihovom radu bilo propusta, u celini uzev njihov rad je bio zadovoljavajući, naročito u presudnim trenucima bitke.
Bugarska vojska je ušla u Drugi balkanski rat obogaćena iskustvima iz pobedonosnog rata sa Turskom. Međutim, devetomesečno ratovanje i čežnja za kućom, relativno veliki gubici, pojava zaraznih bolesti, a naročito nepopularnost rata protiv dotadašnjih saveznika Srbije, Crne Gore i Grčke, štetno su uticali na borbeni moral vojske, što se uoči samog rata ispoljilo čak i u formi otvorenih pobuna u nekim jedinicama.
Od toga, razume se, nije bila pošteđena ni 4. armija. U završnoj fazi njene koncentracije izbile su pobune u 22. i 49. puku 7. rilske divizije. Vojnici su izjavili da neće da ratuju sa ljudima sa kojim su se zajednički borili protiv Turaka i da traže demobilizaciju. Pa ipak, kada je rat počeo, svi bugarski pukovi su se žestoko tukli, o čemu jasno govore obostrano veliki gubici. Istina je da su zarobljeni bugarski vojnici izjavljivali da su ih oficiri revolverima terali u napad i da su one koji bi bili prinuđeni na povlačenje mitraljeskom i artiljerijskom vatrom ponovo nagonili u borbu.
Bugari zlostavljali srpske ranjenike
Major Gelinek u navedenom izveštaju ističe da su bugarski oficiri „svirepo zlostavljali srpske ranjenike i zarobljenike i svojim vojnicima govorili da i njih ista sudbina očekuje kod Srba”, da bi na taj način osujetili dezerterstvo i predaju.
Sigurno je da su sve te mere imale izvesnog uticaja na držanje bugarskih vojnika u Bregalničkoj bici, ali je isto tako sigurno da je višemesečna šovinistička propaganda bugarskih vladajućih krugova, u kojoj su Srbi i Grci prikazivani kao neverni saveznici koji su zauzeli delove „bugarske nacionalne teritorije”, koji krše postojeće međudržavne ugovore i osporavaju Bugarskoj „istorijsko pravo” na Makedoniju – imala velikog uspeha u vojsci.
Time se objašnjavaju upornost i požrtvovanje sa kojima se bugarska vojska borila za teritorijalne pretenzije svojih vladajućih krugova, kao i pojedini postupci kojima je pribegavala: isticanje belih zastava, a zatim iznenadno otvaranje vatre na protivničke trupe koje bi neoprezno krenule napred, masakriranje zarobljenika (ne izuzimajući ni ranjenike), namerno ostavljanje vojnika obolelih od kolere da bi se zaraza prenela na protivničke trupe i sl. Što se tiče oficirskog kora, glavni teret rata nosili su, kao i u srpskoj vojsci, trupni oficiri, pre svega niži.
Nekoliko pogrešnih poteza
Uticaj srpske Vrhovne komande na tok Bregalničke bitke može se podeliti u dva dela: prva četiri dana taj uticaj je bio veoma pozitivan i koristan, dok je u drugom delu bitke došlo do preokreta u negativnom smislu. Povučeno je nekoliko pogrešnih poteza koji su omogućili Bugarima da prebrode krizu u koju su zapali posle slamanja desnog krila 4. armije na Rajčanskom ridu i neuspeha 2. armije u bojevima kod Kukuša, Kalinovika, Lahne i Dojrana.
Iako se sve do početka rata nije definitivno odlučila na kojoj liniji će primiti bitku: na desnoj obali Bregalnice i Zletovske reke ili, pak, na liniji Dinlerski položaj – Gradište – Stracin, Vrhovna komanda je 25. juna odlučila da primakne glavne snage bliže Bregalnici i Zletovskoj reci, što je znatno uticalo na razvoj situacije u prvoj fazi bitke.
Kada je 30. juna dobio potpunije izveštaje o bugarskom napadu na frontu 1. i 3. armije, vojvoda Putnik je oko 16 časova doneo odluku da 3. armija po svaku cenu brani svoje položaje na prvoj liniji (uprkos zahtevu generala Jankovića da svoje trupe povuče na drugu liniju), a da glavne snage 1. armije, koncentrisane na prostoru Kratovo – Crni vrh – Gradište, pređu u energičan protivnapad pravcem Rajčanski rid – Kočani. Ova odluka je imala sudbonosan značaj za ceo tok i ishod Bregalničke bitke.
Obrt
Pozitivan uticaj na razvoj situacije imala je i odluka Vrhovne komande da već trećeg dana bitke angažuje svoju strategijsku rezervu (Crnogorska divizija je stavljena na raspolaganje komandantu 1. armije, dok je Dobrovoljačkom brigadom ojačana Timočka divizija II poziva), mada je zbog toga bila prinuđena da u toku bitke parira nove protivnikove poduhvate skidanjem trupa sa jednog dela fronta i njihovim upućivanjem na drugi.
Obrt u radu srpske Vrhovne komande počeo je odlukom o upućivanju Šumadijske divizije i poziva u sastav 3. armije i rokiranju trupa ove armije niz Bregalnicu radi pasivne odbrane na desnom krilu, koja je doneta 4. jula – upravo u trenutku kada je trebalo pojačati pritisak na razbijeno desno krilo bugarske 4. armije i energičnim nadiranjem ka Carevom selu, u sadejstvu sa grčkom vojskom, izvršiti strategijsko opkoljavanje 2. i 4. armije na prostoru između Strume i Bregalnice.
Tom odlukom započela je serija necelishodnih mera i polumera srpskog komandovanja koje su imale ozbiljne posledice na dalji tok bitke. Umesto da pojača, Vrhovna komanda je oslabila svoje levo ofanzivno krilo za celu jednu diviziju. To je značilo gubljenje strategijske inicijative i ispuštanje eksploatacije već dobijene bitke.
Serija krupnih promašaja završena je odlukom o izvlačenju Drinske i Šumadijske divizije i poziva sa bregalničkog bojišta, donetom 8. jula, u trenutku kada je trebalo učiniti poslednji pokušaj da se, paralelnim gonjenjem ka Carevom selu, ugrozi odstupnica glavnih snaga bugarske 4. armije i upotpuni već izvojevana pobeda na Bregalnici.
Uzroke za tako ozbiljne propuste jednog, doista, darovitog vojskovođe kao što je bio Radomir Putnik, srpski vojni kritičari su tražili i nalazili u tome što se on, navodno, kruto pridržavao zvaničnih doktrinarnih načela, zatim u komplikovanosti opšte situacije na srpsko-bugarskom ratištu, preteranoj osetljivosti srpskog komandovanja na prodor bugarskih trupa na srpsku teritoriju na nišavskom i podunavskom pravcu, u malodušnosti komandanta 3. armije, pesimističkim izveštajima komandanta 2. armije, slabom radu izviđačke i obaveštajne službe, itd.
Neosporno je da su navedeni razlozi imali uticaja na delatnost Vrhovne komande, naročito loš rad izviđačke i obaveštajne službe, zbog čega je vojvoda Putnik morao „da operiše sa zavezanim očima“ i često donosi odluke na osnovu pretpostavki. Međutim, neki strani vojni posmatrači su glavni uzrok neaktivnosti vojvode Putnika u završnoj fazi Bregalničke bitke videli u tome što osnovni ratni cilj Srbije i nije bio uništenje glavnih snaga bugarske vojske, već odbrana i zadržavanje sporne teritorije u Makedoniji.
Političke igre
Tih dana je Nikola Pašić upozorio srpske poslanike na strani „da ne bi trebalo rušiti sve mostove za eventualnu obnovu Balkanskog saveza“ (sa ovim je bila upoznata i Vrhovna komanda) i uputio vojvodi Putniku molbu rumunske Vrhovne komande „da se izbegava odsudna bitka dok rumunska vojska ne bude spremna za akciju“, pa je to, nesumnjivo, sputavalo aktivnost srpskog komandovanja u drugom delu bitke na Bregalnici.
Preduzimajući napad protiv glavnih snaga srpske vojske samo sa 4. armijom, bugarsko komandovanje je zanemarilo osnovno strategijsko načelo: „u odsudnom momentu na rešavajućem mestu biti jači“. Izgleda da ni ono nije imalo u planu uništenje protivnikove žive sile, već zauzimanje sporne teritorije u Makedoniji.
Potcenjujući snage i mogućnosti protivnika, smatralo se da je za realizaciju toga cilja dovoljno angažovati samo 4. armiju jačine 130.000 ljudi, a da nema potrebe za uvođenje u borbu ostalih armija koncentrisanih na srpsko-bugarskoj granici. Istu grešku učinio je i komandant 4. armije kada je dejstva svojih jedinica usmerio divergentnim pravcima: prema Carevom vrhu, Drenku, Alačugu, Bogoslovcu, Krivolaku i Udovu, bez jasno izraženog težišta.
Ni prvi nepovoljni izveštaji sa bojišta, koji su jasno nagoveštavali da „ustremljeni napad“ na Srbiju i Grčku nije postigao svoj cilj, nisu oslobodili zablude bugarsko komandovanje o snazi i mogućnostima srpske i grčke vojske. Istina, ono je pokušalo da ispravi sudbonosnu grešku obustavljanjem započetih vojnih operacija, ali još uvek nije ni pomišljalo da uvede u borbu sve raspoložive snage.
Bugari izbegli katastrofalan poraz
Tek petog dana bitke, kada je komandant 4. armije nedvosmisleno upozorio novog pomoćnika vrhovnog komandanta Ratka Dimitrijeva da je katastrofa neizbežna, Vrhovna komanda se odlučila da uvede u borbu 1. i 3. armiju, koje su do tada pasivno posmatrale razvoj događaja.
Zahvaljujući tome i pomenutim greškama srpskog komandovanja, bugarska 4. armija je izbegla katastrofalan poraz. Otporna snaga srpskih trupa na bregalničkom bojištu znatno je pojačana fortifikacijskim uređenjem zemljišta. Naime, još pre početka rata tamo su izgrađeni obični streljački zakloni za prednja predstražna odeljenja.
Položaji predstraža bili su uređeni po tipu ojačane poljske fortifikacije, dok su glavne odbrambene linije predstavljale čitav sistem malih uporišta, streljačkih rovova i artiljerijskih zaklona. Major Gelinek piše da je skoro svaki vis, koji je iole došao u obzir za odbranu, bio fortifikacijski ojačan. Posebno valja istaći široko razgranate radove na putnoj mreži, koji su omogućili prebacivanje artiljerije čak i na masiv Osogova, kao i saobraćaj teretnih i putničkih vozila u svim pravcima.
U Bregalničkoj bici artiljerija je odigrala vrlo značajnu ulogu. U početnoj fazi Srbi su imali značajna preimućstva, jer je njihova artiljerija imala solidno uređene položaje i dovoljno municije, kao i izmerene daljine za otvaranje vatre. Međutim, posle odbijanja bugarskog napada, ispoljile su se i neke ozbiljne slabosti osnovne mase srpske artiljerije (poljski brzometni topovi sistema „Šnajder – Kane“): mali domet, suviše položena putanja i slaba pokretljivost na brdsko-planinskom zemljištu.
Budući da se Bregalnička bitka odigravala upravo na takvom zemljištu, da su u toku bitke artiljerijske baterije isturene u prve borbene linije i da je bitka vođena na frontu širokom oko 75 kilometara – brdska artiljerija je bila mnogo pogodnija za praćenje pešadije, a ona je u srpskoj vojsci bila zastupljena u malom broju (svega devet baterija). U tom pogledu Bugari su bili u prednosti: imali su 23 brzometne brdske baterije, a izvrsno su rukovali brdskim topovima i postizali veliku preciznost u gađanju.
Valja posebno istaći značajnu ulogu koju je u odsudnim trenucima bitke odigrala haubička artiljerija. Neki strani vojni posmatrači zabeležili su da je precizna vatra srpskih haubica „imala presudnu ulogu u ponovnom zauzimanju izgubljenog položaja kod Drenka“, kojim je počeo preokret bitke na Bregalnici u korist srpske vojske.
Sanitetska služba
U početku bitke srpska sanitetska služba je veoma dobro funkcionisala. Prvi ranjenici su stizali u bolnice sa besprekornim zavojima. Trijaža ranjenika u Skoplju bila je, takođe, dobro organizovana. Tamo su, pored lečenja lakših ranjenika, vršeni i neodložni hirurški zahvati. Ostali ranjenici su upućivani u unutrašnjost Srbije, pre svega u Beograd, gde su vršene složenije hirurške intervencije.
Međutim, naglo povećanje broja ranjenika i teškoće u njihovoj evakuaciji (prenos ranjenika do bolnice u Skoplju, koji je vršen kolima i vozom, trajao je puna četiri dana) ozbiljno su otežali rad sanitetske službe, pa je u poslednjim transportima bilo skoro 50 odsto ranjenika sa zagnojenim ili ucrvljanim ranama. Usled velike vrućine i preteranog naprezanja dolazilo je do čestih sunčanih udara.
Pojava kolere zadavala je najviše brige srpskom sanitetu. Mada je, zahvaljujući energičnim epidemiološkim merama, ta opasna zarazna bolest posle petnaest dana izgubila karakter epidemije, od nje je umrlo oko 5.000 ljudi. Posle pristizanja pomoći iz inostranstva, sanitetska služba u unutrašnjosti zemlje dobro je funkcionisala.
Snabdevanje
Iako se u toku bregalničke bitke srpske trupe nisu mnogo odvajale od baza za snabdevanje, materijalno-tehničko snabdevanje nije bilo besprekorno. Naprotiv, u tom pogledu ispoljene su ozbiljne slabosti, naročito što se tiče dotura ljudske hrane. Na položaje se ponekad doturao buđav i neupotrebljiv hleb. Mesna sredstva nisu bila dovoljna da nadoknade neblagovremen dotur iz pozadine.
Tek posle zauzeća Kočana stanje se poboljšalo, jer je na terenu bilo dosta pirinča, a zaplenjene su od Bugara veće količine hrane i sedam poljskih pekarnica. Nedostatak odećne opreme osetio se samo kod onih delova koji su se nalazili na masivu Osogova, usled povremenih kiša. U jedinicama koje su se borile u dolini Bregalnice, Zletovske reke i Vardara, vojnici su bili preopterećeni zimskom opremom, koja za leto nije bila potrebna.
Poseban problem je predstavljalo snabdevanje trupa vodom za piće, pošto je bitka vođena po velikoj julskoj žegi, a voda iz Bregalnice bila je zagađena kolerom. Udaljavanje trupa 1. i 3. armije od Kumanova i Velesa postavilo je nove probleme službi snabdevanja, jer su se transportna sredstva sa konjskim i volovskim zapregama sporo kretala. Uprkos tome, snabdevanje trupa municijom funkcionisalo je veoma dobro u svim fazama bitke na Bregalnici.
Srpske trupe su bile bolje snabdevene od bugarskih; dugački komunikacijski pravci kojima je vršen dotur i slabe komore otežavali su uredno snabdevanje bugarske 4. armije hranom i municijom, što se rđavo odražavalo na borbeni moral njenih trupa. Sa kakvom je upornošću vođena bregalnička bitka, najbolje pokazuju veliki obostrani gubici. Srbi su izgubili 16.620 ljudi, od kojih 3.000 poginulih. Bugarski gubici nisu tačno poznati, ali, s obzirom na to da je Bugarska u Drugom balkanskom ratu izgubila 93.000 ljudi, sigurno je da više od jedne trećine otpada na Bregalnicu.
